Rukovet 4-6/2005.

Svjetlana Čećović
Kastorov monolog

Pršti noćna strava u raspuklini svesti, u titrajima nerava gorucka umor, zakovitlani glasovi negde u nigdini sklapaju sunce, drhturavo i vabno uobličujući nekakav smerni doziv. To je promaja glasova koji su pootpadali od reči, ili, bolje reći, koji nikad nisu ni bili reč, olujna sve-pomama negovora, nešto nalik na rastočenost tame, noć koja se poigrava vrtlogom vlastitih molekula. Nekakva gola bezizražajnost koja je u svojoj zaštićenoj spilji skrovitosti postala golema do nekih nategnutih zvukova, bezmalo neuhvatljive vibracije...

To vole mnoštvene seni bezverja što ištu taj bezvučni, golobradi zamotuljak svesti, da ga opkriju malokrvnom nepokretnošću svojih gnjilih sumnji. Sverazložna koturanja njihovih oblina po odajama spavaonice, i snažne upadice u san prorašćem svojih svevidećih očiju nateruju spavače da popuste donje razine sna i pređu u promajno-blještave vrleti gornjih okatih prostora gde ih posle kraćeg vremena čeka sunovrat u buđenje i to baš pred zabranjenom spiljom u kojoj ispod svetlovidih biserastih očiju leži ogledalo samooglednosti s pogledom u sve svetove čije je pohrlno ulaženje u oko pogibeljno čak i pod zaštitom Majke Velikog Oka koja neprestano čuva otvor sveznanja. Spavači na ovom mestu masovno odustaju od daljeg snevanja i traže povratak nazad, najpre u donji san gde se nanovo susreću sa sobnim utvarama međusnevanja, a potom u vrištavi ulazak dneva koji im dozvoljava da zadrže jedan zavežljajčić iz gornjih nad-zona okatosti, ne, upravo jedan z n a k, jedno obeležje na slepoočnici da su i z l a z i l i iz sebe pristajući na slabu ili nikakvu mogućnost povratka i cenu da zaborave sve što su videli, čak i magnoveni poluiščezaj stropoštavanja svetova u orkanskom preseku obloženom netrepćućim očima. Retko se nađe onaj verni spavač koji će, kad ga neko upita o tim stvarima, odgovoriti čestito obloživši taj zamotuljak ponet krišom iz dubinskog nadsnevanja (dakle, on jamačno mora biti vrhunski hrabar), odgovarajućim ali ipak bezdodirnim rečima snovidne zakovitlanosti ipak donekle bliskim običnim slušaocima. Tu se kroz taj vrežin predeo još-nedovršenih-u-sebi glasova pomalja Kastor...

“Tu sam i zvezdama na podsmehu i jamačno nevidljiv za svu onu mesečinastu pregršt ubistvenog odsjaja pretećeg oka mog gromovnog poluoca... Da... poluotac, za kakvog se izdaje svojom bezdodirnom prekonebesnom ukočenošću, ravan je goloj olimpskoj hridi, nepojmljiv čak ni
onima koji su mu bez sumnje najodaniji bili kad su posegnuli u sama nebesa za njim, jesu li samo bili istovetni vetru, nepojamni u svojoj potpunoj upravljenosti ka njemu, ili pak muzici koja im je morala sići odozgo u trenutku kad su doznali šta će s njima biti. Oh, nevidljivi, zar si sumnjao u Dedalov povratak, ili ti se Ikarova mladost činila odveć čednom... Nemoj da me gledaš tako tim zvezdama mesto očiju, ništa mi nećeš izmamiti, čak ni pobunu jer ću je sakriti od tebe i kad je izrečem... Znam da i uprkos ovom treptavom izgledu smrtnika, imam zvezdani predeo koji si mi namenio, i koji mi se katkad ovde, na zemlji činio besprizornom iluzijom, i nedočitanim bremenom sumnje kojom sam kao nekim eliksirom neprestano ispirao lice. Šta mi vredi to što si mi namenio kad sam sad jednostran, ali nemoj misliti da mi smeta ta jednostranost, smeta mi ta pretenciozna drugost, što uopšte moram da mislim na nju kao na konac i najdublji nestanak... Da li je ova muka samo pršteći gorutak moje gromovite plemenitosti... No, nemoj misliti da me uzdižeš nad ostalim smrtnicima time što mi poklanjaš zvezdanu prašinu, ja n i k a d n e ć u m o ć i d a n e b u d e m s m r t a n, k a d s a m t o j e d n o m b i o... čak i da mi obećaš hegemoniju nad muzikom koja prožima milijarde zakovitlano-gorućih korenastih meteorita punih neke okrvavljene vreže sa pipcima punim elektriciteta! Daaaa, to je neurittt!...”, viknu malko pogruženo ali i dalje grozničavo, toliko grozničavo da mu se slepoočnice iznenada razjapiše i iz njih urliknuše besno prostori koji silovito procepiše iskričavu čednost nadsnevne spilje i iza njih niknu bezdani bog koga Zevs pretoči u tminu.

“Ovde je toliko hladno, jedva slutim oči koje si mi oduzeo a sad mi ih pokajnički nudiš natrag. O, Urana mi, pa ovo je samo jednoglasje, ili, čak ne ni to, možda čak prividna polifonija a ne čistina sa nabubrelim vapajima prašine, a koliko samo žudim za tom neozrcaljenošću, smrtnom rupom u koju ti oholi nepriznavaoče sebe samog nećeš da me propustiš! Mene si kaznio smrtnošću a Ganimeda uzvisio uzimajući ga sebi?! Kad bih samo izrekao tu r e č, dve trećine tvoje zatomljenosti u nepostojećem ležištu nad-Olimpa ubrzo bi se pojavile rasparčane u ljudskom nebu posred krvi kasno-letnjeg sutona koji bi u istom času zbrisao paralelni život ubistvenog zimskog sumraka, veštačke imitacije Boreja, nesamodovoljničko čaurne zlice i najgoreg zavidnika... a, tada bi i Titani jamačno bili oslobođeni! Pomisli, zar ti ne govori nešto sama činjenica da sam još u tvojoj vlasti – tvoj pad mora da je nešto već sasvim izvesno...” strese se malko a onda podiže pogled tako prodorno i beznadežno uporan da sfere u jedan mah zadobiše oblik njegovog još ne oslobođenog urlika. “Dok se budeš kupao u svojem ograničeno beskrajnom prostoru i uvlačio u sebe hrpu okruglolikih bogova, izješću ti dno jednim magnovenjem koje će tebi možda i izgledati kao slučajno, kao jedan naznatni potez u tkanju koji je Lahesa obložila svojim neugodnim pogledom... a ja ću se nasmešiti osmehom koji će ličiti na razmicanje zvezda među kojima blješti Sunce... i nećeš misliti u tom času ni na kakav krah, oh kako žudim za tim tvojim neznanjem otkuda krah, da čitav jedan trenutak ne možeš da se dosetiš otkud prasak, dok ti ja sam iz svoje smrtne spilje ne dovičem... a tada ćeš već biti sveprožimna mrvica u eteru koja se iznova sastavlja i rastače u istinsku podnebesnu prazninu koja će biti moje skrovište i moja glina sačinjena od tvoje despotije i mog gospodarstva. Dok bivše cveće ispija dah u senci budućeg devičanstva koje mi natkriva lice, praviću od sudbine obličja koja tvom raskošnom umu ni na pamet nisu padala, a prostor blještav od muzike čiji (bes)krajevi oivičeni igrom biće ispunjen mnome celim, ni jedan hat mene neće ostati bezvučan i bezobličan. Ti...”, čak se malo i nasmeja, “ne znaš da mi svojim postojanjem samo odužuješ igru i uvećavaš mogućnost stvaranja u kojem te, međutim, nema!” Potom se zamisli i mrdnu svojom devičanskom obrvom “Nego,... ti bi hteo da znaš da li te ja... mrzim? Hm.... Moja mržnja je, uistinu, kao i bilo šta drugo što nije prividno ravnodušno hooj jedne u osnovi ekstatične igre, isuviše mala da bi doprla do unutrašnjih granica muzike mene samog a kamoli izvan njih... ali, i tada bi bila rasparčana ritmom... kao uostalom i sav nerastočivi plamen koji me kreće, kao sva nerafinisana žudnja kojom bezvremeno treperim, ... i ti si hteo da mi p o d a r i š večni život??! Ja sam to kosmičko vreteno s tim da mu je brzina umnogostručena i nikakve prelje ne upravljaju mnome!!!” Ovde je već toliko vikao da se činilo kako će se bistra pihtija zvezdanih naslaga u jedan mah ispuniti svetlosnim tutnjem a neme oči koje ga možda posmatrahu behu toliko izbuljene da izgledaše da će Titani ili kakva druga neman (mada, naravno, uvek postoji mogućnost da je taj difuzni još – nebljesak delo zlatokrilog Erosa koji se pomalja iz Gorgoninog oka dok joj krv kameni) izbije iz čudovišnih ruku, koje behu, pritom, i okrvavljene. “Ja sam svet, svet je ja, mi smo j e d n o o o! A ta izdiferencirana smrtna priroda koje želiš da me lišiš, ta gomila nesigurnih protivrečnosti ekviva?lentna meni, huk je J E D N O G! Kakva lepota, kakvo bogatstvo, mirijade prštećih pod – ja u jednom J AAAAA! (cvokotao je od hladnoće). Vidim ti napućene usne i prozirnu nameru da mi odgovoriš, ali ipak ne bih voleo da to učiniš, jer dobro znam da nikad nećeš moći da se odbraniš, niti da ... (zajedljivo) me se oslobodiš. Neka ostane sve što sam sad izrekao, moja reč, ili da nikad ne učinim kraj govorenju – pred-reč, koja hita u tvoj nepostojeći vrisak, da ga uguši u samom rođaju!”

I tu sve prsnu kao devičji osmeh, sfere se izmešaše, zatomljene spilje se ogavno ukazaše pred tom bezgraničnom prozuklinom–nasta puka bezidejnost, zaparložena vrludavim pred-obličnim mirisima koji nanovo tovljahu čudnovate bokore izduženih glasova...