Bele trave
Лаура Барна
Бело на белом
»Сигурно вам је познато да је Казимир Маљевич сликао белим на бело«, боцкала ме је упорно од раног јутра једна од буцмастијих неговатељица, у укриво закопчаном белом мантилу, може бити подстакнута и снегом који је ноћас прекрио наш Санаторијум. Листала је тобож овлаш и незаинтересовано лист за листом, сваки пут изазовно олизнувши кажипрст вршком језика, шацнувши ме испод ока шеретски.
Ове жене, дакле, никада не одустају, мислила сам. Не посустају у науму, нипошто. Праве су напасти и њушкала. И, чудо, никада не спавају. Вештичаре.
»Његова слика Бело на белом изазвала је истовремено скандалозне реакције и одобравање. Руски уметнички експеримент запао је неочекивано у жижу интересовања преко сваке мере размажене европске салонске критичке елите«, наставила је.
А ја о томе, разуме се, појма нисам имала, али сам наставак приче о још једном уклетом сликару осетила као префињено цизелирање по најосетљивијим деловима тела.
Још бело! Тражила сам од управнице да ми растумачи бело. Опружила је ноге дубоко под сто, тако да сам могла да видим како јој извирују гола стопала, избраздана и орожнала, и невероватно дуги и криви прсти у хистеричном комешању, потом је запалила цигарету с таквим занимањем као да је први пут у животу припаљује, благо затетурала главом расклонивши улепљене праменове слабе косе уназад и започела мирноћом надасве пожељном за оваква места невоље и неспоразума: Бело је чудесност равна живљењу, рекла је, драгоценост присуства свих колора једновремено, ал' који се силом надметништва потиру, те на концу видимо бело као јаку дневну светлост. Бело је свеукупна мoгућност, и добра и зла, и умног и заумног – колико ли је тек заумно велико, огромно као сав свет и сва бесконачност. Бело је симбол све ширине, све дубине без ослонца, скуп свих боја одједном. Бело је све и свја, алфа и омега, поредак једног света у ком боје као својства материјалних супстанци привидом ишчезавају, како је волео да нагласи Василиј Кандински. Бело успе да заокупи душу попут апсолутне тишине, но ви о томе, као писац, вероватно кудикамо више знате. Моја драж је душа, отуда толико уметности у нашем Санаторијуму, la belle affaire!, завршила је, увукла завршни дим. Ово премашује чак и моје бескрајно стрпљење, помислила сам очајнички. То постаје већ неподношљиво уверење а које је, тврдим погрешком, владало нашим Санаторијумом: како би писци морали или би требало баш све да знају.
Ова непрегледна, необухватна, нити погледом колико ни мишљу, бремена равница, што заштитнички матерински носи у утроби наш Санаторијум својом величанственом пространошћу и безмерном лепотом, лепљивом пре (као уосталом све лепо лепљиво), изазива дивну привлачност, усхићење и неку обојену радост којом се испрва заразно краси сваки атом тела, мисли, осећања, чувства, чула... Али њена упорна једноличност, мерена непокретном вечношћу или музејским платном затеченим у апсурдном безизлазу времена и одређеног му места, недуго потом ствара замор засићен извесном и необјашњивом потишћеношћу, најпосле депресијом од које се осећамо толико лоше да пожелимо смрт као избављење. Није ли то прво и основно оправдање учесталих самоубистава у Војводини.