Bele trave – Mihail Epštejn: „” – Nacrt ekologije teksta
3. Ekologija i konspirologija. Znak apsoluta

Već sada se može prognozirati sledeći stupanj u uzajamnim odnosima kulture i prirode – uslovno govoreći, konspirološki. U skladu sa sve nevinijim i očuvanijim boravkom u zaštitnom polju kulture, zaštita prirode prerašće će u podozriv odnos prema njoj, koji će biti dublji od iskonskog „prvobitnog” straha pred njom. Taj strah se hranio otvorenim pretnjama prirodnih stihija, njihovim divljanjem, nesavladivošću; nova podozrivost će se usmeriti na samu „nevinost”, „čistotu” prirode, u koju nas je ubedila ekologija, jer je upravo nevinost drugoga ono što izaziva podozrenje. Priroda, uključena u kontekst kulture, neizbežno se čita kao sistem znakova, koji u isto vreme nisu puki znakovi nego i osobena, značenjski samodostatna realnost. Konspirologija prirode je posledica njene kontekstualizacije unutar kulture u svojstvu takvog znakovnog objekta koji izmiče svim pokušajima dešifrovanja, jer zalazi u inokulturnu realnost prirode. To postojanje „“ u kulturi na granici znaka i ne-znaka i utiče na prelazak ekologije u konspirologiju, jer poslednja ima posla ne toliko sa prostim značenjem koliko sa zaverom . Zavera – to je „treperavo” značenje, koje čuva svoju povezanost sa dubinskim podzemljem teksta, sa „“, koje leži dublje od svih znakova i koje nije svodivo ni na jedno odredjeno značenje , uključujući i figuralna. Čim je priroda, u cilju pokroviteljstva i zaštite, uvedena u posed kulture, ona počinje, posle prvih zagrljaja i uzbudjenja susreta, da se doima kao uhoda, kao tajni neprijatelj kulture, preobučen u kulturnu, „ekološku” masku.

Isto to možemo reći i o „“: ekološka pažnja prema tom neprikosnovenom, „čistom” mestu nedeljiva je od konspiroloških nagadjanja o njemu. Čim taj ne-znak dospeva u samo pismo i snabdeva se značenjem, on postaje sumnjiv zbog tobožnjeg viška značenja. Štiteći to mesto i ističući ga u svojstvu primarnog znaka, mi mu neizbežno pripisujemo podrivačku ulogu u sistemu znakova, na osnovu njegove apsolutne različitosti i neprozirnosti. Tamo gde se nailazi na tunel iz jezika u ne-jezik, za očekivati je i susret sa protivničkim špijunom.

Elem, bele margine i glatka površina knjige – spadaju u iste tvorevine pismenosti kao i slova koja beže po tome fonu. Ali ako se pisani znaci nalaze u centru naše čitalačke svesti, kako pročitati ono „“,kako ga osmišljeno preuzeti i artikulisati? Može biti da dejstvo te beline na našu čitalačku prijemčivost po snazi ni najmanje ne ustupa delovanju samih pismena – sklonjeno na periferiju teksta, „marginalno” po mestu i suštini ono se, jednostavno, do sada nije izučavalo. Sada, kada je taj vantekstovni prostor dospeo unutar teksta i kada se prima prema zakonitostima koje važe za tekst, doživljavamo ga kao znak kulture, sa značajem bliskim sumarnom značenju ostalih znakova, pošto je upravo on taj koji čini njihov zajednički uslov. Možda se radi čak i o njihovom prevazilaženju, jer je delovanje ostalih znakova promenljivo, dok je delovanje „“ – postojano. U stvari, „“ – to je najviše rabljeni, beskonačno ponavljani citat iz pisanog korpusa svih vremena i naroda, koji se zbog toga ne samo taloži u našem saznaju, nego i obrazuje njegov nespoznati horizont. „“ nam je bliže i očevidnije nego „dva puta dva jesu četiri” i „Volga se uliva u Kaspijsko more”. Ni jedna poslovica, ni jedna reč, čak ni slovo ni jednog jezika ne mogu da se uporede sa „“ po frekventnosti i značaju svoje upotrebe.

Postoji, nadalje, mogućnost da je sve ono što se u vokabularu naše civilizacije naziva „apsolutom”, „načelom” ili „poslednjom istinom” obrazuje u rezultatu usvajanja onoga što stoji iza svih znakova i okružuje ih. U tom smislu moguće je pokazati odlučujući uticaj „“ na formiranje najvažnijih filozofskih i teoloških kategorija, kao što su „apsolutno”, „večno”, „nezačeto”, „beskonačno”, „onostrano”, „nepojmljivo”, „bezimeno” – koje se u svojoj semantici slivaju sa značenjem „“, a po načinu pisanog označavanja samo uslovno ga imituju, beskrajno mu se približavajući, kao ono uslovno – bezuslovnom.

Filozofija ima potrebu za nekom primarnom oznakom za ono što prethodi svemu postojećem i što prisustvuje u njemu. Prema Hajdegeru „da bi se to imenovalo, govor mora da pronadje nešto jedinstveno, upravo tu jedinstvenu reč. Pri tome je lako uočiti koliko je rizično razumsko opredeljivanje uz tu reč koja bi se pridružila postojanju. Pa ipak ta rizična reč nije nemoguća, jer se postojanje svuda i uvek oglašava, posredstvom svakog govora. Teškoća se sastoji ne toliko u zahtevu da se ta reč razumski iznadje, koliko u zahtevu da tu nadjenu reč očuvamo čistom u okviru sopstvenog promišljanja.”11 Prema Hajdegeru ta temeljna reč je grčko , koje se obično prevodi kao „neophodnost”, a koju on tumači kao „bivstvujuće”, ili „postojeće u prisustvu prusutnoga”.

Postavlja se pitanje može li ma koja drevna i temeljna reč da „održi čistim” ono isto biće koje čini da su reči moguće, ili jezik mora da uzmakne i ustupi mesto vanjezičkom bitku, na način na koji se on razlikuje od jezika i suprotstavlja mu se? Ako se množina postojećih predmeta označava raznim rečima, zar ne treba za „bivstvujućim” tragati izvan granica reči – ne u njihovom odsustvu, nego na samoj granici jezika, kao onog što je prusutno a ipak različito od “bivstvujućeg” , baš kao što je i samo biće različito od postojećih stvari po istom tom Hajdegeru. Da nije „“ upravo ono što je stalno prisutno uz reči, ostajući neizraženo u njima? Nije li „“ način na koji biće manifestuje sebe u jeziku: ne biće uopšte, ne apstrakcija ili koncepcija bića, nego upravo ovo biće, „postojeće u prisustvu” tih istih reči koje ja sada ispisujem i koje ovde čita čitalac. „“ je adekvatnije ime za bivstvujuće i beskonačno nego što su to reči „bivstvujuće” i „beskonačno”. Stalna smena „glavnih reči” i „temeljnih pojmova” u raznim filozofskim sistemima pokazuje da ni jedan verbalno izraženi pojam ne može da preuzme ulogu sveopšte filozofske utemeljenosti. Nešto takvo uopšte ne može da se izrazi unutar jezika – ali ne može ni da ostane neizraženo, jer se radi upravo o filozofskoj artikulaciji pojma najšireg kapaciteta, iz kojeg bi se mogli izvoditi svi ostali. Najverovatnije da se takav pojam može artikulisati samo na granici samog jezika, u zoni „nenalaženja” u odnosu na jezik.

Statistika pokazuje da više od polovine celokupnih informacija dobijamo iz štampanih izvora (knjiga, časopisa, listova, kompjuterskih ekrana). Ali koji deo informacije dobijamo od „“? I kakvu to informaciju ono nosi u sebi? Poznato je da na nas najsnažnije deluje neprimetna informacija, koja deluje direktno na podsvest. Pomenuću poznati primer iz oblasti filma. Obično se filmska traka kreće brzinom 24 kadra u sekundu. To je optimalna brzina, koja dozvoljava oku da u potpunosti uhvati sve što se dešava na ekranu. Ako se dometne „izlišni”, 25. kadar, oko ga neće registrovati ali će se odraziti u podsvesti. Dovoljno je medju 24 kadra, koji promiču u sekundi na ekranu, ubaciti jedan reklamni kadar – i gledaoci će, na izlasku iz bioskopa, da požure do uličnog kioska da nabave novu marku cigareta, o kojoj ranije nisu ni pomišljali, pa ni sada je nemaju u svesti. Na delu je efikasnost nesvesnih vizuelnih sugestija.

A „“ je dostupno pogledu čitača ne jedanput u 25 delu sekunde; konstantno ga prati, kao nekakav etar puneći kosmos znakova, pri čemu, po pravilu, ostaje neprimetno, jer je sva svesna pažnja čitača usmerena na same znake. 12 Kako se pri tome formira podsvest onoga koji čita i koji svakog trena, u protoku promičućih kadrova, usvaja za sebe neprimetnu „belu” informaciju? Što je čitač obrazovaniji , što više tekstova uspeva da pročita i više znakova da usvoji za vreme trajanja svoga života, tim više se znaci pročitanog – protivurečni, raznosmerni, medjusobno isključivi – slažu i uzajamno potiru u njegovoj svesti, da bi se kroz njih probilo, tako reći, sećanje na neuništivu belinu, na sveobuhvatnu vanznakovnu reč „“. Znaci koji nastaju iz „“ u njega se i vraćaju, ali ne bez traga, nego uz izvesno semantičko napregnuće tog etarskog polja. „“ ne samo da omogućuje čitanje nego nastupa kao najuopšteniji bilans čitanja, kao njegova beskrajna i znakovnom izrazu nepodložna smislenost.

11 Мартин Хайдеггер. “Изречение Анаксимандра”, в: Разговор на проселочной дороге, М., 1991, с. 63.
12 Ako se po Lakanu, nesvesno strukturiše kao jezik, onda je “ “nesvesno samog nesvesnog.