Bele trave
G. K. Česterton
Parče krede

Sećam se jednog divnog jutra, plavetnog i srebrnog, kada sam teška srca prekinuo svoje uobičajeno letnje lenčarenje, natukao šešir, uzeo palicu i stavio u džep šest kreda jarkih boja. Onda sam otišao u kuhinju (koja je, kao i cela kuća, pripadala poštenoj i razumnoj ženi u jednom selu u Saseksu), i upitao gazdaricu ima li pak-papira. Imala ga je u velikoj količini ali je pogrešno shvatala njegovu namenu. Činilo joj se da ukoliko nekome treba pak-papir, onda taj njime želi da zapakuje paket, mada meni tako nešto nije bilo ni na kraj pameti. Hvalila mi je kvalitet papira, njegovu čvrstinu i izdržljivost. Objasnio sam joj da nameravam da ga koristim za crtanje te da ne mora uopšte biti odveć čvrst, već mi je važnije da ima površinu odgovarajuće glatkosti, što je potpuno nevažna osobina za pakete. Kada je domaćica shvatila šta želim, ponudila mi je obilje hartije za pisanje, očigledno pretpostavljajući da pišem i rišem na starom pak-papiru zbog svoje štedljivosti.

Zatim sam pokušao da joj objasnim prilično tananu nijansu, da je ono što volim ne toliko sam pak-papir koliko njegova smeđa boja, koja vuče na nijanse braon boje oktobarskih šuma, ili piva, ili tresetišta na severu. Smeđi papir oličava praskozorje stvaralačkih muka, i nakon par poteza kredom svetle boje, na njemu zavrcaju zlatne iskre, poteče krvavi purpur, zatalasa se smaragdno more, – poput jarosnih zvezdica iz božanskog mraka. Sve sam ovo usput rekao starici, stavljajući u džep papir zajedno sa kredama i još nekim sitnicama. Nadam se da je svako od vas već primetio kako drevne i poetične stvarčice nosimo u džepu – perorez, na primer, naše prvo oruđe, preteču mača. Jednom sam planirao da napišem pesmu o sadržaju svojih džepova. Uvideo sam, ipak, da bi bila suviše dugačka, a vreme dugačkih epova je nepovratno za nama.

Noseći palicu, nož, krede i smeđi papir, obreo sam se u divnom brežuljkastom predelu. Verući se preko njegovih padina, mislio sam kako one najbolje izražavaju osobine Engleske, jer su istovremeno i meke i oštre. Glatke su kao najbolji zaprežni konji ili kao brezova kora, i nasuprot našim klimavim i strogim teorijama, dokazuju da su moćni – milostivi. Kružeći pogledom, video sam kućice ututkane u pitomom predelu, ali istovremeno se tu krila i nezamisliva snaga, moćna kao zemljotres. Sela u ogromnoj dolini bila su očigledno vekovima bezbedna, mada se nad njima uzdizao moćni predeo, koji kao da je svaki čas mogao da ih zbriše, kao kakav ogromni talas.

Obilazio sam busenje jedno za drugim, tražeći mesto gde da sednem i počnem da crtam. Nemojte samo da mislite da sam hteo da pravim skice iz prirode. Imao sam nameru da prikažem đavole i anđele, i drevne slepe bogove koje je čovek od iskona poštovao, dok je pravda još bila u osvitu, i svetitelje u purpurnim haljinama, i smaragdna mora, kao i sve druge svete i čudovišne simbole koji ispadaju tako dobro kada ih crtaš jarkim kredama na pak-papiru. Daleko mi je zanimljivije a i lakše da crtam njih nego prirodu.

Kravu koja nehajno zalazi u susedno polje, pravi slikar bi možda i prikazao, ali ja se uvek spetljam oko zadnjih nogu toga četvoronošca. Što se mene tiče, ja sam nacrtao dušu krave koju sam razgovetno video kako hoda preda mnom na suncu; bila je sva purpurna i srebrna, sa sedam rogova i tajnom koju poseduju sve životinje. Iako kredom nisam uspevao da od predela izvučem ono najbolje, to ne znači da predeo nije izvukao ono najbolje od mene. Eto gde se krije greška koju ljudi čine prema starim pesnicima pre Vordsvorta, za koje se pretpostavlja da nisu mnogo marili za prirodu, pošto je nisu dovoljno opisivali.

A njima se više sviđalo da pišu o velikim ljudima nego da opisuju visoke bregove; ali su pri tome sedeli na tim bregovima. Ostavili su mnogo manje zapisa o prirodi, ali su je, možda, mnogo više upijali. Slikali su bele devičanske odore, zaslepljeni snegom u koji su zurili po ceo dan. Slikali su š titove svojih paladina sa mnogo purpurne i zlatne boje, prikazujući zalazak sunca na grbovima. Zelenu boju lišća darovali su zelenom plaštu Robina Huda. Azur nekadašnjeg neba pretakan je u plavu odeždu Device. Inspiracija je nadolazila kao zraci sunca i oblikovala konture Apolona.

Dok sam sedeo i drljao te glupe figure na smeđem papiru, shvatio sam, na svoje užasavanje, da sam zaboravio jednu kredu, i to najizvrsniju i najbitniju. Pretražio sam sve džepove, ali nisam našao niti jednu kredu bele boje. Oni koji poznaju filozofiju (i religiju) čiji simboli se crtaju na smeđem papiru, znaju da je bela boja pozitivna i od suštinske važnosti. Moram ovde da istaknem i njen moralni značaj. Jedna od mudrih i velikih istina koju otkriva umetnost na smeđem papiru, jeste da je belo – boja. Belo nije tek odsustvo boje, ono je blistava i pozitivna stvar, živa kao crvena, razgovetna kao crna. Kad vam je, recimo, bojica žarko crvena, njome crtate ruže, kad vam je blistavo bela, njome crtate zvezde. Biće da je jedna od dve-tri prkosne istine najbolje religiozne moralnosti, iliti pravog hrišćanstva, upravo to, da je belo – prava pravcata boja. Vrlinu ne čini odsustvo poroka niti izbegavanje moralnih zamki; vrlina je jasna i posebna, kao što su to bol ili izraziti miris. Milosrđe ne znači ne biti svirep ili sprečavati osvetu ili kaznu, ono je nešto jednostavno i pozitivno, kao što je to sunce, kao nešto što jesmo ili nismo videli. Neporočnost ne znači uzdržavanje od izopačenosti, ona podrazumeva nešto plameno, kao što je to bila Jovanka Orleanka. Jednom rečju, Bog koristi mnoge boje, ali nikada ne slika tako sjajno, zamalo da kažem tako smelo, kao kada slika belom bojom. U izvesnom smislu naše doba je to shvatilo i izrazilo u našoj sumornoj odeći. Jer kad bi zaista bilo istina da je bela boja prazna i bezbojna, negativna i neutralna, tada bi se belo koristilo umesto crnog i sivog, na pogrebima. Tada bismo viđali gospodu u dugim kaputima od besprekornog srebrnasto belog materijala, sa šeširima belim kao krin. A to nije slučaj.

U međuvremenu nisam mogao da nađem belu kredu.

Sedeo sam na brežuljku i očajavao. Nije bilo bližeg grada od Čičestera u kojem bi se sa malo verovatnoće mogao naći prodavac slikarskih potrepština. A ipak, bez bele boje, moje budalaste sličice ostale bi sirove i besmislene, kao i svet bez dobrih ljudi. Lupajući glavu, smeteno sam se vrteo unaokolo. Zatim sam se iznenada nečega setio i prsnuo u gromoglasan, neuzaustavljiv smeh, tako da su me obližnje krave pomno osmotrile. Zamislite čoveka u Sahari kako žali što nema peska za svoj peščani sat. Zamislite naučnika nasred okeana kako žali što nije poneo slanu vodu za svoj opit. Sedeo sam na ogromnom skladištu bele krede. Cela okolina se sastojala od bele krede. Bela kreda prostirala se do kraja vidokruga. Sagnuo sam se i odvalio parče stene na kojoj sam sedeo; njome se nije tako dobro crtalo kao kupovnom kredom, ali efekat je bio očigledan. Stajao sam u pravoj navali sreće, shvatajući da Južna Engleska nije samo veliko poluostrvo sa svojom tradicijom i civilizacijom, ona je nešto još izvrsnije. Ona je parče bele krede.

S engleskog preveo Milan Ramadanski