Bele trave – Mihail Epštejn: „” – Nacrt ekologije teksta
7 . Ekologija i etika

U skladu sa drevnim učenjem o dao i savremenim učenjem o differanca , nije nam dato da opažamo te predznakovne i vanznakovne principe, u njihovoj nepatvorenosti. Oni ostaju neimenovani, neispoljeni, kao zapretani u svojim bezbrojnim tvorevinama, u raznolikosti znakova nastalih od njih. „Dao koje može da se izrazi rečima nije trajno dao” (Lao-ce). „Differance nema ime u našem jeziku” (Žak Derida).

Saglasno eko-filologiji, to „iskonsko” i „beskrajno”, „što radja sve različitosti”, što čini mogućim tekst, može i samo da se ispolji u tekstu, da zadobije svoje adekvatno ime. „“ nam dopušta da prepoznamo to vanznakovno i znakotvorno načelo upravo onakvim, kakvim se ono ispoljava u našoj znakovnoj aktivnosti. Smeštajući „“ u sferu i čak u centar naše svesti, mi mu delimično uzvraćamo ono, čime smo mu obavezni dok pišemo i čitamo. Neka se to „“ stvara samim pismom, da bi bilo prineto kao žrtva pismu – to ne umanjuje njegovu žrtvenost, naprotiv, izaziva još dublje asocijacije na temeljni mit zapadne civilizacije o žrtvovanju Reči. Reč sazdaje „svoju drugost”, postaje ništa, praznina, propust, da bi u njenom samoponištavanju, u „“ mogle da nadju svoje obrise i značenje druge reči.

Ovde dolazi do izražaja etički aspekt ekologije teksta. Etički odnos, uopšteno govoreći, prostire se u dva pravca: kao odnos prema „roditeljskom”, prema onome što mi prethodi i čija sam tvorevina; i kao odnos prema „susednom” , što jednakovredno koegzistira sa mnom. Otuda dve „najvažnije” zapovesti biblijskog morala: voli Boga (svoga tvorca) svom dušom – i voli bližnjega svog (svog suseda) kao sebe sama. Priroda se u tom pogledu javlja kao dvostruki etički objekat, jer ona predstavlja u odnosu na čovečanstvo i rodno načelo i okolnu sredinu, i „majku” i „susedu”.

Pokušaj uključivanja „“ u tekst nije samo teorijska potraga za punoznačnim (vanznakovnim) imenom, nego i etički pokušaj opažanja drugoga u sebi. To drugo, koje je uvek izmešteno iz teksta, ulazi u tekst i postaje u njemu povlašćeno ime, t.j. znakom smislenijim od svih ostalih znakova. „“ je mesto u kojem se ostvaruje etički odnos teksta sa onim što mu prethodi i što mu je izvanjsko.

To obraćanje pisma svome čistom polju, obraćanje tekstualne svesti svom nesvesnom izvorištu – uslovno se može nazvati osvešćivanjem, odnosno rekonstrukcijom u svesti. „Izvorište” je ekološka kategorija u tom smislu što ona ukazuje na prirodni impuls i uslov kulturne aktivnosti i pretpostavlja etičko priznavanje i teorijsko vaspostavljanje tog izvorišta u samom tokovima kulture. Etika uključuje kategoriju povratnosti, ne u smislu bukvalnog povratka početku, nego u smislu svesne rekonstrukcije tog početka u sebi srazmerno istorijskom udaljavanju od njega. Rekonstrukcija „“ predstavlja deo duga, koji onaj koji piše vraća onome što mu dozvoljava da piše.

Etika uzajamnog odnosa teksta i „“ može u izvesnoj meri da modeluje i druge aspekte naše svesne aktivnosti. Jer mi nismo samo bića koja pišu i čitaju, nego takodje i govore, deluju, žive. Svaka od ovih oblasti ima svoje „“, koje omogućuje naše reči, postupke, pokrete. Osobenost osvešćenja sastoji se u selektivnoj korelaciji svakog vida aktivnosti sa svojom sopstvenom žrtvenom osnovom, koja se povlači pred onim što je zasnovala. Svest se usmerava na ono što čini mogućim samu svest, pismo – na ono što čini mogućim pismo, govor – na ono što omogućuje govor. Osvešćenje je unutarsvesna aktualizacija (pisma, govora, akcije) uslova koji mu prethode i koji se nalaze izvan njega (čistota, muk, mir...)

U ruskom jeziku prefiks „voz-“ (u našem prevodu mu odgovara „o-“) ima dva različita značenja, koji su podjednako važna za razumevanje termina „vossoznanie” ( osvešćenje).„Voz-“ („o-”) označava vršenje radnje iznova (obnavljanje) ali i usmerenost naviše, postupno, napredujuće kretanje (obilaženje). U tom dvostrukom značenju „voz-” („o-”) kao da pretpostavlja kružnu putanju, povratno-ofanzivno kretanje. Osvešćenje je obnavljanje onoga što prethodi svesti i čini je mogućom i ujedno – njegovo obilaženje, uspinjanje svesti na novi stupanj. U ekološkom smislu, osvešćenje nije samo povratak prirodi, što bi bilo razorno u odnosu na kulturu, nego postupno kretanje kulture, koja spasava prirodu u sebi i za sebe.

Isto ekološko povratno-ofanzivno kretanje – vaspostavljanje početnih uslova aktivnosti u svojstvu uspinjanja na novi stupanj – možemo otkriti u svakoj kulturnoj aktivnosti, računajući tu i tekstualnu. Suština žrtve je u samoodricanju; dužnost onoga ko prihvata žrtvu – jeste da je nadari imenom, da “nazove” ono, što stvara uslove govora. To je etička pretpostavka eko-filologije.