Bele trave – Mihail Epštejn: „” – Nacrt ekologije teksta

2. Granica jezika. Jedinstveno ime.

Jedini način da se uvede u tekst jeste da ga se pretvori u znak samog sebe. Označimo to distinktivno polje pisma, njegovo neposredno prisustvo pred čitaocima ovog teksta, u belini pisaće hartije ili u modrini kompjuterskog ekrana – „”. Taj osobeni znak podriva i „revolucioniše” postojanje samog teksta, jer se po prvi put u tekst uvodi ono, što kružuje i sam tekst i sve njegove delove koji utiču na razlikovanje smisla (slova, reči, rečenice).

„” – to je najredji slučaj jezičkog znaka, koji nije simboličan (uslovan) kao što je to slovo u fonetskom pismu, i nije ikoničan (predstavljački), kao hijeroglif, nego indeksni (ukazivački). Indeksni znaci ukazuju na ono čiji deo predstavljaju , i često se sreću u prirodi; na primer, oblaci mogu da služe kao znak nevremena što se približava, dim koji se diže iznad kuće, može da služi kao znak njene nastanjenosti; osip na koži može da služi kao znak obolenja. Indeksni znaci, koji označavaju celinu prema delovima, ili suštinu prema njenoj manifestaciji, snagom svoje bezuslovnosti i prirodnosti, kao da stoje na pola puta izmadju znakova i ne-znakova, i praktično su isključeni iz tako uslovnog znakovnog sistema kao što je jezik. Treba ih takodje razlikovati od autoreferntnih znakova, kao na primer „reč” ili „Ovo je rečenica”, koji označavaju same sebe, ali pri tome ostaju čisto simbolični jezički znakovi: kombinacija srpskih slova r-e-č samo uslovno označava upravo reč a ne neki drugi predmet, dok se u drugim jezicima isti predmet označava kombinacijama drugih slova.

„” je, kao što vidimo, jedinstveni primer jezičkog indeksnog znaka, zajedničkog za sve postojeće i moguće jezike, tačnije, za sve sisteme pismenosti. Upotreba toga znaka u pismu (u rukopisu, knjizi, na ekranu) poseduje onu bezuslovnost koje su lišeni svi drugi jezički znaci, čak i oni piktorijalni i hijeroglifski,koji nose u sebi predstavljačku sličnost sa označenim, ne budući pri tome deo onoga što predstavljaju.

Ono što se označava kao „” samo se ispoljava ovde i sada upravo onako kako nastupa u nebrojenim pismenim izvorima, u obliku ničim popunjene beline, čistog fona pisma. U suštini, u terminu „” tradicionalni znakovni nosači jezičke konvencije su samo znaci navoda, koji tome pridaju status termina ili pojma. A ono, što se nalazi unutar navodnika jeste neznakovno, to jest ne predstavlja ništa drugo do samo sebe. Dovoljno bi bilo na mestu „” zamisliti neke simbolične, slovne znake, pa da namah uočimo njihovu uslovnost i neadekvatnost.

Možemo, na primer, umesto „” da stavimo pojam „neizrecivo” ili „neimenovano” ili bilo koji drugi od mnogobrojnih pojmova koji odriču ono što se u njima tvrdi, to jest jednim delom reči – prefiksom „ne” – potiru značenje drugog dela reči. Očigledno da „” uopšte ne sadrži u sebi ni potvrdu nečega niti njegovu negaciju, to jest lišeno je dvostruke semantike: ono prethodi svakom imenovanju ili izražavanju, a uopšte ne sledi za njim u svojstvu njegovog odricanja ili odricanja same njegove mogućnosti.

Primetimo da „” ne samo da nema svoje konkretno fizičko punjenje, nego se to punjenje svaki put menja u zavisnosti od konkretnog materijala pisma, jer se ono javlja jednom na hartiji, drugi put na ekranu, treći – na kamenu. „” se svaki put ispoljava u onome u čemu se ispoljava i pismo , tako da maksimalno uočljivo i fiksirano prisustvuje upravo u onome što se ovde i sada piše ili čita . Stoga se „” ne može zameniti pojmovima kao što su „bela hartija” ili „čist ekran”: u svakom konkretnom tekstu ono je u korelaciji sa njegovom materijalnom prirodom i nesvodivo na nju , kao i sam tekst, koji se ne menja prema tome da li se kleše u kamenu, iscrtava na tkanini ili ispisuje na hartiji.

Filozofsko-lingvistička misao odavno traga za znakovima koji bi mogli adekvatno da prenesu ono što uslovljava postojanje samih znakova. Ali čak i krajnje uopšteni znakovi, koji upućuju na mistične pojmove i izražavaju neiscrpnu i „ispraznu” prirodu svega postojećeg, kao na primer „dao”, nisu adekvatni onome što označavaju. O „dao” je na samom početku traktata „Dao de zin” rečeno: „ Dao, koje se može izraziti rečima, nije trajno dao”.3 To znači da reč „dao”, pošto se sastoji od odredjenih znakova, ne može da izrazi bezgraničnost samoga dao.

Drugi znak za označavanje onoga što uslovljava postojanje znakova u naše doba je predložio francuski mislilac Žak Derida: differance, „razlikovanje”. Za to izvorište narastajućih razlika izmedju imena nema sasvim odgovarajućeg imena. Tako uopšteni pojmovi kao „Suština” ili „Bitak”, ili čak i samo „differance” – to su samo imena nastala igrom differance , dok će samo ono vazda ostati neimenovano. „Drevnije od samog Bitka, takvo differance nema imena u našem jeziku. Ali mi „već znamo” da njegova nepodložnost imenovanju nije privremena, da nije po sredi okolnost da naš jezik još nije našao ili stekao to ime , da nam ne predstoji potraga za njim u drugom jeziku, izvan ograničenja sistema našeg jezika nego da, po svoj prilici, za njega uopšte nema imena , čak ni imena suštine ili Bitka, čak ni imena „ differance” , koje nije ime...To neimenovano jeste igra, koja čini mogućima efekte imena, relativno celovite atomizovane strukture koje nazivamo imenima; koja čini mogućim lanac zamene imena, u koji je, na primer, zapetljan efekat samog imena differance, izuzet pa iznova upisan, kao što je nepravi ulazak ili nepravi izlazak još uvek deo igre, funkcija sistema”.4

Derida ima u vidu da je ime „ differance ” – samo jedno od mnogih imena uvučenih u igru samog differance , što znači da differance nema i ne može imati jedno, povlašćeno ime. Odista, samo „ differance ”, ma kako ga mi dubokomisleno tumačili, ostaje svega jedan jezički znak sastavljen iz slova latinične abecede. Ne znači li to da je jezik u potrazi za svojim nejezičkim temeljima, za onim „poslednjim” označenim, koje čini mogućim samo označavanje, osudjen da se vrti u krug uslovno-zamenjivih imena? Beskonačnost znakovnih zamena i podmetanja o kojima govori Derida nije zatvoreni lanac, nego lanac koji se zateže u stalnom predosećanju raskida. Život jezika nikada nije tako potpun i obuhvatan kao na ivici desemiotizacije, u trenutku raskida semiotičkog lanca i pronalaženja tačnog imena, kada sama pojava nastupa kao znak sebe same. Raskid u lancu označujućih može da se opiše, lakanovskom terminologijom, kao jezička trauma, ali to i jeste glavno dešavanje u životu jezika – ne, dakle, obrazovanje još jednog uslovnog znaka nego dospevanje onog vanjskog, što i čini mogućim sve znake i sam jezik, unutar jezika. To nije puka trauma jezika, nego i njegov eksces, praznik njegove pobede nad samim sobom. Suština je upravo u toj stalnoj borbi jezika protiv sopstvene uslovnosti – čiji cilj i jeste ulaženje vanznakovnog u jezik, kada ono počinje da označava samo sebe. Očevidno, iz „tamnice jezika”5 ipak ima izlaza. To „čisto”, „belo”, „neimenovano”, što okružuje jezik, može biti pušteno u njega. „”☼ – i jeste privilegovano ime, u kome se pisani jezik poklapa sa svojom vanjezičkom osnovom.

Sa tezom da izlazak iz jezika, koji se dešava prilikom uključivanja u njega vanjezičkih realija – jeste iluzoran, „nepravi” izlazak, možemo se saglasiti tek delimično. Odista, ma koja realija, uključena u znakovni sistem, i sama postaje znak, čak se okolna sredina teksta pretvara u „”, dospeva pod navodnike, i, sledstveno, uvlači u koloplet znakova, u igru samog jezika. Alu upravo takvo „oznakovljenje” sredine jeste istovremeno završnica znakovnosti samog jezika. Dve strane ovog procesa: semiotizacija realnosti i desemiotizacija jezika – neprekidno deluju jedna na drugu, dopunjujući se. Realija postaje znak sebe same u istoj meri u kojoj malaksava znakovnost jezika , ustupajući mesto vanznakovnom prisustvu. Prodor vanznakovnog u jezik je istovremeno čin izlaska jezika iz sebe, pauza, belina, prećutkivanje, ukazivanje na ono o čemu se ne može govoriti i što samo govori o sebi svojim prisustvom. Ono što se ne izražava jezikom, pokazuje nam se u njemu ili, shodno snažnoj tvrdnji L. Vitgentštajna „ ono što može biti pokazano, ne može biti izrečeno.”6 U znaku kao što je to „”jezik pokazuje svoju granicu, a iza nje – onu nadmoćnu oblast sveta, koja ne može da se iskaže unutar jezika nego može samo da se pokaže. Istim putem kojim „” ulazi u jezik, jezik sam izlazi iz sebe, koristeći pukotine izmedju navodnika, ne bi li izašao u vanjezički prostor. Prestajući da izriče, jezik počinje da pokazuje, da deluje kao indeks, pokazivač usmeren na vanjezički kontekst.

„” se nalazi upravo na granici izricanja u jeziku (navodnici su znak toga) i pokazivanja onoga što leži izvan granica jezika i što čini uslov njegovog postojanja.

Otuda nije tačan stav da su svi ulazi i izlazi iz jezika tek iluzorni, puki znaci same jezičke igre. To bi značilo potpunu uniformnost i solipsizam jezika, njegovo pretvaranje u „gluvonemog”. Ulazi i izlazi iz jezika, razume se, čine njegovu strukturu, kao što vrata i prozori pripadaju strukturi zgrade. Ali ako ovi ulazi izlazi nikuda ne vode, ako zgrada nije povezana sa ulicom, trgom, prostorom izvan zgrade, znači da upravo ne može da uspunjava ulogu zgrade. Isto tako ni jezik ne može da ispunjava svoju ulogu ako se svi ulazi i izlazi svedu na dekoracije, na tobožnja prikazivanja na sceni. Meru svoje uslovnosti jezik duguje ipravo tome što se bezuslovno rasprostire iza granica jezika; pa i sama definicija jezika kao „igre” moguća je samo u okviru njenog razlikovanja od ne-igre. Samo život na ulazima i izlazima, intenzifikacija dvostranog procesa semiotizacije-desemiotizacije, čini od jezika zanosnu igru, koja se može ne samo igrati, nego i dobiti, „zaposedanjem celog sveta”.7

Naravno, u pokušaju označavanja „” možemo prebirati po mnogim imenima, uključujući „bitak”, „suština”, „ništa”, „praznina”, „osnova”, „beskonačno”, „bezimeno”, „dao”, „ differance ”, - i ta igra zamenjivanja može da se igra do u beskraj...Zaloga njene trajnosti je upravo postojanje nade u dobitak, nade da će jedinstveno ime, koje samo jeste ono što imenuje, biti pronadjeno. „” jeste čisti dobitak jezika, tačka prekida semiotičkog lanca, kada se zaustavlja igra beskonačnih zamena i podmetanja imena – pojavom odistinski povlašćenog imena-pojave, koje samo sebi daje ime, koje postaje ime samog sebe.

3 Древнекитайская философия. Собрание текстов в 2 тт., т. 1, М., “Мысль“, 1972, с. 115.
4 Jacques Derrida, in “A Derrida Reader. Between the Blinds”, ed. by Peggy Kamuf, New York: Columbia University Press, 1991, pp. 75-76.
5 To je naslov poznate knjige Fredric-a Jameson-a “The Prison-House of Language: A Critical Account of Structuralism and Russian Formalism”, Princeton University Press, 1982.
6 Л. Витгенштейн. Логико-философский трактат (афоризм 4.1212). М., Издательство иностранной литаратуры, 1958, с. 51.
7 Otuda mogućnost uključivanja stvari, materijalnosti, fragmenata okolnog sveta u najapstraktnije tekstove, kao što su filozofski traktati. Pojedinačne stvari, koje su prošle sve slojeve znakovne interpretacije, ispoljavaju svoju nesvodivost ma na koji znak – i postaju unikalni znakovi sebe samih. Ovaj proces obrazovanja transsemiotičkog polja oko pojedinačnosti odvija se u mnogim oblastima savremene kulture upravo zbog njene obilate semiotizacije, iz koje se taloži sav svet označenog. “Ekstaza komunikacije” (izraz Žana Bodrijara) , pregrevanje informacionih mreža, euforija trijumfalne znakovnosti dovodi do suprotnog efekta - do vrednosnog rasta transsemiotičke sfere, do izoštravanja interesovanja prema samim stvarima. Beskonačne varijacije njihovih naziva, kodnih oznaka i translacije samo jača njihovu aromu “konačnosti”, pojedinačnosti, prisustva u sadašnjosti. Ovaj proces prodora stvari u jezik sa ciljem da označe svoju nesvodivost na jezik ispituje se u mom radu “Stvar i reč. O lirskom muzeju”. U: “Paradoksi novine. O književnom razvoju 19-20. veka”, M., 1988, ss. 304-333. Detaljnije teorijsko zasnivanje transsemiotike dato je u pogovoru engleskoj varijanti ovog rada: Mikhail Epstein, After the Future: The Paradoxes of Postmodernism and Contemporary Russian Culture. Amherst: The University of Massachusetts Press, 1995, pp. 277-279.