Dušan Gojkov: Album fotografija
Sententia definitiva
autobus prolazi ispod mosta što vodi k severu jedan crni mršavi pas isplaženog crvenog jezika (nema tu nikakve simbolike sirotom keru je vruće) sunce to se beše zove praskozorje odnekud miriše crni duvan osećam u grudima hleb i vino od sinoć
ranije mi je veliki majstor dolazio u san pozivao da provedem dva tri dana u društvu njegovih životinja pasa mačaka konja (fini su konjići) jednog dana posadiću drvo mislio sam u zavetrini zalivaću ga okopavati ako treba i kad poraste veliko kupiću klupicu za snatrenja pod krošnjom u letnje večeri
a kod kuće krevet tako prazan pust prosto evo slobodno mogu da stavim pored sebe šolju čaja knjigu naočare i da još ima puno mesta
Lazar. Sofija.
- Za kaj me zoveš?
- Hteo sam da te čujem.
- Čuo si me. I?
- Izvini. Nisam...
- Ti nisi... Ne znam već kaj. Lazar! Možeš si misliti. Ne neki tam' pikavac, već on... Lazar veliki, nanovo vaskrsli... Hej, ti si prvi muškarac koji me ostavlja zbog moje majke, a nju čak nećeš ni jebati. Nećeš. Razmisli! Ovo više nije ni duhovito, ni zanimljivo, niti perverzno.
- Izvini.
- Mislila sam da si pravi. Da kad kažeš "nikad više" da to i znači nikad više. A ti si govno. Ma, tebi je samo trebala mlada pička. Krepaj već jednom. Daleko negdje. I boli me briga, idem danas u inozemstvo. Zauvijek. Ne vraćam se u Zagreb, nemoj ni misliti da ćeš me naći. I rodit ću tvoje dijete, a nećeš ni znati. Crkni.
***
idem, idem, odlazim, za sobom preko ramena bacam mrvice keksa, da ga ptice pojedu, pa da put natrag nikad ne pronađem
Radio
- Hajde, Lazare. Da vam čujem glas.
- Piscina plena virtutis, fons aeternae iuventutis, labris vocem redde mutis!
- Dobro. Samo nemojte više prilaziti mikrofonu, da ne puca. Čitate oficijelnu odjavu?
- Da. Slušali ste premijeru radiofonskog dela...
- I to će biti kraj?
- Kraj.
- Znači, blank?
- Blank.
- Crveno - beli?
- Petnaest inča. Crveno - beli.
- Hvala Bogu. Već mi je dosadilo.