” – Nacrt ekologije teksta 6. Problem eko-filologije
Bele trave – Mihail Epštejn: „” – Nacrt ekologije teksta
6. Problem eko-filologije
Takvo čitanje teksta, koje uočava semantičke rupe i vanznakovne zone, i nastoji da im pridje, možemo nazvati intencionalnim čitanjem. Takvu analizu, koja otkriva smislenost tesktualnih praznina i zazora, možemo nazvati paratekstualnom analizom. 19 Takav pravac u filologiji, koji se bavi izučavanjem i tumačenjem okolne sredine teksta, možemo nazvati eko-filologijom ili eko-kritikom.
Svaki tekst ima svoje sopstveno „“, baš kao što svoje „“ ima i odredjeni skup tekstova, koji obrazuje stvaralačko nasledje datog autora ili cele nacionalne kulture. Oblasti paratekstualne analize su raznovrsni baš kao i objekti tekstualne analize.
„“ se može na pravi način spoznati samo u vezi sa tekstom, kao njegova drugost. Svaki tekst gradi svoje „“, i obrnuto, svako „“ dozvoljava artikulaciju samo datog teksta, ostajući samo u zoni čiste potencijalnosti, neispoljenosti. Zadatak paratekstualne analize je dvojak: popuniti te etarske zone, te zjapove izmedju znakovnih tela – i pokazati njihovu nepopunjenost. Drugim rečima, paratekstualna analiza je umeće parafraze, pri čemu se ne parafrazira odredjeni govor, nego ono što je neizgovoreno, izostavljeno...
Naime, paratekstualna analiza dozvoljava da se razlika izmedju stihova i proze objasni na osnovu njihovog sadejstva sa „“. U stihovima „“ preuzima daleko aktivniju ulogu u semantizaciji teksta: oko svakog stiha formira se sopstveno polje nedorečenosti, i to polje je „elastično”, čas se sažima čas opruža, u obrnutoj srazmeri sa dužinom stihova. Svaki stih, protežući se, „uklinjuje se” u to polje i, odbijajući se od njegovih ivica, od intencionalne granice pisma, uvek nam iznova skreće pažnju na sledeći stih.
Evo devojke, tek zapupele,
Smelo, bez rumenila stida,
Neshvatljivo crnim okom
Kako mi gleda u susret.(Aleksandar Blok)
Intencionalna granica pisma se menja od stiha do stiha, i važan je ne samo zamah njenih varijacija koji utiče na razmere „“, koliko sama ta promenljivost, t.j. igra intencionalnih smislova u polju što pulsira oko teksta, igra izmedju teksta i „“. Ta elastičnost granice teksta odredjena je delovanjem intencionalnosti semantizovanih polja, izvan granica teksta, u predelu „“.
U prozi je ram teksta idealno ujednačen i poklapa se sa granicama margina, t.j. uslovljen je tehnički a ne sadržinski. Prozni tekst je moguće razvući u bilo koju dužinu, pod uslovom da je ta dužina uniformna za svaki red. Razume se da beline izmedju reči i rečenica u prozi, kao i svakom drugom tekstu, poseduju svoju intencionalnost. Ali najvažniji dogadjaj intencionalnog raščlanjavanja proze jeste „“ izmedju odeljaka, glava, delova, t.j. proza se potencira po vertikali, i upravo prelaz sa odeljka na odeljak, uvlačenje “novog reda” jesu najregularniji znaci intencionalnih granica, na kojima se tekst sreće sa „“.
Poznato je, dakako, da je stihovni govor nastao iz spoja muzike i reči, melodike, metra, ravnomerne smene akcenata, pauza...Ali mi smo već odavno navikli da stihove opažamo na „prvi pogled”, poezija koju primamo čitanjem formirala svoj sopstveni kriterijum za utvrdjivanje odlike stihotvorstva. Promenljiva, „izreckana” dužina stiha obavezna je i za slobodni stih, gde mogu da odsustvuju sva druga formalna svojstva stiha.
Polazeći iz fenomenologije čitanja, razlika izmedju stihova i proze ne odredjuje se prisustvom rime ili ritma u stihovima, smenjivanjem naglašenih i nenaglašenih slogova, nego upravo pokretnim ili stalnim odnosom teksta sa „“. U stihovima se taj odnos menja od stiha do stiha, dok u prozi ostaje nepromenjen. Stihovi – to je tekst čija se konfiguracija zasniva na pokretnoj granici intencionalnog polja, tako da se medjusobni odnos aktuelno značećeg i potencijalno smislenog, očitavanja vidljivog i očitavanja ne-vidljivog, menja od stiha do stiha. Ako razbijemo ma koji prozni tekst na horizontalne segmente različite dužine, a da se ne poklapaju sa formatom stranice, on će se automatski pretvoriti u stihovani tekst.
Sve srećne porodice
Liče jedna na drugu,
Svaka nesrećna porodica
Nesrećna je na svoj način.Sve se zbrkalo
u domu Oblonskog.
Žena je saznala da je muž
prevario sa njihovom
Francuskinjom-guvernantom.
I saopštila je mužu da ne može
da živi sa njim pod istim krovom.
Mada se ovaj tekst od reči do reči poklapa sa početnim rečenicama romana Lava Tolstoja „Ana Karenjina”, u ovakvom rasporedu redova on menja svoju intencionalnu prirodu i postaje stihovni. Iza svakog reda izrasta nova zona semantičkog očekivanja, neispoljenosti, smislenost počinje da prevladjuje nad značenjem. Razlika izmedju proze i stihova za čitača je čisto topološka: prostom promenom rasporeda redova automatski se postiže prelaz teksta iz jedne klase u drugu.
Saglasno uvreženim predstavama, prostorna, grafička organizacija teksta služi samo kao spoljna forma izražavanja njegove sadržine. Ali postoji i sadržajnost višeg reda nego što je to sadržina ovog ili onog teksta, - to je intencionalnost samog pisma, koja uključuje njegovu podelu na zonu aktualizacije, sam tekst, i zonu čiste potencijalnosti, „“, i načine njihovog medjusobnog uticaja. Ma koji konkretan tekst može postati prozni ili stihovni u zavisnosti od svoje grafičke linije, „ravne” ili „krivudave”, na granici sa „“.
U nastavku bih želeo samo da skiciram neke probleme i pravce ekologije teksta, ili eko-filologije. Prema najsažetijoj definiciji, ekologija teksta izučava značenje „“ u promenljivim istorijskim okolnostima, u strukturama raznih žanrova, u razvoju raznih nivoa i sfera kulture, u gradnji raznih znakovnih sistema i tekstualno-informacijske aktivnosti.
Osnovni zadatak eko-filologije jeste izučavanje prostorne sredine pergamentnih, rukopisnih, mašinopisnih, kompjuterskih tekstova. Kako se tekst odnosi prema onom specifičnom polju koje je namenjeno prepokrivanju od strane teksta? Individualna sredina svakog teksta. Interpretacije koje se množe oko teksta sa ciljem njegovog „pravilnog” razumevanja, i koje ga u isto vreme udaljuju od čitaoca i semiotički „zagadjuju” sredinu njegovog postojanja.
„Belo uklanjanje” u ekspanziji galakcije Gutenberga: porast margina i belina u svetu štampanja knjiga. U drevnim i srednjevekovnim rukopisima „“ jedva da se pušta u tekst, medju rečima i rečenicama često nema intervala. U doba renesanse, s prelaskom sa rukopisnih na štampane knjige, raste mera „čiste prirode” puštene u sistem kulture. Što je kultura sigurnija u sebe (prelazak na mašine), spremnija je da, unutar sebe, ustupi više mesta kvazi-prirodi.
Stvaranje čiste sredine u cilju štampanja – ekranski i papirni nosači informacija. Odnos izmedju štampane i drugačije kulturno osvojene (nastanjene, kultivisane) teritorije u okvirima date države. Svaka kultura ima svoju proporciju štampane i nastanjene površine. Odnos semiotički osvojenih površina u svakoj kulturi.
Količina štampanih znakova po kvadratnom metru nastanjenog prostora –mera semiotičke zasićenosti prostora. Znakovna opterećenost radnih soba, kabineta, biblioteka, ulica, trgova. Tekstualni kapacitet prostora, količina panoa, reklama, objava po jedinici površine. Informacijska polja koja okružuju gradove – semiotički redundantni prostori.
Dužina tekstova. Neizbežna skraćivanja tekstova sračunatih na čitanje, saglasno količini proizvedenih tekstova. Porast broja klasika – koji se obavezno moraju pročitati. Odgovarajući porast broja neobrazovanih ljudi, koji nisu čitali sve klasike ili uh uopšte nisu čitali. Odnos sadržine i dužine teksta. Razmere teksta kao faktor ekološkog reda.
Pisanje i čitanje s obzirom na dubinu – jeste ekološki čisto, jer u okviru teksta razotkriva razne nivoe i dubinska značenja. Borhes kao obrazac ekološki čistog pisca. Ono što je oprostivo za pisce ranijih epoha – Getea, Dimu, Tolstoja – podleže sumnji u doba povećane produktivnosti. Kriza znakovne reciklaže.
Tekst koji drži do neizrecivosti – i tekst koji sve izbrbljava. Sakralni tekstovi kao najekonomičniji, ekološki čisti. Kroz njih provejava muk i čistota osnove, oni su okruženi neizrečenim. Za uzvrat, oni podstiču najveći broj interpretacija, pokrećući zamajac umnožavanja tekstova.
„“ kao znak tajanstva koje podstiče čitalačko interesovanje. Jedina grafička belina u „Braći Karamazovima” – mesto gde je izostavljeno „ono najvažnije”: da li je Dimitrije ubio ili nije svoga oca. Ceo tekst romana je pod pretnjom da bude usisan u tu „belu rupu”, smeštenu u samo središte romana.20
Biocenoza teksta, razmena materija sa drugim tekstovima i sa „“. Tipologija tekstova s obzirom na tip biocenoze. Tri osnovna tipa: 1. Tekst koji živi na račun drugih – citat, centon, parodija, plagijat. 2. Zatvoren, hermetičan tekst, izgradjen po sopstvenim zakonitostima, kome ne treba niko i ništa. 3. Tekst koji zahteva komentar, koji računa na reakciju, nastavak u budućnosti.
Ekologija raznih žanrova. Fragment i aforizam – ekološki čisti žanrovi: tekst-krhotina usred nedirnutih, belih polja uokrug. Fragment, samim uslovom svoje fragmentarnosti, pretpostavlja izgubljenost u „“. Ekologija eseja, kao žanra-medijuma, posrednika izmedju književnosti, filozofije, nauke, istorije, dnevnika, (auto)biografije. Esej na raskršću biocenoze, hrani se raznim tesktualnim sredinama.
Hronotop i ekologija. Hronotop unutar teksta, sistem prostorno-vremenskih likova – kako se on odnosi sa prostorno-vremenskom sredinom oko teksta? „Prostor romana” – u dvostrukom smislu, unutar i okolo. Debljina knjige. Višetomnost. Ekologija serije, sabranih dela.
Ne-čitanje kao pasivan otpor semiokratiji. Informaciono zagadjivanje putem pošte i na kompjuteru – netražena i otuda izlišna informacija. Za razliku od materijalnog zagadjenja koje se sastoji od nepotrebnih ostataka potrošnje, informacijsko „djubre” se uopšte ne upotrebljava, otpisuje se dok je još novo, pošto je namerno a ne naknadno stvoreno. Od 10 dopisa dobijenih poštom 7-8 dospeva u koš, bez da ih treba prethodno pregledati. Važan koeficijent je vreme potrebno za utvrdjivanje nepotrebnosti teksta. Čitanje kao način konstatovanja nepotrebnosti čitanja. Isti je slučaj sa knjigama. Uvećavanje semiotičkih procedura nužnih za prekid ili neučestvovanje u semiotičkim procesima. Koliko je potrebno pročitati da se dalje ne bi čitalo? Ali i potrebno čitanje se odlaže za kasnije, nagomilava se, zastareva, postaje nepotrebno, dok traju procesi utvrdjivanja nepotrebnosti nepotrebnog. Zajedno sa prelistanim i odloženim nepotrebnim knjigama, odlaže se i potrebna knjiga, jer nam je oduzeto vreme za njeno čitanje pregledom nepotrebnih knjiga. Minus-vreme i minus-prostor je upravo ono što kultura troši na spasavanje od svoje sopstvene izlišnosti.
19 Ne možemo je mešati sa takozvanom “paralingvistikom” koja izučava ekstralingvističke, vanznakovne faktore govornog ponašanja, kao što je mimika, gestikulacija, glasnost govora, pauze i t.d., sve ono što se ne prenosi znakovima pisma. Paralingvistika ima svoje sasvim materijalne objekte koji, nefiksirani u pismu, nalaze svoj izraz u motorno-pokretnoj, akustičkoj i drugim sferama. A “
20 Ф.М. Достоевский , Полное собрание сочинений в 30 тт., Л., 1979, 7.14, с. 355. Ceo roman u ovom izdanju ima 710 stranica. Simtomatično je da se glava sa “belim mestom” naziva “ U tami”. Da bi se skrenula pažnj na “
