Rukovet 4-6/2005.

Boško Krstić
Rajhl ponovo pred svojom palatom

Zgrade, kao i ljudi, ili imaju ili nemaju sreće. Ili, ponekad je imaju a ponekad nemaju. Kao i Palata Rajhl. Možda se njoj posrećilo da proslavi stogodišnjicu svog dolaska na ovaj svet, doduše u drugačije vreme i među neke druge ljude, ali i reinkarnaciju svoje lepote u naše sadašnje živote.

Ali, dok se slavi njen rođendan i njen spas i sjaj, samo tridesetak kilometara od nje možda propadaju poslednji crepovi na Fernbahovom kaštelu Baba-pusta, jednom od najlepših vojvođanskih dvoraca duboko u poljima kraj Alekse Šantića, graditeljskog dela baš Ferenca Rajhla (po projektu Režea Hikiča), zbog koga je propao i morao da proda sve, pa i ovu svoju, najlepšu palatu koju je izgradio i preda je sudbini prevrtljivog i promenljivog dvadesetog veka.

Ako je za neku ozbiljniju uznemirenost možda trideset kilometara i predaleko, onda je za ravnodušnost preblizu da samo stotinak metara od Palate Rajhl, u ulici Vase Stajića broj 11 i 13, izdišu još dve porodične kuće s Rajhlovim potpisom. Treba ih videti, kako izgledaju sada, i zamisliti kako su izgledale i kako bi mogle izgledati opet. Novi izgled starog Rajhlovog doma je sjajan primer za ovu vežbu iz mašte. Možda je Palata Rajhl najlepša među njegovim zgradama: ali, kome pada na pamet da majstoru-slikaru čuva samo ulja na platnu a uništava crteže? A Rajhl je umetnik.

Priča se kako su guske spasile Rim. Mislim se: možda je secesija spasila Suboticu? Pričao mi je Bela Duranci da su posle Drugog svetskog rata poslali ovamo neki upitnik: ima li nečega što bi valjalo zaštiti kao spomenik kulture? Odgovorili su odavde: NEMA! Nema ni Gradske kuće, ni Sinagoge, ni Palate Rajhl, ni Palića… Secesija je bila duboko zaboravljena, prezrena, oblaćena i diskvalifikovana. A samo je pedesetak godina odonda. Tada je počelo mukotrpno iskopavanje i otkrivanje secesije, Atlantide ovog grada, njegovog graditeljskog koda za razumevanje s najsjajnijim evropskim gradovima, rekonstrukcija subotičkog učešća u poslednjem »zlatnom vremenu« srednje Evrope pre nego što će se ratovi prošloga veka svaliti na sve i svakoga. Posle svega, kada po činovnički kratkovidom dopisu ovaj grad ničega nije imao, ništa za zaštititi, ništa za ponos i čuvanje, počela je da se kao gromada pomalja secesija i Suboticu smešta na kartu ovog poslednjeg klasičnog umetničkog i graditeljskog nadahnuća. Subotica je postala adresa graditeljski vrednih srednjoevropskih gradova. Palata Rajhl je dragocenost u tom trezoru.

Danas, sto godina otkako je imamo, i pedeset godina otkako je u ime nas neko rekao da nemamo ništa, valja se opet upitati: da li znamo, da li smo svesni šta imamo a šta nemamo? Treba se to pitati svakoga dana.

Nekada je Rajhlova palata, sigurno, i iznutra bila lepa kao i spolja. Ne znamo to, samo pretpostavljamo, jer svedočanstva o tome nema. Nesputana mašta ondašnjih graditelja secesije, pa i Ferenca Rajhla, stvarala je egzotične slike i ambijente ovoga sveta: turska kupatila, arapske sobe, erdeljske i mavarske šare, nemačke lovačke salone, kineske duvandžinice… Mnogo je toga nestalo, iz ove palate sve. Kako? – možemo samo da pretpostavimo, ali dosta pouzdano.

Jedna mala dobronamerna istraga čiji su rezultati za stogodišnjicu smešteni baš u staru tursku sobu Palate Rajhl, možda najsvedenije i najsažetije svedoči o sudbini ovakvih dvoraca. Desetine je uloga odigrao glumac Mihajlo Jančikin u ovdašnjem Narodnom pozorištu. U bezbroj scenografija, među ogledalima, u foteljama, na rekamijeima… Sve su to vredni scenski radnici donosili iz nekog magacina za koji niko pouzdano nije znao ni kada je ni kako je nastao. Sve dok se Jančikin nije zapitao: odakle sve to? Kao da je nekada neko rekao, a možda i nije, ili, moglo bi tako biti, a možda i ne, možda je važno, a možda i nije, uostalom već je kasno. Ili nije? Tek, seća se Jančikin, posle rata su u neki narodni magazin donosili nameštaj iz raznih napuštenih kuća odbeglih ili nestalih Subotičana, a siromašno pozorište na revers uzimalo nešto od tih stvari kako bi na pozornici stvaralo iluzije bivših vremena i zaboravljenih sudbina. Sve se to vremenom lomilo, prekrajalo, prefarbavalo, nestajalo. Jedan život, ili bar nameštaj jednog vremena i nekih života selio se na pozorišnu scenu. Ko zna zašto, čijom brigom, u jednoj pozorišnoj kancelariji, valjda zato jer više nikome nisu bila potrebna za scenografiju, našla su se neka dva ugaona ormana i dva drvena tabureta a u pozorišnoj biblioteci sijaset puta prefarbani čudnovati stočić.

Ispostaviće se: turska soba iz Palate Rajhl koju su majstori besprekorno obnovili i danas je makar pramen starog ambijenta ovog Rajhlovog doma u kome je on pre njene prodaje na doboš proveo tek tri godine. Ostaće i dalje tajna: a gde je secesijski nameštaj iz stare Gradske kafane pod Gradskom kućom, »Rojala«, »Nacionala« i drugih bogatih lokala i privatnih domova?

Nekome ko stiže u Subotici ne morate objašnjavati gde je Rajhlova palata. Čim izađe iz voza pred stanicu ugledaće je kroz aleju platana. Kao da je starom graditelju bilo stalo da je ugleda svako ko stiže u Suboticu, ali da je ponese u sećanju i kada odlazi iz nje. Da li ju je on poneo u očima i u srcu kada je razočaran i slomljen otišao iz ovoga grada da se više ne vrati? Pred palatom mu je 2004. postavljena bista, ceo trg poneo njegovo ime i prvi put rečeno hvala za možda najlepšu porodičnu palatu u ovom delu sveta. Godinu dana kasnije, propala fasada napokon je obnovljena i vraćena u naše vreme i u naše živote.

Kada je pesnik Oto Tolnai kao dete, prvi put iz Kanjiže, metropole pečene zemlje i keramike, stizao u Suboticu, sa Železničke stanice je prvo ugledao prekrasnu žutu boju keramičke ograde balkona Palate Rajhl. »Kada sam je dodirnuo rukom – seća se – kao da sam dodirnuo Suboticu«.

Znamo mi da grad i ljude uvek razumemo tek kad vreme poodmakne, u prošlosti, kada graditeljima to više nije važno nego je važno nama, a trebalo bi da sve to razumemo i ljude cenimo danas. Neće to, jasno, ni dalje tako biti, ali… Pol Virilio u svom sada već kultnom delu »Informatička bomba« kaže da na svetu centara ima sve manje i manje, jer svaki počinje da liči jedan drugome. Ko posećuje novi Pariz, novi Njujork (iako je ceo nov), novi Istanbul, novi Beč ili novi Prag?

Posećujemo stare gradove, kvartove i palate, jer su to još retki preostali centri, jer je to jedino još što možemo da ljudski dodirnemo. Palata Rajhl je taj dragoceni dodir.

Naš dodir.

(Redigovani tekst pročitan na izložbi »Sto godina secesije i Palate Rajhl, 2. septembra 2005.)