Bele trave – Mihail Epštejn: „” – Nacrt ekologije teksta
5. Intencija čitanja i pismo. Semantički etar

U likovnim umetnostima „“ ima već davno nezamenjivu ulogu – u vidu neoslikanog platna, čiste podloge, koja ostaje takva i po završenom poslu, donoseći sobom obnaženje sirovog materijala u koji umetnik unosi lik i formu. To radikalno iskustvo „obnovljenog ishodišta” u slikarstvu imamo u belim platnima Roberta Raušenberga koja su izložena u eksperimentalnom Black Mountain art college – u 1952. godine. 13 Poraz slikarstva, nemogućnost slikanja beline, preokrenuli su se u trijumf, jer se „“ obrelo unutar slike. Slika na taj način eksplicira uslove svog postojanja , obnažuje, „obnavlja” ono, što obično zaklanja i krije sobom.

Posebno je čest ovaj prosede u konceptualnoj umetnosti, koja predstavlja neprekidan proces spoznavanja i obnavljanja svoga „“. Ogromnu ulogu igra „“ u albumima i instalacijama Ilje Kabakova. 14 Konceptualizam uvodi u tradicionalni slikarski prostor, s jedne strane, prazninu, a s druge – tekst, prekoračujući na taj način granice likovnog jezika u dva pravca – vanjezičkom (praznom) i inojezičkom (verbalnom). Zahvaljujući tom dvostranom „bombardovanju” likovne materije, iz nje se izvlači dodatna energija naprezanja i pražnjenja. Opna likovnosti se zateže, da bi u sebe smestila i ono nemoguće – i rasprskava se, ogoljujući praznine i reči. Pri tome su vanjezički i inojezički elementi u slici strogo harmonizovani: reči upućuju upravo na ono, što ostaje prazno i nevidljivo. Na primer, u eksponatu Ilje Kabakova „Okrivljena” naličje verbalne zone pretpostavlja i odgovarajuću zonu praznine: posmatrač saznaje da žena stoji pored prozora samo iz opširnog priloženog teksta; na mestu namenjenom prikazivanju stoji samo gola drvena faktura postolja. U takvom trans-slikarskom ostvarenju usko slikarski elemenat dospeva u zagrade ili dobija ulogu terazija, dinamično uravnoteženih tasovima praznog i verbalnog materijala t.j. neislikanim gruntom i detaljnim opisom.

U tekstu se „“ mnogo teže afirmiše nego li u likovnoj fakturi i otuda se pismo tek sada nalazi pred zadatkom koji slikarstvo već uveliko rešava. Likovni (ikonički) znaci, za razliku od simboličnih kakve su reči, ontološki su bliže tom vanznakovnom sloju koji se krije ispod njih i u kome se oni artikulišu. Likovni znak ima sličnosti sa označenim-prikazanim, pa dakle i grunt može neposredno sam sebe predstavljati-prikazivati na slici. Verbalni znaci nemaju nikakve sličnosti sa onim što označavaju i otuda je u njima teže uočiti „“ kao neposredno prisustvo; ono je dublje zapretano pod tekstualnim negoli pod likovnim slojem. Tekst postoji intencionalno izvan granica hartije i prostorne dimenzije uopšte uzev – tako da „“ takodje egzistira u dubinama vanprostornog kontinuuma. To ima u vidu poslovica: „Što je napisano perom ne možeš uništiti sekirom”. Prizor na slici možemo uništiti, jer on prisustvuje u ravni same slike, dok se ono što je napisano na hartiji ne podaje fizičkom izuzimanju, jer je transcendentno samoj hartiji; uzrok tome treba tražiti upravo u uslovnosti pismena, čiji su fizički obrisi tek proizvoljno povezani sa onim što se njima označava.

Svako poznaje onu bitnu nepodatnost pogledu ekrana ili hartije, dok se trudimo da piljimo u njih. Pri tome nas obuzima čudno osećanje kao da nam igra pred očima od neizdržljivog sjaja, i mi dobijamo želju da zažmurimo, da zaustavimo dotok te neshvatljive energije u oči.15 Sama po sebi hartija uopšte nije do mere sjajna da nam smeta očima , pogotovo ako se radi o sivkastoj mat podlozi; sve se menja kada se odvojimo od njenih kolorističkih osobina i posmatramo je kao čistu sredinu za pismo. U tom smislu „“ je analogno ne toliko fenomenu slikarskog platna koliko vedrini neba, u koju se može beskonačno ponirati pogledom, sve do momenta kada prestaješ da je vidiš. Upravo tada se ona i ispoljava najjasnije i najotvorenije našem pogledu kao duboka praznina kosmosa,koja se pri sunčevom svetlu čini plavom, a u njegovom odsustvu – crnom, dok sama po sebi nije ni plava ni crna, jer nema boje; a i boja je samo uslov njenog zemnog opažanja.16

Razlika izmedju materijalnosti stvari i materijalnosti lista ili ekrana uporediva je sa razlikom izmedju opservacije i čitanja. Ako gledamo stvari, obojene u belo ili plavo – na beli zid ili plavi stolnjak – mi vidimo realne boje koje čine deo prostora, i naš pogled se zaustavlja na njima, „opipava” njihovu bojenu površinu i ne ide dalje. Ali na belinu hartije ili plavetnilo ekrana, koji nam služe kao fon za čitanje, ne možemo da gledamo na taj predmetni način – mi ne gledamo na njih, mi gledamo u njih. Belina ili plavetnilo u datom slučaju nisu više boje koje su nanete na površinu, nego samoispoljena dubina prostorno-smisaonog kontinuuma, koja je, kako smo već rekli, sasvim lišena boje. Prestankom jednostavnog posmatranja hartije i pokušajem da se u nju udubimo čitalačkim pogledom, da pročitamo belinu, da udjemo u trag slova upisanih u nju, osećamo nešto nalik na vrtoglavicu. Pogled gubi oslonac u ovoj glatkoj pustinji, nema za šta da se uhvati, oslanja se na nevidljivo.

Ta ne-vidljivost nastaje, u izvesnom smislu, intencijom samog čitačkog gledanja, koje se, prateći slova, ustremljuje u dubinu lista, umesto da klizi po njegovoj površini kao kada opaža obojene predmete. Plošna papirna stvar stiče voluminoznost i dubinu zahvaljujući intenciji upisivanja-čitanja; upravo ta intencija, koja se ne iscrpljuje ovom ili onom sumom napisanih znakova, iznosi na videlo potencijalnost još nezapisane reči i još dublju potencijalnost reči koju je nemoguće zapisati. Sama hartija, svojom belinom, donosi potencijalnost takve reči koja zahteva da bude pročitana i ujedno ne može to da bude . Vrtoglavica koja nas obuzima pri pogledu na čist list hartije nastaje iz kolizije dveju orijentacija – čitanja i gledanja. Mi se trudimo da pročitamo ono što ne vidimo, i trudimo se da vidimo ono, što hoćemo da pročitamo. Čitanje i gledanje trude se da uspostave zajedničku žižu – ali ona se udvaja i rasplinjava: čitanje se trudi da sustigne vizuelno kolebljiv objekat, a gledanje uzalud traži ono na šta je usmerena intencija čitanja.

Intencionalnost pisma, ako je odvojimo od konretnih pismena, usmerena je na upravo na čistotu hartije ili ekrana u celini. Iz fenomenološkog aspekta, intencionalnost saznanja i potencijalnost njemu pretpostavljenog bitka duboko su medjusobno povezane: ni jedna ni druga ne mogu se iscrpsti nikakvim aktuelizacijama svesti (mislima) niti aktuelizacijama bitka (predmetima) – te se neposredno obraćaju jedna drugoj. Čistota hartije ili ekrana jeste vid zapisivanja, ali ne konkretnih slova nego same intencije pisma – a upravo intencija pisma, budući nesvodiva ni na jedno pismeno, do te mere produbljuje naše opažanje belog lista ili plavog ekrana, da počinjemo u njima da vidimo suštu ne-primetnost onoga u šta zurimo. Ta intencionalna pronicljivost, pokušaj fizičkog opažanja semantičke nosivosti „“ nije podložna vidjenju. Belina hartije ili plavetnilo ekrana, lišeni tekstualnih tragova, semantički nas zaslepljuju, kao što nas fizički zaslepljuje sunce kada nije zaklonjeno oblacima. Ono što se trudimo da vidimo u dubini ekrana ili hartije jeste potencijalnost nevidljivog zapisa; on je u saodnosu sa intencijom čitanja , nesvodivom na čitanje konkretnih znakova baš kao što je i intencija pisma nesvodiva na ispisivanje istih. U plavetnilu ekrana i belini papira mi čitamo ono što ne možemo nigde drugde pročitati – potencijalnost same reči, njenu „ispisivost”.

Ako smo namerni da naučimo da ČITAMO u punom smislu te reči, treba da naučimo da čitamo i ono što je sadržano u potencijalnosti pisma a ne samo u aktuelnosti pismena. To znači da nam predstoji unošenje u plavetnilo ekrana i belinu stranice – a to je svaki put neka druga belina ili plavetnilo, u zavisnosti od toga kakva pismena se u njima manifestuju a kakva ostaju sakrivena. Sama manifestnost jednih pokazuje skrivenost drugih pismena i čini ih dubinski, intencionalno čitljivima.

Upravo na način potencijalnosti pisma, nesvodive ni na jedno pismeno, otkriva nam se i „“. Čim je uvedeno u tekst,„“ iznutra podriva znakovni kod i izaziva semiotički šok kod čitača. Čitanje, za razliku od razgledanja, ima posla sa znacima a ne sa njihovim materijalnim ovaploćenjima, tako da se „“ doima ne kao fragment sive novinske ili glatke bezdrvne hartije, nego kao simptomatično odsustvo znakova, kao semiotičko ništa, bela rupa, koja trenutno „povlači” naš čitalački pogled. Mnogobrojna „“ čine smetnje brzom kliženju pogleda po tako „poroznom” tekstu koji, kao sundjer, upija u sebe okolnu sredinu u vidu vanznakovnih belih rupa.17

Pri tom se „“, pušteno u tekst sa pravima njegovog elementa, oštro razlikuje od „“ sa statusom bele sredine ili fona koji okružuje tekst. Belina teksta ili plavetnilo ekrana, kada okružuju tekst u vidu margina, prijatno deluju na oči i pobudjuju osećanje relaksacije, jer nisu semantički napregnuti i sugerišu odsustvo znakova koji podležu čitanju i razumevanju. Ta ista belina ili plavetnilo, čim dospeva u sam tekst, u svojstvu osobenog znaka, „“, izaziva osećanje smisaonog ćorsokaka, nesavladive prepreke, jer se, budući semantički napregnuta, ne može rastereteti nikakvim raspoloživim znakom, nikakvim poznatim značenjem. U tome se sastoji teškoća našeg direktnog susreta sa intencionalnošću pisma, ispoljenom u prekidu teksta, u svojoj nesvodivosti ni na jedno pismeno. To je maksimalna semantička napregnutost, kada potencijalni smisao biva aktuelno dat kao značenjski indiferentan.

Uzmimo, uslovno, da je semantička napregnutost teksta jednaka jedinici, s obzirom da aktuelni znak manje ili više odgovara svom aktuelnom značenju. Tada je semantička napregnutost čistih margina koje okružuju tekst u opažanju čitača bliska nuli, pošto zbog odsustva aktuelnih znakova ovde izostaje i orijentacija na potencijalni smisao. Nasuprot tome, semantička napregnutost „“ se približava beskonačnosti , pošto je potencijalni smisao upisan u tekst pri odsustvu aktuelnog znaka.

Obratite pažnju kako čitate delove nekog teksta koji je prošaran učestalim „“. Pogled se instinktivno odbija od ovih belih rupa, osećajući u njima onu destruktivnu napregnutost koja kida tekst na komadje, ometa njegov prijem u znakovnoj doslednosti. Pogled se spotiče o „“, propada u njega – i uz napor se vraća, ne bi li nastavio nesmetano kliženje po površini znakova.

Ali vremenom se kod čitaoca razvija ono, što možemo nazvati paratekstualna pažnja – pažnja usmerena na granice teksta, na bele margine koje ga okružuju i na unutrašnje beline. Postepeno se ta okolna sredina teksta, koja se ranije doživljavala kao mrtva pustinja, puni sopstvenim životom, u njoj nailazimo na bujice energija i smislova, nalik kosmičkoj praznini čiji etar se puni strujama nevidljivih zračenja. Konačno, i prazne margine oko teksta, i belina pisaće hartije nepopunjene pismenima, mogu da se smatraju „“, t.j. kao semantički napregnuto odsustvo znakova, vantekstualna sredina upisana u neki megatekst s pravom osobenog, potencijalnog znaka.

Sve u svemu, dotična oblast znanja može da se označi ne samo kao ekologija, nego i uže, kao eterologija teksta, razumevajući pod etrom nevidljivu i bestežinsku supstancu, koja neprestano popunjava medjuprostore izmedju tela, u datom slučaju – znakova. Termin „etar” u starogrčkom označava gornji, najprozračniji i najčistiji sloj vazduha, u kome su, po predanju, boravili bogovi. U istoriji filozofije i fizike „etar” izražava „predstavu o bestežinskoj materiji nedostupnoj čulnom opažanju, najdelikatnijoj medju svim pretpostavljenim pramaterijama”.18 Teorija etra smatra da nema apsolutno praznog prostora, lišenog svih, bilo fizičkih ili smisaonih svojstava, i izučava tu smisaonu ispunjenost praznine, tu smislenost bez aktuelnog znaka i značenja.

Eterologija teksta može postati bitna dopuna semiotici, koja izučava sisteme znakova, u širokom smislu – „semiosferu”. Ovaj termin, koji je uveo Jurij Lotman, analogno atmosferi, biosferi, noosferi, ukazuje na celovitu oblast znakova i znakovnog ponašanja, koje aktivno oblikuje veštački omotač naše planete. Ali tamo gde je „sfera”, postoji i „etar” – njeni prozračni, čisti slojevi, koji ispunjavaju prostore izmedju semiotičkih objekata. Proučavanje semiotičkog etra – to je formulacija zadatka datog pravca semiotike.

Eterologija teksta ima posla sa problematikom opažanja „“ kao znaka, ne samo intencionalno pročitanog, nego i intencionalno izgovorenog. Kada mi za sebe čitamo naglas neki tekst, što se skoro uvek dešava na nivou nesvesnog, „“ predstavlja posebnu teškoću, jer nam nije poznato kako ga treba artikulisati (za razliku od izgovaranja „dao” ili „differance ”). Obrativši pažnju na izgovaranje „“, možemo uhvatiti sebe u pokušaju da ispunimo pauzu nekim nefonetskim, neartikulisanim zvukom, kojise namah prekida, svestan neuspešnosti, odsustva motivacije.„“ deluje u našem unutrašnjem govoru kao mehanizam zapinjanja, mucanja, zakazivanja. Intencija izgovaranja „“ ne može ni u čemu da se realizuje, tako da samo „“ deluje kao neprelazni prag izmedju potencijalnosti i aktuelnosti govorne produkcije. Spotičući se o taj prag, mi stičemo saznanje o jeziku u celini, kao o potencijalnosti onoga,što u svom izgovaranju znakova nesvesno, po navici aktuelizujemo. Mi napuštamo nesvesno stanje izgovaranja u trenutku kada izgovaranje narednog „znaka”, „“ zakaže. Nemogućnost izgovaranja namah nam donosi do svesti samu činjenicu izgovaranja. „“ – to je različitost, uključena u jezik, zahvaljujući čemu biva uključena i naša svest o samom jeziku. Mi smo navikli da se služimo jezikom nesvesno, i sam jezik je, po Lakanu, struktura nesvesnog. Ali ako je „“, koje okružuje tekst u vidu margina i belina, nekakav viši stepen nesvesnog u odnosu prema nesvesnosti jezika, uvodeći „“ u tekst, mi ne samo da spoznajemo to „udvostručeno” nesvesno, nego stičemo svest o samom jeziku.

Od tog trenutka i naši odnosi sa sopstvenim unutrašnjim govorom mogu da se grade svesno. Pri tome se pauza, neophodna za izgovaranje „“ postepeno puni posebnim značenjem. Tragamo za načinom smislenog izgovaranja „“, pretražujemo po sinonimima, nalazimo reč koja manje ili više uspešno paše uz ovaj ili onaj kontekst, na primer „belina”, „propust”, „praznina”, i počinjemo da izgovaramo tu reč-supstitut umesto „“.Ubrzo nam, medjutim, postaje jasno da zamena koja odgovara u jednom kontekstu, ne odgovara u drugima.

Postepeno se, nakon eksperimentalne smene raznih konteksta, „“ u našoj svesti oslobadja od svih reči-supstituta, ispoljavajući svoj jedinstveni smisao upravo u tom zazoru, nepopunjenosti, kao čista intencija artikulacije i smislenosti.

13 Susan Sontag. Dancers on a Plane: Cage, Cunningham, Johns. London: Thames and Hundson Ltd., 1990, p. 28.
14 Uporediti sa nalazima moga rada “Пустота как прием: слово и изображение у Ильи Кабакова” u knjizi: Михаил Эпштейн. Вера и образ. Религиозное бессознательное в русской культуре 20. века, Tenafly, New Jersy, 1994, ss. 140-169.
15 Ovde se nameće nadahnuto tumačenje beline u romanu Hermana Melvila “Mobi Dik”, u glavi “O belini kita”: “Mi još nismo odgonetnuli čari beline: zašto ona tako snažno privlači dušu? Da li nas svojom neodredjenošću obaveštava o nemilosrdnim i neobuhvatnim prazninama vasione i, sugerišući pomisao na iščeznuće, nanosi izdajnički udarac baš kada uživamo u belim dubinama Mlečnog Puta? Ili, po svojoj suštini, belina nije toliko boja koliko odsustvo boje i u isto vreme osnova svih boja; nije li to razlog mukle čistote i mnogoznačnosti širokog snežnog prostranstva...?”
16 Poreklo pismenosti gubi se u dubinama vekova i još nema jasno naučno-genetičko objašnjenje. Nije isključeno da je baš izgled neba sa raštrkanim tragovima oblaka ili zvezdanih vatara bio obrazac prvobitnog pisma, čim je čovek , postavši čovek, stekao uspravan stav i hod i usmerio svoje lice prema nebu. Možda je opažanje konfiguracije nebesnih tela sa obrisima sazveždja uticalo na nastajanje ideje pisma – značećih, pa ipak ne-likovnih tragova, utisnutih na čistom fonu neba – lista. Moguće je i da na izvesnom stepenu razvoja čovečanstva nebo ponovo postane sredina pisma, da povrati tu funkciju koju su uslovno, na odredjeno istorijsko vreme, preuzeli list hartije ili ekran kompjutera. Eshatološke predstave biblijskih vremena ukazuju na nebo kao na “svitak”, kome je sudjeno da primi u sebe poslednja pismena, koja svode račune istorije – ognjene znake kraja vremena. U svakom slučaju, list i ekran predstavljaju nesumnjivu analogiju s vedrinom neba koja se otkriva pogledu – i koja se skriva pri dugotrajnom, napregnutom razgledanju. List i ekran – to su kao fragmenti neba, radi naše komocije stavljeni na dohvat ruke ili pred oči.
Istorijsko kretanje od mrkog pergamenta ka beloj hartiji i svetlom ekranu kompjutera može se smatrati rastom “nebesnosti” u materijalnoj sredini pisma. Ekran kompjutera je plavičast i isijava prozračni unutarnji sjaj. U njega je moguće zaviriti dublje nego u plošni papir, on poseduje svojstvo voluminoznog stakla, kristala, kroz koji prosijava unutarnje pismo. Ono što mi štampamo u kompjuter ne naleže na površinu ekrana kao na hartiju, nego se tajanstveno pojavljuje iznutra, kao da isplivava sa dna ovog staklenog neba, prosijava iz njegove dubine, kao samorodno pismo, koje nismo mi napisali nego koje se nama obraća. Možda prelazak sa knjige na ekran već priprema onoga koji piše za sledeći stadjum odnosa s “ “, čije nam je unutrašnje svojstvo – “obrnuto pismo” “pisanje s druge strane” – još iskustveno nepoznato. Prozračnost ekrana – to je mogućnost prolaska nepoznatih znakova kroz naše pismo, samovoljnog razotkrivanja i samooznačavanja te izaekranske dubine, u kojom smo do sada samo pretpostavljali prostu prijemčivost , spremnost da smešta znake, ali ne i da ih ispušta iz sebe, kao što nebo emituje sjaj sazveždja.
Pokušavajući da odgonetnemo šta je to magično na površini ekrana, setimo se poredjenja neba ne samo sa svitkom nego i sa staklenim kristalom. Ekran kompjutera je takav kristal u kome naše sopstveno pismo počinje tajanstveno da treperi i da nam se približava sa druge strane, kao saopštenje, apel ili presuda izrečena našim rečima . Ekran nije samo ekonomičniji i mnogoslojniji nego hartija, on poseduje ulaz sa druge strane, u njemu “ “ ispoljava svoju sposobnost samo-aktuelizacije. Pismo koje dolazi iz dubine ekrana, kreće nam se u susret, pretvarajući se iz objekta ljudske aktivnosti u neki samodelatan subjekt.
17 Moguće je tumačiti ove bele rupe teksta kao semantički analog fizičkim crnim rupama, u koje “propada” kosmička materija.
18 И. Алексеев. Эфир. Философская энциклопедия в 5 тт., т. 5, М., 1970, с. 590.