Bele trave
Sava Babić
Bеlа trаvа

Najbolje je svako dnevno se šetati, ako već živite u Sremskoj Kamenici, dolmom pored Dunava. Odnekadašnjeg značajnog parka koji i danas govori kakav je bio i kakav bi mogao biti, pa između vode Dunava s je dne strane i zelenila s druge. Prostor vode kao da se kreće i odlazi, nestaje; a prostor zelenila je nepokretan, stabilan, gotovo uvek istovetan.

U tom čvrstom prostoru se rasprostire i zeleno fudbalsko igralište lokalnog kluba. Ne može da se ne primeti, s dolme pogled klizi po njemu iz one perspektive iz koje Bog posmatra zemlju.

Na igralištu u podnevne sate, vreme stalnog nailaska šetača, uvek grupa ljudi posluje, radi na igralištu. Najčešće izvlače krečom bele linije, muče se sa nekim tvrdoglavim sokoćalom koje se kvari i brlja travu.

Nekoliko ljudi kao da cele bogovetne sezone ra de isti posao: prave i popravljaju bele linije po zelenoj travi. Slično Sizifu! А trava i ne haje: raste li, raste.

А kako bi bilo izmisliti belu travu!? I zasaditi je, postaviti kao bus na linijama igrališta. Samo kosilicom šišati i zelenu i belu travu.

Ne samo olakšati ljudima svakodnevni, gotovo uzaludni posao, nego proizvodnjom bele trave spasiti sve one koji u velikom svetu održavaju milione ovakvih igrališta. Ideja je čak takva da bi se na tome moglo obogatiti. Niko još nije odgajio belu travu.

Postoji «bela zelen», zašto ne bi postojala i bela trava?

Аli biolog kaže, ne može, bez hlorofila... Pa u tome i jeste stvar: ako ne može, tek je on da izazov. Raspisujem konkurs za belu travu. Prva nagra da...

А na to mudra opomena Indijanca: «Voli samo jednu devojku kako ne bi prouzrokovao bol nekoj drugoj!»