Rukovet 4-6/2005.

Darko Kovačević
Nenormalne priče za nenormalne ljude

Priča prva: QRVE

Stojimo Džez, Pop i ja, Rok, na ćošku te-i-te ulice. Čekamo da se nađemo sa tim-i-tim ljudima koji, usput, prčkaju nešto u politici, ali uvek imaju najbolje gandže. Dakle, stojimo Džez, Pop i ja na ćošku i čekamo, i naiđu neke cure, tinejdžerke.

– Ćao!

– Ćao!

A tinejdžerke, k’o tinejdžerke, mlade. Golih golcatih stomaka, razvijenih grudi, zategnutih guzova, širokog, prizivajućeg međunožja.

– Ćao!

– Ćao?

Mi stojimo tamo i čekamo naše drugare koji nikako da dođu. A one se naguzile i nasisile. Još se naguzile baš, onako, erotski, na neizdrž.

Kako reče onaj subotički pesnik: “... sa sisama što niču-viču i gumeno miču...”

– Ćao! – samo kažu.

– Ćao! – pitamo – Šta vi hoćete?

– Šta vi hoćete? – odgovaraju pitanjem.

– Prvo da vas slavimo, onda da vam kličemo, pa da vas ljubimo... – odgovaramo.

Eto ti, dolaze dva cigabajdera iz mraka, tamo iza kontejnera.

– Šta ovi oće? – pita jedan.

– Da se ljube. – kaže jedna.

– To nemož! – kaže taj jedan.

– Kako nemož? – pita Džez?

– Imamo pravo da slavimo! – kaže Pop.

– Na kraju, i da ljubimo. – kažem ja, Rok.

– Ne mož! – kaže ciga.

– A zašto ne mož? – pitamo.

– E, pa zato što mož pušenje za 5 i karanje za 10, al drugo nemož!

– Čekaj! – kaže Džez – Pa možemo da slavimo i kličemo.

Ciga vadi bičku (džepni nožić) – a ovaj drugi pajser.

– Ne mož!

– Dobro! – kaže Pop pomirljivo. Samo ćemo tu da stojimo. Čekamo nekog.

– Nemož tu da stojiš. Plašiš mi mušterije! – kaže ovaj sa nožem.

Džez se osvrće, a i ja, Rok. Tražimo mušterije.

– Ne vidim nikakve mušterije. Niti vidim da je tu ikakav lokal – kažem genijalno, pošto sam ekspert za fiskalne kase.

– Ma nemoj da ti ja dam po pički! – kaže onaj s pajserom.

– Ne vidiš nikog zato što nam terate mušterije – kaže onaj s nožem.

– Izvini – kaže Džez. – Nismo znali da ovde primate mušterije.

– Nemoj me zajebavati – kaže onaj s nožem – kad svi to znaju. I lekari i apotekari, sudije i advokati, lopovi i policajci, špediteri i carinici, vlast i opozicija, uostalom.

– Jo!? Izvin’te, nismo znali – kažemo.

Kurve sad skontaju kolike smo mi kurve, pa počnu da nas karaju. Meni priđe jedna i uhvati me za stražnjicu.

– Evo, popušiću ti za 5. Plaćam unapred – kaže.

– Joj, nemoj! – kažem.

Ovaj s nožem već počeo da mlatara.

– Popuši meni za 5! – kaže.

– Čekaj – kažem – ako ‘oće meni za 5, a ti ‘oćeš tebi za 5, onda nek popuši tebi i nikom ništa.

Izgleda kao dobar predlog. On se misli.

– Onda mi ništa ne dobijemo! – kaže onaj s pajserom. – Ne dolazi u obzir.

– Tačno! – potvrdi onaj s nožem.

– A da mi vama damo 5 evra i da lepo odemo? – ponudi Pop.

– To može – kaže pajser.

Kurve se složiše, i mi se složišmo.

Dadosmo im 5 evra i odosmo. I posle više nismo čekali na ćošku te-i-te ulice, jer nam niko nije verovao da nismo imali pojma. Čak ni naše žene.

Priča druga: DŽOINT

Ispričaću vam jednu priču o travi. Imao sam jednog prijatelja, nazovimo ga Prole, koji je, verovali ili ne, najviše od svega voleo da radi. Voleo je prost, svrsishodan, svestan rad i zbog toga je bio vrlo siromašan. Imao je novca da iznajmi kuću tek tamo iza Malog Bajmoka, u njivama. Bila je to nabijanica, bez komfora kablovske televizije, telefona i centralnog grejanja, ali je imala prostrano dvorište i, dakako, mir i tišinu. Skoro salaš.

Tamo je Prole voleo da organizuje žurke. Ali ne onakve žurke, sa glasnom tehno muzikom, ekstazijem, nabildanim i nabrijanim momcima i pripitim maloletnicama u kratežima. Ovo su više bile sedeljke. Slušala se gitarska muzika, pilo se pivo i rakija, ponešto mezilo, prepričavale anegdote. Druženje.

Jednom beše, skupilo se kod Proleta nekoliko parova, momci i devojke. Bio i jedan sa cvikerima i pomalo brkatom, ali zgodnom crnkom, i drugi, debeli, sa očito inteligentnom plavušom. Moglo bi se reći autohtonom plavušom. Istinski, ni crnka nije mnogo zaostajala.

I tako, družimo se, otišlo već pola rakije i pola gajbe piva. Pričamo,

“TAP 011, to su, ako se sećaš, Tapiri. E, to ti je to, samo sa onom groznom, kakosezove Tržan, Goca. Ime joj je Tržan, Goca Tržan.”

“Kakva Tržan, to je Ana Stanić”

“Stani, nije Ana Stanić. Ona je bila sa onim što se proslavio pevajući o kurtonima. Onaj Čole. Taj je iz Subotice.”

“Kakva sodomija. Estradne zvezde koje su stasale uz tapire i kitove”.

I tako dalje.

U jednom trenutku, cvikeraš izvadi paketić i počne da mota ‘spravu’. Mislim, počne da pravi džoint. Mi, svi ćutimo pristojni, al’ plavuša pita uplašeno:

– To je ‘trava’? Droga?

– Ma nije to droga, to je gandža – kaže ovaj kroz cviker.

– To jeste marihuana. To je droga! – histerično će plavuša.

– Ma, to ti je ‘laka droga’ – stade crnka u odbranu svog čoveka.

– Nema ‘lakih’ i ‘teških’ droga. Sve droge su droge. Izazivaju opsesivno kompulzivnu zavisnost i, pogotovo te ‘lake’ droge ulaznica su u svet ‘teških’ droga, heroina, kokaina...

– Ma, ne lupetaj! – kaže crnka. – To ti je gandža. Popušiš, opustiš se, bude ti fino. Trebalo bi je legalizovati.

– Vi ste narkomani! – prenerazi se plavuša, pa onda reče kao za sebe – Ja sam se družila sa narkomanima!

– Nismo mi narkomani. Ovo ti je gandža, sestro. Priroda. Prir-o-da, razumeš. Nije štetnija od cigarete, koju ti legalno pušiš jednu za drugom. Poduvaj jedan džoks, pa se opusti – pravda se crnka.

– Ne mogu da verujem... Vi ćete sada da pušite? To?

– Hoćemo – kaže cvikeraš samouvereno.

– Zavićete se u crno. Umrećete! Čitala sam u novinama da je jedan mladić izvršio samoubistvo... – ozbiljno će plavuša.

– Pandurske izmišljotine! – skoči crnka. – To oni smišljaju da ne bi niko drugi mogao da prodaje robu, osim njih. Hapse klince da bi istrebili konkurenciju. Jel’ tako?

– Tako je – potvrdi cvikeraš.

Plavuša demonstrativno ućuta, prekrsti ruke i posmatra kako džoint kruži. Kad dođe red na debelog, plavuša ga ošinu pogledom i on samo reče “ne, hvala”. I tako, neko se upušio manje, neko više, a mi nastavismo.

– Najomiljenija estradna zvezda mi je Snežana Babić!

– Sneki?! Što ima noge duže od Ibarske magistrale?

– Znaš kolko? Znaš kolko? Stotrijes i tri cenata!

– Jezote! Metaritrijes? Pa to je za Ginisa!

Nismo ni primetili da je cvikeraš izašao, da ga nema.

– Gde ti je Cviki? – upita plavuša crnku.

– Piša – kaže stondirana crnka.

– Da mu se nije nešto desilo? – zabrinuto će plavuša.

– Ma, šta se tripuješ, sestro. Možda kenja.

Plavuša malo posedi pa onda ustane i krenu prema toaletu. Najednom, glasan krik užasa prekinu druženje.

Prole skoči i potrča ka klozetu, mi za njim. Plavuša je stajala i vrištala kraj sirotog cvikeraša koji je ležao na pločicama, spuštenih gaća.

– Jesam li vam lepo rekla! – pobedonosno će plavuša.

– Presisao je... – primeti Prole. – Iznećemo ga napolje da malo o’ladi.

– Jesam li vam lepo rekla! – opet će plavuša.

A mi ćutimo i iznosimo cvikeraša da se malo ohladi u panonskoj noći, negde skoro u njivama, dalje Malog Bajmoka, još dalje od Buvljaka i daleko, daleko od planete Zemlje.