Dušan Gojkov: Album fotografija

Terra incognita

Znam da je miris važan. Miris poznatog tela je miris sigurnosti, svakodnevnog prijatnog ceremonijala, obreda udobnosti.

Ali, sad ne osećam ništa.

Jutra:

Te godine proleće nikako nije stizalo. Njujork je bio hladan, pun susnežice i nekog čudnog, brašnjavog mirisa na vanilin šećer.

Stigao sam avionom iz Afrike, samo u sakou, noseći malu ručnu torbu. Desi se, to, pokatkad, i iskusnijim putnicima...

Pa sam još na aerodromu kupio ovaj kaput, šešir i cipele. Kaput je još uvek dobar, šešir bi mogao na čišćenje i fazoniranje, ali cipele su sasvim propale. Evo, vidi na šta đonovi liče.

Tad nisam imao ni posla ni novaca, ali je bilo, nekako, lepo živeti tu.

Problem je što ovde nema priče. Samo atmosfere tog grada, moje sobe na, ako se ne varam, četrdesetom spratu, niskog opasnog prozora što se otvara kao onaj u evropskim vozovima, malog kupatila, prostorije s mašinom za led u hodniku, lifta s rešetkom iskovanom u stilu art deco, debelog, prašnjavog saga u predvorju, mesinganih kvaka...

Na uglu Klinton ulice je Gourmet Deli restoran, što oko sebe širi mirise karija, kuvanih asparagusa, gnjecavog hleba i na brzinu smućkanog holandeza.

Autobusi staju direktno pred mojim ulazom, srebrni, dugi, s tamnim staklima i sjajnim reklamama sa strane. U njih ne ulazim. Nemam gde da odem. U Njujorku sam, priznajem sebi, zaista daleko od kuće. Kakva je razlika otići još koju milju dalje, autobusom?

Ipak odlazim. Pešice. Rano izjutra budi me zvuk grada, hladnoća u sobi, i glad, verovatno, šetam do parka da posmatram ptice u jezercu, decu kako idu sa negovateljicama, policajce koji neprimetno osmatraju sumnjive prolaznike kao što sam ja...

To je sve dosadno i tužno - govorim sam sebi. Zbog toga nije bilo potrebno prelaziti okean.

I tu sam u pravu.

Trebalo je sedeti, duboko u evropskoj provinciji, u Beogradu, i ćutati.

Snimati drame, pisati lošu poeziju.

Danas već znam: kako kakav Lord Džim, pobegao sam, sa svojom Patnom oko vrata u neku tamo džunglu, tamo su me upucali i spalili. So, it served me well.

Opet, nekako mi je još uvek tužno kad se setim onog divnog osećaja opuštenosti na splitskom Peristilu, uz dokazano najgore pivo na svetu - Ožujsko, uz kolut tek kupljenog kozjeg sira u kesi na stolu, kartu u džepu za trajekt do Korčule...

Margerit je rekla jedne večeri: "Nema tu razmišljanja i patnje. Ili pišem, ili ne pišem. Ako trenutno ne pišem, pisaću. Ako trenutno pišem, kasnije će doći period kad neću pisati."

Reči, rečenice, čitavi sklopovi neizgovorenog, prolaze mi kroz glavu, ali ne znače ništa.

Samo bol ima značenje.

Lazar. Sofija. (Petra.)

U kuhinji ćute. Petra meša čaj kašičicom, nervozno. On, sad već obučen, gleda je i čeka.

"I ti si imala deset godina više od mene kad smo mi bili zajedno" - želi da kaže, jer to je istina. Ona je bila u svojim ranim tridesetim, on u dvadesetim.

Sad je situacija obrnuta, ali nije to isto, Sofija je ipak njena ćerka, dođavola.

Sofija, potpuno gola, ulazi u kuhinju, uzima jednu od njegovih cigareta iz paketića na stolu, pali je. Pita ih što su se tako smrkli. Nasmeje se i doda: "Ovo mu, alzo, dođe kao nekakva vrst incesta" na šta joj majka tihim glasom kaže da izvoli izaći napolje i počne da plače.

Kasnije, već smirena, Petra gleda Lazara i kaže: "Lijepi, jako si mi ostario".

Radio

- Ti ne znaš što govoriš! Molim te! Ako nećeš da se vladaš pristojno, izvoli izaći sam! Auf der Strasse will ich keine Szenen!

- Svi vi skupa ste jedno bezobrazno društvo! Ja sebi izmoljavam da me tu svaki čas vrijeđate! Ja sam ovdje nula, po kojoj svi vi pljujete kao u špuktrigl! Kojim pravom vi meni branite moje pravo? Kojim pravom vi mene ponizujete? Stvar je zapravo u tome, da ja zapravo mnogo više mučim sebe nego vas! U čemu ja vas mučim? Vi mene silite da Auf der Strasse imam takta, a ja, iako tako pokatkad izgledam, nisam više tako mlad, da bih imao još vremena za taj vaš takozvani takt. Ako se pravo uzme, ja gledam na zelenom suknu svoj posljednji žeton, a nikalj brauninga je prilično hladan, ja ga upravo osjećam kako me često zebe kroz džepnu podstavu. I tko ima pravo da od mene u ovakvoj situaciji traži da imam još neki naročiti takt?

- Ja sam pozvala večeras neke ljude k sebi, jer nisam računala s vama!

- Vi niste računali sa mnom? A tko sam ja, da vi možete ne računati sa mnom?

- Rekli ste da ćete se ustrijeliti u sedam sati! Mislila sam da ćete jedan put održati tu svoju riječ! Sedam je sati minulo! Ja sam svoje goste pozvala poslije devet!

- Sjajno. Hvala vam, oboma. Pauza pola sata, al' nemojte da vas jurim posle po celom spratu. Ispred režije čeka vas espreso.

Okrenuo se ka snimatelju:

- Slušaj, ja idem da se nadišem vazduha na terasi. Nije mi baš najbolje. Na kraj sekvence nalepi pucanj pištolja broj sedam. Bez ikakvog efekta, suvo. I premotaj na početak, da preslušam, kad se vratim. Na to još snimamo cezuru, pa odjavu.

- Stvarno ste bledi, Lazare.

- To je od svetla, nije mi ništa. Samo mi je malo muka, i nemam vazduha. As usual.

- Hoćete li da preslušate celu dramu?

- Jesi li lud. Samo poslednju sekvencu. Nemam ni ja živaca da slušam ovo sranje tri stotine puta.