Bele trave – Mihail Epštejn: „” – Nacrt ekologije teksta

3. Priroda kao unutarkulturni fenomen.

Poststrukturalizam je, kao što je poznato, principijelno odbacio takve vanznakovne, fizičke i ujedno “metafizičke” datosti, kao što je “početak” (nastanak u vremenu) i “prisustvo” (postojanje u prostoru). Preokret, uslovno govoreći, od dekonstrukcije ka ekologiji treba posmatrati u opštemetodološkom planu upravo kao obraćanje onim načelima, osnovama i uslovima koji čine mogućom tekstualnu aktivnost i jezičku artikulaciju, i koji tek u kasnijoj etapi sami postaju predmet takve artikulacije. Tekst ima svoju sopstvenu sredinu postojanja, koja na istinačin prethodi tekstu, ako što priroda u opšteljudskim merilima prethodi kulturi i činije mogućom. Šematski bismo tu vantekstovnu sredinu mogli prikazati kao

Strelice pokazuju na ono okruženje teksta koje je dugo vremena bilo „bela mrlja”, i bukvalno i u smislu zanemarivanja od strane filoloških disciplina. Prekriveno mnogim tekstualnim tragovima, primarnim, sekundarnim, tercijarnim interpretacijama, ono samo je ostajalo neistraženo, isključeno iz teksta, baš kao što je priroda, koja služi kao temelj celokupne tehničke aktivnosti čovečanstva, tokom dugih vekova ostajala izvan vidokruga tehničke zaštite. Rastući broj tehnika čitanja i tumačenja tekstova i, sledstveno, sve veća količina samih tekstova, koji se slažu jedan na drugi u svojstvu aluzija, citata, komentara, - doveli su do prekrivanja prostora „“ sve gušćom znakovnom mrežom koja je, nastavimo li poredjenje, bivala sve šarenija i zasićenija, zaprljanija, što je i dovelo do neophodnosti pribegavanja ekološkom tretmanu zagadjenja u oblasti informacija.

Da bismo raščistili sredinu od tekstualnih izlišnosti, potrebno je pre svega naći mesto za tu čistotu unutar samih tekstova. U tome i jeste zadatak saradnje filološke teorije sa književnom praksom. Ne radi se o obustavljanju proizvodnje tekstova, nego o postizanju čistote same te proizvodnje. I ekologija prirode, uz izuzetak svojih ekstremnih i destruktivnih varijanti, ne zahteva odricanje od tehnologije nego primenu čistih tehnologija, t.j. takvog nivoa tehnologije kada ona sama postavlja granice svoje ekspanzije, „detehnologizujući” se. Da bi savremena tehnologija proizvodnje tekstova bila čista, potrebno je uvesti u sastav samog teksta čistotu onoga što mu prethodi i što ga okružuje.

U naukama o kulturi potrebno je fiksirati čistotu na nivou pojma i ugraditi je u teorijske osnove promišljanja. Kao što je pisao Boris Pasternak, „težnja za čistotom je prirodna. Na taj način se dolazi do čiste suštine poezije”.8 Konceptualizacija i i tekstualizacija samog pojma čistote – skoro da je primarni zadatak savremene filologije. Ako takva disciplina, kao ekologija teksta ili ekofilologija, bude sazdana, prvi predmet njenog izučavanja, a možda i njen temeljni pojam, postaće upravo „”, t.j. čista vantekstovna sredina, ukoliko je možemo fiksirati unutar teksta:

Pretvaranje sredine koja okružuje tekst u smisaono čvorište samog teksta nije prosto čin nečije individualne samorefleksije nego zakonomerni istorijski bilans postajanja tekstualnosti, koja gradi svoju sopstvenu sredinu i zatim je smešta u svoje središte. Ono isto „” koje čini mogućim pismo, i samo postaje neophodno – saglasno nastanku i razvoju pisma. Pismo i „” iskoni su dati jedno drugom kao uslovi: bez njih se ni pismo ne bi moglo pisati a ni „” ne bi moglo da bude ispisano. Tokom duge zajedničke evolucije među njima niče svesni odnos „uzajamnog uključivanja” , koji dozvoljava da se „” upiše u samo pismo.

Okretanje humanističke kulture prema problemima ekologije nalaže i činjenica da je sam predmet ekologije, t.j. prirodna životna sredina, unutarkulturni fenomen. Za razliku od fizike, biologije i drugih prirodnih nauka, predmet ekologije nije priroda kao takva, nego priroda u svojstvu sredine čovečjeg življenja. I upravo je čovek, ukupnošću svoje kulturne i tehničke prakse, t.j. u meri u kojoj se izdvaja iz prirode, pretvorio prirodu u životnu sredinu. Za životinje priroda nije „životna sredina”, jer one same čine deo prirode.

Eto zašto se fizika i biologija ubrajaju u drevne oblasti znanja, dok se ekologija formirala veoma kasno, tek u 20. veku. Bilo je potrebno nekoliko milenija da bi se priroda iz „kosmosa” i „organizma”, kako je izučavaju fizika i biologija, pretvorila u okolnu sredinu, t.j. fenomen koji se u celini sagledava u svom odnosu prema kulturi.10 Predmet ekologije, t.j. priroda u svojstvu životne sredine, nastajao je dugim, viševekovnim razvojem kulture, koja je čoveka odvajala od prirode, potiskujući prirodu na periferiju njegovog postojanja, pretvarajući je iz samosvojne i sveprisutne realnosti u „životnu sredinu”, u „ekološki faktor”. Eto zašto ekologija nije prirodna, nego humanistička nauka, čiji predmet čini priroda pred licem kulture, tačnije, priroda kao rezultat i manifestacija kulture.

Upravo sada nastupa trenutak tog novog, refleksivnog stadija u razvitku ekologije , kada ona spoznaje sekundarnost, artificijelnost, kulturnost svog predmeta i, saglasno tome, uvodi sebe u krug nauka o kulturi. Predstava ekologije o tome da je njen predmet „priroda kakva jeste sama po sebi” , a njen cilj – zaštita te devičanske, izvorne prirode od uzurpacija kulture, može da preraste u ekovarvarstvo i ekofašizam, u nihilizam u odnosu prema kulturi; da se to ne bi desilo, potrebno je spoznati da priroda upravo u svom ekološkom ( a ne kosmičkom, ne fizičkom, ne biološkom) aspektu i jeste tvorevina kulture.

Na taj način, ekologizacija nauka o tekstu moguća je samo kao istovremena tekstualizacija same „čistote”. Ekofilologija i jeste dinamična ravnoteža ova dva procesa: vanznakovno utvrdjuje svoje mesto u sistemu znakova i ujedno razotkriva svoju uslovljenost od strane toga sistema. Prirodno i kulturno, izvorno i izvedeno menjaju mesta, ispoljavajući svoju medjuuslovljenost. Kultura daje svoj pečat prirodi, istovremeno trpeći njen uticaj – nemoguće je raskinuti taj lanac uzajamnog uključivanja.

Sve to ima neposrednu vezu sa „”, koje se sada na isti način upisuje u jezik, baš kao što se jezik nekada upisao u „”. Ta belina knjige i plavetnilo ekrana koji kao da prethode tekstu, u stvari nastaju kroz samu tekstualnu aktivnost, kao njen neophodni uslov, okruženje i pretpostavka. I zaista, kao što je primetio Majer Šapiro, čista likovna pozadina u slikarstvu – jeste pozno dostignuće civilizacije. Nigde u prirodi ne nalazimo na tako čiste površine koje služe kao idealna podloga za pismo, kao što je to list hartije. Sve prirodne površine, na kojima se nalaze spomenici rane pismenosti, jesu stenovite, pećinske, drvene – i primarno su „ispisane” već od strane same prirode, izbrazdane kamenim ili drvenim naborima i otuda nesavršene kao materijali za pismo. Čak i papirus, specijalno pravljen kao pisaći materijal, čuva u sebi tragove biljnih vlakana – rukopis prirode prožima rukopis čoveka, dovodeći do zbrke, „šuma”, „mumlanja”. Upravo je razvoj pisma a onda i štampe zahtevao čiste i dovoljno čvrste podloge, koje bi idealno prenosile kulturne tragove. U prirodi se takve čiste površine javljaju u vidu vedrog neba, vodenog ogledala, peščanih pustinja , snežnog pokrova – ali na njima se, na žalost, „ne drže” ljudski tragovi. Tek je praksa pisanja stvorila za sebe idealno čistu sredinu – slično kao što je kultura u svom razvoju stvorila prirodnu sredinu i podarila joj atribut čistote, ne bi li je zaštitila od sebe, ophodeći se prema njoj kulturno u pravom smislu te reči.

Među mnogim sinonimima glagola „pisati” ima i onakvih kao „mrčiti”,„kvariti papir”; reklo bi se, na osnovu toga, da pisanje priznaje da predstavlja čin prljanja devičanske čistote hartije, baš kao što i kultura priznaje sebe krivom za zagadjivanje prirode. Ali čistota hartije, kao i predstava o čistoti prirode, potekle su od kulture, i to upravo u onom stepenu u kome je ona sama sposobna da inicira i sprovede takvo očišćenje. U izvesnom smislu, uvodjenje „” u tekst predstavlja završnu etapu dugotrajnog istorijskog formiranja „” iz same tekstovne aktivnosti, koja iznalazi maksimalno postojan fon za svoje prenošenje.

8 Борис Пастернак, Несколько положений , Собр. соч. в 5 тт., М, Художественная литература, 1991, т. 4, с. 370.
9 Ustvari, termin “ekologija” bukvalno znači “ejkos logosa”, “ekumena reči”, “sredina postojanja reči”, “sredorečje”. Razume se, “logija” ima i značenje “istraživanje”, “izučavanje”, i u tom najčešćem smislu “ekologija”, kako je zamišljao izumitelj ovog termina zoolog Ernst Haeckel, jeste nauka o “ekosu” – prirodnoj životnoj sredini. Da nema tog već uvreženog značenja, bilo bi nepotrebno praviti termin “ekofilologija” ili “ekologija teksta”, jer je “reč” već upisana u sam termin “ekologija”. Pogotovo što “ekologija” kao nauka o životnoj sredini i “ekologija” kao sredina postojanja reči imaju srodan predmet, u kome se presecaju interesi biologije i filologije , prirodnih i humanitarnih nauka. Taj predmet jeste “čisto”, t.j. ukupnost kulturnih procedura i filtera koji izdvajaju čoveka iz prirode, iz stanja varvarstva, i koji, na kraju krajeva, dozvoljavaju da se i sama priroda brani od tehničkog varvarstva.
10 Po duhovitoj opasci filozofa i estetičara Borisa Grojsa, “sam naziv...očuvanje okolne sredine je dosta paradoksalan: okolno se ne može čuvati – čuvati se može samo ono što je unutar” (Boris Grojs. Utopija i razmena. M., 1993, c. 174). Drugim rečima, kultura, proglašavajući svoju okruženost prirodom, faktički je sama okružuje, opkoljava (izmedju ostalog pažnjom i staranjem).