Rukovet 4-6/2005.
Slobodan Đuro Despot
Rašomonijada ili ljadi mladog Romana
Zemlja se okreće oko Sunca. Stari aksiom, gospodo, zbog koga su pale mnoge glave, pametne i lude. A, šta biste rekli, gospodo, ako kažemo da se kotrlja? Kotrlja, gospodo!
Zbog takvih jeretičkih misli, Roman je dospeo, ne u zatvor, ne na lomaču – jesmo li demokrati ili nismo? – već u – ludnicu. Što je i logično. Taman smo zalečili stare rane, crkva priznala svetu za pravo, a sada treba da se otvori novo – žarište. I ko to treba da ga otvori? Ludi Roman.
Smestiše ga na psihijatriju. Delio je tesnu sobu sa dva nesrećnika: Himzom, kome je, negde u Bosni, sve pogorelo pa je stalno vikao: “Vatra! Gasi!” i majušnim Laletom kome se žena prokurvala. On je često tumarao po sobi, rukama pokrivao uši i urlikao: “Tu-tuu! Brrrr! Grmmm!”, imitirajući kamionski motor. Desilo se da je neki kamiondžija bio bacio oko na Laletovu Miru, pa se često, pre nego otpočne šiftu, zaustavljao kod njega, ili bolje rečeno, kod nje. A žena bi najurila svoga čoveka iz kuće dok kamiondžija ne obavi radnju. Lale se kasnije toliko privikao da je dobrovoljno odlazio, čim bi začuo zvuk motora. Jednom se nije vratio. Našli su ga luda, na ulici, kako leži i podražava kamion.
Roman je, očigledno, bio najpromućurniji u sobi, pravi lider. Pa da, lider, nego šta! Šta je čudno ako je neko lider u ludnici? Svuda treba davati pozitivan primer, zar ne? Studirao je šah u slobodnom vremenu. Memorija ga je dobro služila. Davali su mu i novine da čita. Jedino ga je žestilo što mu niko nije mogao da pomogne oko rebusa i ukrštenice. Puštali su ga i u dvorište, u šetnju, što se za njegove cimere ne bi moglo reći. Jednom, dok je dremao, Himzo ga svog bio polio vodom, urlajući “Gasi! Vatra!”. Na to je Lale počeo da vozi svoj kamion.
Brrrr! Tuuu! Grrrrrrr! Trrr!
Dežurni, majku li ti poljubim! – prodera se Roman ljutito iz sve snage.
Na to se pojavi gospodin Maksa, pazitelj, sa batinom, Roman bi mu mogao otac biti.
– Šta se dereš, idiote! – zaurla Maksa i poče da vošti pogorelca i vozača koji su mu se, nekako, prvi našli na putu. Kada ih je smirio, okrene palicu i na Romana koji samo zakloni glavu rukama. Udarci su pljuštali po mokrim prsima.
– Dobro, šta hoćeš, majku mu! Dosta!
Roman nekako dohvati vrh palice pa grubijan, začuđen i zadihan, prekine torturu.
– Držite me sa idiotima! Šta hoćete?! Šta?!
Zaprepašćeni Maksa samo zinu. Je li mu uši dobro čuju? Spusti ruke i blene.
– Nego, ‘ajde ‘vamo – nasmeši se već isprebijani Roman, videći koliko je mučitelj zatečen. – Da ti kažem šta mi se desilo, šta sam u snu video, dok me ovaj ovde nije polio! – pokaza glavom na Himzu.
Pa uze začuđenog mučitelja pod ruku, povede ga do stola. Sedoše. Roman sklopi oči. Maksa se upilji u njega blesavo i dalje u neverici. Romanovo lice beše kao u sveca, tako se bar ovome učinilo. Ispruži ruke i poče tiho:
– Sanjam. Srbijanske planine. Ja sam. Pitam se: zašto sam sam? Ali, da ne ... dužim ... dođe đavo, rogat. sami rogovi! Mnogo rogova! Svuda rogovi, čak iz nosa! Pita me ... šta tražiš ovde, kažem, zlato. Šta će ti zlato? Jeste vrag ali je blesav. Pa, rekoh, da se obogatim. da se obogatiš?! Onda pruži ruke i sklopi oči! Ja pružim i zažmurim. Kada ti zasvetli pred očima – bićeš bogat, kaže mi vrag. I meni zasvetli. I on mi ... spusti dva zlatnika u ruke.
– Zlatnika? – prekida ga Maksa.
Roman otvori oči.
- Da, zlatnika. Evo ovde.
Roman zavuče ruku u džep i izvadi dva pozlaćena novčića što mu ih je juče prokrijumčarila žena Jeka prilikom posete.
– Vidiš! Na!
Uze Maksa zlatnike, obrće ih u šaci, zagleda, čak je jedan i zagrizao da se uveri da nije čokolada.
– Eto, to mi se desilo, dok me ovaj idiot – pokaza na nesrećnog Himzu – nije svega polio! Zato sam bio toliko ljut!
Maksi nije trebalo dvaput reći, ustade polako i preteći, priđe Bosancu i stade da ga opet bije. Na to Lale poče da vozi svoj kamion uplašeno. Roman lagano, odmerenim korakom, priđe siledžiji s leđa i prijateljski ga potapša po ramenu pa se ovaj osvrnu, zinuvši.
– Dobro, de, nije hteo. Ja sam bio u svojim srbijanskim planinama a on – u svojim bosanskim, obojici nam je gorelo i bilo vruće, brate. nego... da mi probamo opet. Možda đavo opet dođe po svoje pa nam tutne malo para. Pristade Maksa.
– A ti, čujem li te da opet gasiš, krvavo ćeš se provesti! – reče ludom Himzi, preteći rukom. – Ti – okrenu se Laletu – ugasi mašinu da ti je ja ne ugasim!
Dva ludaka napraviše grimase i sćućuriše se negde u ćošku sobe, strašljivo pogledavajući na pazitelja.
– Imaš li vilijamovke, da malo popijemo, đavo će lakše doći po svoje – predloži Roman Maksi kada ponovo sedoše za sto.
– Samo šljivu.
– Dobro je i to! Daj! – reče sužanj zapovednički te se pazitelj diže, ode u svoje odaje i ubrzo vrati sa flašom i dvema čašicama.
– Odlično! – oduševi se Roman i potapša Maksu po ramenu kada ovaj ponovo sede za sto i stavi rakiju i čašu pred Romana.
Lupiše jednu.
– Dobra! – reče Roman i obrisa krajeve usana. – Žeže!
Drugu. Treću. Četvrtu. Petu. Roman zatvori oči za tren, pa opet progleda. Već pijan, Maksa je netremice buljio u njega.
– E, sad ćemo zajedno – reče Roman. – Zažmuri i ispruži ruke. ‘Vako!
Roman sklopi oči i ispruži ruke, skoro Maksi pod nos.
– ‘ Vako! Dođi đavole, daj nam zlata!
Kada ponovo progleda, posle par sekundi, vidi Maksu kako žmuri držeći dlanove ispred sebe, spremne da prime bogatstvo.
– Jesi li ti, đavole? Jesi. Dobrooo!
Roman ustade polako i dohvati stolicu iza sebe.
– Doveo sam Maksu, pravog momka, daj da mu zasvetli pred očima, đavole! Daj nesrećniku zlata!
Zamahnu stolicom preko Maksine glave. Gorostas se smandrlja pod sto kao da ga je neko tamo šutnuo. Krv po podu.
– Nadam se da ti je dobro zasvetlelo!
– Vatra! Vatra! Gasi! Vatra! – stade da urliče Himzo.
– Trrrrrr! Grrr! – pridruži se Lale.
Roman priđe unezverenom Laletu.
– E, da me možeš povesti odavde, ludo – reče pomalo setno.
– Trrr! Grrr!
– Znam.
Odžepa Maksu i uze mu ključeve i nešto novca.
– E, sada, drugovi, ostajte zdravo! – reče.
– Gasi! Vatra! Vatra! – javi se nesrećnik.
– Ma, ja! Vatra. čekaj! Sad ću ja.
Ode i nađe negde veliki sud, napuni ga vodom.
– Evo, zvizni gde hoćeš – pruži ga Himzi. – Samo nemoj na mene, brate!
Slatka sloboda! Šta je to sloboda? Ima mnogo tumačenja a najistinitije je da je čovek slobodan onda kada mu je dobro. Roman beše slobodan jer mu srcu beše milo. Nije mala stvar izaći iz ludnice, a još je veća stvar dotući tlačitelja. Jeste, bio je begunac. Verovatno je ubio čoveka. Ali, šta je to naspram neizmernog zadovoljstva što ga obuzima da sve poskakuje po beogradskim ulicama?
– Eh, slobodo! U nedrima!
Sumrak ga je zatekao pred kućom. Svojom kućom. Priđe prozoru. Zašto nije zvonio? Ne zna. Mahinalno je prišao prozoru. Bio je zafirangljen, ali na sredini, tamo gde su se dve zavese trebale spojiti, ostala je mala pruga unutrašnje svetlosti u kojoj je Romanovo oko otkrilo zanjihana muška leđa i deo ženske noge.
– Jeka! – jeknu Roman. – Zašto?
Da pozvonim? Ne! Zašto da ne pozvonim? Možda nije kasno? Jeste, Romane, kasno je. Nije! Zvoniću! Ne, neću. Onaj će me prijaviti. Da ih ubijem? Kako? Dvoje su. Ne. Pijan sam. Ne vidim dobro. Pogrešio sam. To je moja Jeka. Samo moja.
Pričepi zvono. Još jednom, dugo. Lupi nogom vrata.
– Otvori! Ja sam! Jeko! Znam da si unutra! Otvaraj!
Začulo se komešanje. Roman sedne na zvono.
– Idem! Idem! – čuo se ženin preplašeni glas.
I dalje se nije pojavljivala. Primeti da se onaj prozor otvara i brže-bolje mu priskoči. Muška ruka podiže okno a onda se jedna noga spusti niz spoljni zid. Roman prekrsti ruke, očekujući da se čovek pojavi u svoj svojoj veličini. Primeti veliku ćelavu glavu kako se pomalja.
– Ko bi se tome nadao, Rale? – reče svome prvom saradniku, članu Politbiroa. – Ko bi se tome nadao?
U to se i Jeka pojavi na vratima. Sredovečni Rale je stajao ćutke i oborenog pogleda. Roman mu zviznu šamar.
– Zar ti meni tako? – raspali mu još jedan. – Tako? Zato li sam te protežirao?! Zato sam li od tebe napravio čoveka?! Tako meni!?
Puče još jedan. Čovek nije ni pokušavao da se brani. Jeka se zavuče u kuću uplašeno i zatvori vrata.
– Pa dobro, reci mi, jesi li ti čovek ili smeće? Ja tebi lepo a ti mi tako vraćaš!
– Znaš da je bila moja ... pre tebe – promuca postiđeni Rale.
– Šta me briga?! – zaurla Roman. – Šta me briga čija je bila pre mene! Ona je sada moja žena! Upamti!
Još jedan snažan šamar se zalepi za bucmasti obraz.
– Ujutro! Ostavka na sve funkcije! Napismeno! I videćemo za one pare što si proneverio
– Nisam proneverio!
– Marš!! Đubre! Sklanjaj mi se sa očiju dok si živ!
Raletu nije trebalo još jednom reći jer mu noge dobiše takvo ubrzanje da ga konjica ne bi stigla.
Beše oktobar. Volim oktobar. Ne, nije zbog revolucije. Ni zbog oslobođenja. U oktobru se počinju da svode računi, poslednje iluzije postaju stvarnost. Vidiš gde si. Zašto maštari ne volu jesen? Zato što je preostalo malo vremena za nedomaštano.
Roman je prikupljao poslednje niti svog raskida sa ženom. Šuštavo lišće ga je opominjalo da je vreme za obračun. Je li čovek treba da bude lud pa da ga žena vara dok ga mlate u ludnici? Silne godine braka, sin i kćer, karijera uspelog tehnokrate, ulizištvo, vlast, sila, strah i patnja i, na kraju, ludi Maksa što pendreči nasumice. Ne piše li to život komediju? Je li to bio takav uspeh kada je pad tako nizak? I bolan. Ili je to bila samo varka, nedosanjani san.
Dignu se vetar i ponese lišće po trotoaru, zasipajući Romanovo setno lice.
Pitala me je: jesi li vežbao jutros? Jesam, ženo. Moram biti u formi. Naporan rad. Odgovornost. Briga. Pa i ti, ženo, što čekaš da se vratim. A, jesi li pojeo jaje na oko? Terala me je da popijem živo jaje pre svakog Plenuma, da bolje zvučim, da ne zamuckujem. Jesam, ženo. Ali, Plenum je sutra. Ništa ne fali. Dobro, kada ti kažeš, ne fali. A, jesi li zvao Raleta na večeru? Jesam, zvao sam Raleta na večeru. U koliko sati? U toliko u koliko si rekla. A, u koliko sam rekla? Idi do đavola! Što si besan? Uvek si besan kada spomenem Raleta? Šta si se okomio na čoveka? Nisam se okomio. Jesi! Nakostrešiš se kada ga spomenem! Ne, nije tačno! Eh, da sam se bar nakostrešio! Kakva mi je haljina! Nije loša. Ništa ne znaš bolje da kažeš? Šta hoćeš da kažem? Otkud ja znam koje boje Rale voli. Ha, ljubomoran si! Ha! Jesi li ljubomoran? Jesi! Nisam. Uh, budalo, nisu te džaba u ludnicu zatvorili! A, tog Raleta, đavo da ga nosi, nikada nisam voleo. To je tačno. Sviđala mi se njegova Mica, a on – jok! Dođe on u kancelariju. Druže Romane, kažu da se onom Amerikancu odrešilo. Ma, daj, ostavi se, i ti i Amerikanac. Daj da trgnemo jednu, ljudi smo. Viču na ulici, druže Romane. Pa ulica je da se viče, nije apoteka. Opet si jeo bela luka, Rale, smrdiš na kilometar. Izvinite, druže... marš napolje pa smrdi tamo!! Mica šalje kolače, druže Rom... Dobro, čekaj, kakvi su? Sa jabukama. Zna Mica šta ja volim, daj. Kaže Jeka da dođete večeras na prasetinu. Ujedno ćemo razgovarati kako da ohladimo usijane tikve. Bićeš moja desna ruka. Za Tebe, druže Romane, i u vatru i u vodu! I u krevet, budala ja! Kako sam mogao tako biti lud? Gde su mi oči bile? Idiot.
Prenu ga galama, vika. velika grupa ljudi, noseći zastave i parole, prođe bulevarom, zaustavivši saobraćaj.
– Srušićemo tamnicu naroda! – proderao se predvodnik, krupan čovek u tamnom kaputu. – Hoćemo li, braćo?!
– Hoćemo!!
Mimoiđoše se. Grupa produži prema gradskom trgu a Roman primeti jednog čoveka što baulja mimo njih i ide prema njemu. Izgledao je mladoliko, mada beše prosed. Kada priđe bliže, zapazi da je čovek uniformisan. Prljava, neuredna i mestimično iscepana uniforma sa zlatnim širitima na ramenima. Gologlav. Pre nego će ga proći, Roman mu prepreči put.
Ja te, vojniče, odnekud znam.
Ovaj ga pogleda.
– Jeste li vi ...? – zapita bojažljivo.
– Jesam.
Oficir stade mirno i salutira po propisu.
– Gospodine Romane, đeneral Nate Natić javlja se na raport!
– A gde ti je vojska, gospodine đenerale?
– I ja je tražim – reče đeneral bez vojske. – Mora da je ovud’ prošla!
Pokaza iza Romanovih leđa našta se ovaj osvrnu. Da li ga to uši varaju?
– A klako to, tražiš vojsku?! Prljav si! Gde ti je šapka?
– Ostala mi u povlačenju.
– Povlačenju?! Kakvom povlačenju? Ja ne znam ni za kakvo povlačenje! Samo napred! Jesi li to učio u Akademiji, đenerale? Kako se usuđuješ?!
Đeneralu bez vojske beše neprijatno. Obrisa znoj sa izboranog čela, proguta pljuvačku.
– Naređeno je iz Komande. Povlačenje.
– Kakve Komande?! – izbeči se drug Roman. – Ko je naredio? Koji ga je to idiot mogao narediti?
– Vi ste naredili – reče đeneral bez vojske tiho.
– Ja?! Ja naredio?! Kako se usuđuješ, đenerale?! Sutra na raport! Pod Vojni sud! Streljati! Streljati!! – zapenio je Roman, lupajući se šakama jarosno u grudi. – Uh! Uh!!
Roman se polako spusti i sede na bankinu, držeći se za prsa u predelu srca.
– Vazduha!
Đeneral bez vojske mu pritrča i saže se nad njim.
– Gospodine Romane!
Pogleda mu lice. Vidi da modri.
– Lek ... u džepu, u ... sakou, daj – pokaza mu desni džep – Pod jezik.
Ovaj ga užurbano odžepa, izvadi flašicu.
– Jed ... dnu. – reče Roman.
Da mu. Đeneral se okrete na peti uspaničeno.
– Sad’ ću ja! Sad’ ću! Bez brige.
Ali, demonstracije su počele. Saobraćaj je zaustavljen. Vetar donosi isprekidane glasove govornika u lošem ozvučenju i urlanje mase. Đeneral bez vojske primeti jedan bager kako mu se približava. Istrči na put i prepreči prolaz ali u poslednjem momentu odskoči ustranu kako ga bager ne bi pregazio.
– Stoj! – komandova đeneral bez vojske kada je bager već stao. – Stoj!
Priđe mašini, mladi bagerista ustade i počne da silazi.
– Treba hitno ...
– Ma, odjebi, šironjo. Moja smena još nije počela.
Đeneral bez vojske se isprsi, vrati mu se vojnička čast.
– Ja sam đeneral Nate Natić, komandant ...
– Ja sam Rista bagerista, pa šta?! – tako se izbeči Rista da je đeneral u trenu zaboravio šta je hteo da kaže. – Daj da popijem pivo! Sklanjaj se!
Prođe Rista pored đenerala odgurnuvši ga ramenima ustranu. Krene prema birtiji.
– Ma, pali bager, da ti ga nabijem, treba čoveka u bolnicu da nosimo! – prodera se za njim Nate.
Ovaj se osvrnu na vratima kafane.
– Bagerom u bolnicu? E, bager treba za važnije stvari! – i uđe u kafanu. Đeneral Nate se vrati do Romana, koji se već bio pridigao i oporavio dovoljno da stoji na nogama.
– Gospodine Romane! – ukruti se Nate. – U cilju vašeg prebacivanja u bolnicu, zaustavio sam bager...
Roman se od srca nasmeja.
– Bager?! Šališ se, gospodine đenerale bez vojske. Ceo bager?! Majke ti!
Sada mi je jasno gde ti se to vojska dala! Ha-ha!! I šta je dalje bilo?
– Bagerista, imenom Rista, odbio je da izvrši naređenje i otišao u kafanu na pivo!
Roman se već grohotom smejao. Zabavljalo ga je to i podsećalo – na ludnicu.
– Rista, kažeš, otišao na pivo! Ha-ha! Pametno! Pametan Rista! Što da ne?
Zašto me, pišče, gnjaviš? Ne gnjavim te, Romane. Gnjaviš me. Smeštaš me u ludnicu, dozvoljavaš da me tuku, praviš od mene ubicu, ženu mi spanđavaš, vezuješ me sa protuvama, propalim generalima, pijanim bageristima...
– ... Srbija je gde je Srbija u Srbiji ... – donese vetar se trga. Šta hoćeš od mene, pišče?
– ... da ... se os...dimo ... stičkog jarma ... – javi se glas sa trga. – Hoćemo li, braćo i sestre!?
– Hoćemo!!
– Došao je kraj tlačenju! Evropo, ovde smo!!
Zašto ne pišeš o Pinokiju? Pinokiju?! Da, Pinokiju, bio je slep kao i ovi. Čekaj, čekaj malo, Romane!! Stani! Hoćeš da kažeš... Ne, neću, pišče. Romane, znamo da je Pinokio – bajka. Jeste, ali ljudi veruju da je istina. Koga god pitaš – svako će ti reći da je lutak oživeo i progledao. Nikoga ne intersuje kako je nastao i šta je bio. Dobro, reci mi, šta je tvoja poenta, Romane? Poenta je da ljudi veruju u ono što hoće da veruju.
– ... Srbija se mora suočiti sa užasima stvarnosti ...
Cvrc! Taj što to kaže sigurno ima šta da jede. Koja metafora! Jeste, ne samo što ima već živi sam u petosobnom stanu i izdaje tri sobe učenicama. Nasleđe prošlosti. One mu kuvaju, peru i udovoljavaju. A on ih posmatra dok se gole tuširaju. I pipa. I ne zaustavlja se na pipanju.
– ... gledaju nas naši prijatelji, koji nas nikada neće ostaviti same jer znaju da im treba nova, demokratija...
Slušaj ove fraze, pišče, i uči se. Uči se!
Uto se vrati Rista sa gajbom piva iz kafane. Popne se na bager. Priđe mu Roman.
– Hej, burazeru, kakvo je pivo?! – vikne.
– ‘Ladno! K’o iz ‘poteke!
– A, ko si ti, burazeru? – pitaće Roman.
– Rista bagerista – ubaci đeneral bez vojske, da pomogne.
– Ma, začepi! Ne pitam tebe! – ljutnu se Roman.
– Pa, ka’zo ti je, matori! Rista bagerista, na odgovornom zadatku.
Upali Rista bager
– Eh, Risto, mnogo si mi ka’zo – reći će Roman. – A, na kakvom zadatku?
– Da rušim tiraniju! – zavapi Rista.
– Zar bagerom? – začudi se Roman.
– Pa da! Bagerom! Samo ti sedi i uživaj, stari!
I dobaci Rista kriglu piva Romanu koji je ščepa u letu.
– A meni? – pitaće đeneral.
– Svraka popila!
Ode Rista pevajući. Trrr! Prrr! Prcc!! Ostadoše Roman i Nate nasamo. Sedoše na klupu. Otvori Roman pivo, nađe neku odbačenu papirnatu čašu i natoči.
– Na! Pi!
Đeneral bez vojske primi pivo zahvalno. Čuo je da je Roman uvek bio velikodušan.
– Nego, šta taj priča o tiraniji? To miriše na puč – meditira Roman.
– Ma, zar bagerom? . odgovori đeneral prethodno se duboko zamislivši.
– Kod naših se ljudi nikada ništa ne zna.
– Tja.
Nate otpljunu u stranu i baš primeti jednu – žensku. Skoči kao da je na mini sedeo.
– Uh, majku mu! Ako vas ova pita jeste li me sreli – recite da niste. Ne mogu je se rešiti.
– Koja? – zapita Roman meko ali đeneral bez vojske je već bio strugnuo bez traga.
– Oh, gospode, ko je ovo!?
Došepesa gospoja do klupe, ne baš mlada ali držeća, smeđe kose i sa velikim crnim naočarima preko uskog nosa. Spazi Romana i posive u licu.
– Pišče, šta gospodin Roman ovde
radi? Zašto ste ga oslobodili, zašto ste
ga pustili iz ludnice?! – reče gospa uzrujano.
– Nisam ga ja pustio. Sam je izašao.
– Znači... znači da je pobegao!
– Ne znam ja.
– Kako ne znate? Jeste li pisac ili niste?!
– Jesam, ali ne možemo mi pisci sve znati. Nego, zašto ga ne pitate, draga Veročka Sakante?
Veročka se okrete Romanu na klupi.
– Priznajte da ste pobegli!
– Nisam. Ta di ću ja?!
– Kako niste?! Mislite da sam luda? Mislite da nas možete vući za nos, a?! Zahtevam, pišče, da ga vratite u ludnicu. Smesta!
– A, ja vas upozoravam na vaš ton, jer ću vas u protivnom udaljiti iz pripovetke. Vaš se zahtev odbija.
Veročka beše ljuta kao da su je dinamitom filovali. Sve se pušila.
– Znači da ga podržavate?!
– Još jednom vas upozoravam na vaš ton, gospođo.
– Zašto ne kažete da ga podržavate pa da završimo priču?
– Dvadeset pet hiljada dolara kazne i dvadeset pet sudski po turu!
– Dajem ostavku! Ne interesuje me vaša priča!
– Još trideset hiljada i trideset batina.
Gospođa Sakante sede na klupu sva skrhana. Zagnjuri lice u šake. Plače.
– Koliko smo rada – uložili. Nedelja, meseci i godina mukotrpnog rada! Međunarodna zajednica ...
Roman se prenu.
– Međunarodna zajednica je kurva koju svako koristi po potrebi!
– Još jedna ovakva upadica i isključiću vam mikrofon, gospodine Romane. Nastavite, gospođo Sakante.
– Međunarodna zajednica očekuje pravdu.
– I dobiće je. Ali se činjenice moraju prvo utvrditi, gospođo Sakante.
– Ovaj čovek ovde – pokaza gospođa na Romana – je lud! I kao takvom, mesto mu je u ludnici!
Bagerista Rista protandrka na svom bageru cika-caka.
– Juhu, al’ se dimilo! K’o katranom namazano!
Intervencija.
– Molim, udaljite bageristu Ristu!
– Ta, zašto, moliću fino? Šta sam loše uradio? – buni se bagerista.
– Prekidate vašim bagerom važan zezavor.
– A, šta vam je to, gospodine pišče, zezavor? – pita Roman. – Izmišljate kovanice.
– Jeste, došlo je vreme kovanja! – viknu Rista i diže tri prsta.
– Na parove prebrojs! Puni!! – komandova Roman.
– Još jedna ovakva provokacija, Romane, i isključiću vam mikrofon.
Isključi! Pa završi priču ako znaš kako! – reče Roman zlurado i zapeva:
Oj, državo, veliko ti hvala što si dala Nate za generala,
Jerbo šta bi re’ko Vesli kad’ bismo ga tres’li!
Gospođa Skante skoči kao da su je katapultirali.
– Imate li boljeg dokaza da je ovaj čovek, ovde, neuračunjiv?! Zahtevam da ovo uđe u zapisnik!
– Prihvata se. Gospodine Romane, ja razumem vaša osećanja ali moraćete da poštujete ovde prisutne u interesu završetka ove priče.
– Baš me briga za tvoju priču. Ja sam svoju završio. Ionako je nećeš prodati kao što sam ja svoju prodao.
Trrr, prrr, brrr, prcc! Ode bager.
– Braćo i sestre. Slobodni smo, kao od majke rođeni! – dolete sa trga.
Poče masa da se razilazi. Nagrnula na bulevar. Graja i razgovor, vika, cika, galama, gomila šarenila.
– Jer’bo šta bi re’k ...
Isključen mikrofon.
– Protestujem! Kad god ti ne odgovara – isključiš mikrofon! Je li se istine bojiš, pišče?
– Istina ti ne daje pravo da druge vređaš, Romane.
– Zahtevam da se vrati u ludnicu, gospodine pišče.
– Ne možete na mene vršiti pritisak, gospođo Sakante. Nema dokaza da je lud.
– Onda smo svi mi ludi! Cela međunarodna zajednica!
– Međunarodna zajednica je kurv...
Isključen mikrofon. Roman mlatara besno rukama.
– Sve što je rekao bilo je da se Zemlja kotrlja. To nije dokaz da je lud.
– Od njegovog se kotrljanja sve zakotrljalo.
– Pre svakog početka je početak, gospođo Sakante.
– Ne razumem! Ceo svet zna da je lud!
– Jerbo šta bi rek’o B... – poče Roman da pevuši.
Opet isključenje.
– Vidite, pišče, da je lud. kakav vam dokaz još treba?
– ...tres’ ...
Isključeno.
Zašto me, pišče, ne vratiš u ludnicu, lakše ćeš štampati priču? Nije to, Romane, ne dopada mi se ta rašomonijada. Slušaj, pišče, kakvu god da presudu doneseš, ja ću se sam vratiti u ludnicu, je li tako dobro? Ne znam, Romane. Nemoj da ne znaš, pišče. Pisac mora da zna. Ja sam svoje otaljigao, bilo je kako je bilo, bar ću tamo moći da pevam a da mi niko ne isključuje mikrofon. Da, ali će te tamo polivati ludaci vodom i sadisti mlatiti. Pravo veliš, pišče. Nego, imaš li ti da nešto popijemo, pišče? Imam, ali nemoj da me mlatneš po glavi kao nesrećnog Maksu. Neću, pišče, ne boj se. To vi, pisci, samo izmišljate. Je l’ tako? Tako je. Dobro, šta ćemo, pišče? Kako ćeš presuditi? A šta ti misliš, Romane?
– Lud sam, pišče. Jerbo sam svoju Jeku trebao uhvatiti za rogove na vreme. Rano rani’, kasno pali’, puče tikva na Moravi!
2-3. oktobra 2004. u Vankuveru, Kanada