Bele trave – Mihail Epštejn: „” – Nacrt ekologije teksta
8. Znak i žrtva. Pismo kao ritual

U skladu sa savremenim antropološkim predstavama, veza pisma i prinošenja žrtve nije samo metafora, nego činjenica koja objašnjava poreklo kulture. Što je orudje pisma starije, tim više podseća na oružje ili žrtveni obredni rekvizit – mač, dleto, nož, igla, stilo. Pisati – znači rezati, ubadati, broburaziti, ranjavati. Mada akademska istorija pisma praktično nikada ne zaviruje dalje od sumerskog klinastog pisma i egipatskih hijeroglifa, najnovija istorija kulture povezuje artikulaciju znaka sa drevnim obredima prinošenja žrtve. 21 Prema ovoj teoriji, kojuje zasnovao francusko-američki teoretičar književnostii antropolog Rene Žirar, žrtva je primarni znak, koji se izdvojio iz prirodnih objekata. Žrtva – to je deo prirode koja se snabdeva simboličnim značenjem i postaje element kulta, jer nadomešta sobom članove ljudskog kolektiva. „Žrtva ...zamenjuje sobom sve članove zajednice koja je prinosi. Prinošenje žrtve služi kao zaštita cele zajednice od sopstvenog nasilja. ...Cilj prinošenja žrtve je vaspostavljanje harmonije u zajednici, jačanje socijalnog tkiva”. 22

Prinošenje žrtve je znakovni proces, u kome nasilje nastupa ne kao prirodan čin, nego kao ritualna radnja, koja svoj predmet osveštava u svojstvu nevine žrtve, prinete u ime žrtvovanja. Krivica jednoga iskupljuje se patnjom i pogibijom drugog. Prirodne radnje – prolivanje krvi, usmrćivanje, proždiranje – postaju kultni označivači. Po rečima Žirara „označivač je žrtva. Označeno – to su sva aktualna i potencijalna značenja, koja zajednica investira u žrtvu i, preko nje, u sve stvari.”23 Nazivajući žrtvu „univerzalnim označivačem”, Žirar podvlači ljudsku sklonost „reprodukovanja jezika sakralnog, uz ritualnu suptituciju primarne žrtve novim žrtvama, ne bi li se obezbedilo održavanje čudotvornog sveta (dosegnutog činom zajedničkog prinošenja žrtve – M.E.). Imperativ obreda neodvojiv je od manipulacije znacima i njihovog stalnog porasta, koji omogućuju nove diferencijacije i bogaćenje kulture.(...) Obuzeti svetim užasom i željom produžavanja života u znaku žrtve-izmiriteljke, ljudi nastoje da reprodukuju i prikažu taj znak...Upravo tu po prvi put srećemo znakovnu aktivnost, koju, na kraju krajeva, uvek možemo definisati i kao jezik i pismenost.” 24

Pokušajmo, oslanjajući se na gorenavedene tvrdnje, da raščlanimo taj složeni znakovni kompleks koji predstavlja žrtva. Ako je prinošenje žrtve odnos zamenjujućeg i zamenjenog, onda u tom kompleksu onaj koji označuje jeste bezgrešnost i čistota žrtve, a označeni – grešnost i nečistoća koja se zamenjuje žrtvom i u čije ime se i prinosi žrtva.

Prvi nivo: čisto, nevino – nečisto, grešno

No to je samo jedan, „substancijalni” ili materijalni aspekt znakovnog kompleksa: šta se čime zamenjuje. Drugi, „predikatski” aspekt – to je sam čin zamene, posredstvom kojeg se nečisto pročišćava, t.j. prima na sebe svojstva zamenjujuće žrtve (iskupljenje), a čisto se usmrćuje , t.j. prima na sebe svojstva greha koji zamenjuje (klanje).

Drugi nivo: klanje nevinog – iskupljenje krivca

Drugim rečima, da bi se zamena mogla dogoditi, ona je dužna da se dešava ne samo izmedju označavajućeg ioznačenog, nego i unutar jednog i drugog. Označavajuće – to je jedinstvo nevinosti i patnje, a označeno – jedinstvo krivice i iskupljenja. Znakovni kompleks žrtve uključuje u sebe ne samo suprotstavljenost označavajućeg i označenog, čistog i nečistog, nego i unutarnju protivurečnost svakog od ova dva elementa, prenos svojstava označujućeg i označenog jedno na drugo. U drugom nivou imamo, dakle, označujuće – kao patnju i usmrćivanje nevinog i označeno – kao iskupljenje i očišćenje krivca. No upravo zato što primarni znak prinošenja žrtve uključuje unutarnju protivurečnost, on nosi u sebi mogućnost sopstvene permutacije, izokretanja. Žrtveni način čišćenja nečistog sadrži u sebi ne samo iskupljenje greha (na 2.nivou znaka), nego i potenciranje greha, jer se prinošenje žrtve može doživeti kao greh i krivica u odnosu prema samoj žrtvi.

Postoje dva načina da se ta protivurečnost reši na trećem nivou – nazovimo ih uslovno a) religiozni i b) ekološki:

3.a) samožrtvovanje. Nevini sam prinosi sebe kao žrtvu za tudje grehe. U ovom slučaju sa drugih se skida ne samo krivica za koju je žrtva prineta, nego i krivica samog prinošenja žrtve, jer se ona obavlja voljom same žrtve. Žrtvovatelj i žrtva podudaraju se u jednom licu. Na ovom nivou znakovnog procesa radja se novi religiozni pokret, gde se prinošenje žrtve zamenjuje samožrtvovanjem Spasitelja, samozaklanjem Logosa, i upravo zbog toga žrtva ne samo da iskupljuje tudje grehe, nego i sama ustaje iz smrti. Označujuće žrtvovanja tako postaje i samo označeno.

3.b) preobraćanje žrtve . Žrtva i ono, u ime čega se žrtva prinosi, moraju da promene mesta, da bi se uspostavila narušena ravnoteža. To ne obesmišljava prethodnu žrtvu, nego zahteva novu – u odgovor sa strane žrtvovatelja, sada već radi iskupljenja njegove krivice pred primarnom žrtvom, radi vasposavljanja njene čistote i celovitosti. Na ovom nivou znakovnog procesa nastaje ekološki pokret, sekundarno očišćenje same žrtve, skidanje gadosti sa nje, iskupljenje njenih muka. Označujuće i označeno menjaju mesta, i žrtveni proces se odvija u suprotnom pravcu. Na trećem nivou imamo, dakle: označujuće = označeno:

a) Spasilac prinosi sebe kao žrtvu.
b) Žrtva sama podleže spasenju

U ovom članku se razmatra upravo ekološka transformacija obreda prinišenja žrtve, treći b) nivo znakovnog kompleksa, na kojem označujuće i označeno vrše razmenu predikata, kada je iskupiteljska žrtva dužna da i sama bude iskupljena od strane žrtvovatelja, uz vaspostavljanje njene čistote u nastupajućem samoočišćenju kulture, a putem očišćenja oskrnavljene i zagadjene prirode. Označujuće i označeno menjaju mesta u ekološkom obredu obeštećenja (naknade, odštete): prirodno dospeva u oblast kulture kao dvostruko kulturno, kao spremnost kulture da čuva i štiti mesto ne-kulture u sebi samoj. Ovo sekundarno mesto prirode u kulturi, preobraćanje žrtve u objekat poklonjenja od strane samog žrtvovatelja, i jeste ono što smo u ovom radu označili kao „“.

Unutarnja protivurečnost primarnog znaka koji sadrži u sebi i čistotu žrtve, i njenu proburaženost i ranjenost, odredjuje prirodu pisma, koje je neraskidivo povezano sa onim čistim prostorom, u koji prodire znak narušavajući ga. Besmisleno je utvrdjivati prvenstvo ove ili one komponente: obrisa pismena ili njegove čiste sredine, pošto je najprvotnije označujuće – mačem posečena neporočna žrtva. Ovaj arhetipski čin se potom, tokom mnogih vekova, simbolički reprodukovao perom koje izliva mastilo na čistu površinu hartije. Pisanje – to je u suštini najdrevniji ritual, čiji smisao je sakriven od nas, ali čija sakralna snaga nas opčinjava, posedujući neku fizičku neminovnost. U izvesnoj meri taj drevni ritualni strah se javlja u našem psihološkom kompleksu – u osećanju izgubljenosti i neodlučnosti pred čistim listom papira. Od čega početi, kojim znakom načiniti rez, „rasporiti” ili „raskalati” belinu? Kao svaka druga celovitost i celina, čisti list nas opčarava, blago odguruje od sebe, gradi oko sebe zaštitno polje, pri čemu se štiti upravo svojom netaknutošću, „nevinošću”.

U nastavku, u procesu pisanja, stalno se obnavlja i potiskuje pričina mača, krvi, rane, zaklane žrtve. Otuda česta poredjenja pera sa oružjem – kamom, bajonetom – u novijoj književnosti. Krvna žrtva neporočnog stvorenja – to je najprimarnije od svih označujućih, čije označeno je – očišćenje onoga u čije ime se prinosi žrtva. Žrtva mora biti čista i neporočna, jer upravo u zameni čistog za nečisto, u supstituciji jednog umesto drugog i leži znakovna suština žrtve....„neka za greh svoj koji učini prinese tele zdravo Gospodu na žrtvu za grijeh” (Levit., 4:3).

Veza znaka sa krvlju i žrtvovanjem uočljiva je u biblijskom svetu. Tako je, uoči izlaska Jevreja iz Egipta, u noći pashe, Gospod naredio: „A krv ona biće vam znak na kućama, u kojima ćete biti; i kad vidim krv, proći ću vas, te neće biti medju vama pomora, kad stanem ubijati po zemlji Misirskoj.” (Izlazak, 12:13). Krv na kućama je znak da su Jevreji već prineli svoju pashalnu žrtvu Bogu, dok će se od Egipćana tek zahtevati krvna žrtva svojih prvenaca. Otada se Jevrejima nalaže da nose znak na ruci, u spomen na noć pashe i na milost božju, koja je zamenila ljudsku žrtvu životinjskom. Isto tako se i u Otkrivenju Jovanovom, uoči propasti sveta, stavlja žig na čelo čistih i neporočnih, koji su Bogom izabrani za spasenje. Andjelima je naloženo: „ Ne kvarite ni zemlje, ni mora, ni drveta, dokle zapečatim sluge Boga našega na čelima njihovijem”. (Otkrivenje, 7:3). Taj znak na ruci ili pečat na čelu jesu potvrde žrtve, koju su pravednici već prineli i koja ih je očistila. Bog će zaobići svojom kaznom one koji su „obeleženi žigom” u svojoj ploti, i koji su, dakle, već zapisani u knjigu života. Telesni žig i zapis u knjizi – to su, očito, ravnopravna svedočanstva da je žrtva prineta i primljena od strane Gospoda.

U savremenoj hrišćanskoj bogoslužbi takodje se vidi povezanost prinošenja žrtve u oltaru sa usmenim znakom – molitvom, koja povezuje žrtvu sa rečju i tim samim je namenjuje Svevišnjem. To, što se u novozavetnim tekstovima Hristos imenuje logosom, ukazuje na drevnu vezu žrtve i reči: reč je beleg ili žig na neporočnom, nevinom prvencu Božjem, koji se prinosi u žrtvu.25

Svi ovi primeri, koje je moguće redjati unedogled, potkrepljuju koncepciju znaka kao obrednog žiga na žrtvi (već prinetoj ili namenjenoj klanju). Znak je bio „živ” i činio je celinu sa nosiocem toga znaka, kao njegova ranjenost, „žaoka u ploti”. Pa ipak, taj religiozni aspekat nastanka pisma ostaje nedovoljno jasan; arheološki spomenici koji donose do nas prva pismena su, dakako, iz materijala koji su mogli da traju milenijumima – od kamena ili gline. Ostaje nam da nagadjamo u kojoj meri je ovaj materijal služio kao uslovna zamena za tela ljudi i životinja, koji su bili prvotni recipijenti sakralnih znakovam, žrtve pisma kao znakotvornog obreda koji povezuje vidljivi i nevidljivi svet. Nije čudo što je prva zamena – prinošenje nevinog pri iskupljenju krivice nekog drugog – učinila mogućim dugi i sve do sada prisutan globalno-istorijski proces semiozisa, zamene označenog označujućim, u rezultatu čega je nastao ceo jedan posrednički univerzum, svet pismena. Umesto klanja žrtve postalo je moguće samo obeležavanje njenom krvlju, umesto prolivanja krvi – ostavljanje bojenog traga, umesto nanošenja ozlede živom telu – stavljanje belega na kosti mrtvaca, na slonuvu kost, na kožni svitak; pravljeni su otisci na kamenu, na drvenoj ili voštanoj daščici, na glinenoj tablici, na metalnoj ploči...U tom lancu surogata nicali su sve noviji i apstraktniji elementi pisma, kojisu vodili do pera, mastila i hartije – umesto mača, krvi i kože. „Nastupa vreme kada se prvobitna žrtva neće označavati novim žrtvama, nego nečim drugim, na najrazličitije načine...” (Rene Žirar) 26 Otuda je simptomatično da su se prvi veštački pisaći materijali – papirus, pergament, pa i hartija – spravljali od biljnih vlakana i životinjskih koža, t.j. čuvala se veza sa organikom izvornog pisma „naživo”.

Ako u početku i nije bilo razlike izmedju zaseka-rane i zaseka-znaka, izmedju usmrćivanja žrtve i njenog simboličnog žigosanja, kasnije je sama surogatna priroda žrtve postepeno dovodila ka sve novijim supstitutivnim odnosima rane i znaka, tako da prinošenje žrtve sve više prerasta u znakovnu aktivnost i manifestuje se u raznolikim sistemima pisma. Znak – to je minimalna rana, svedena na rovašenje, štrih, liniju, nanešene na čistu žrtvenu površinu tela, uz suspendovanje nužnosti samog čina usmrćivanja.

U kontekstu takvog shvatanja prvobitnog pisma kao sakralnog mučenja ili forme ritualnog iskušavanja, „“ ispoljava svoju žrtvenu prirodu, jednaku onom beskrajnom prostranstvu bola, u koje se upisuju rane i ožiljci pismena. U saodnosu sa prodornim znakom, sa razornim oruđem pisma, „“ – to je intencija sušte ranjivosti, nešto beskrajno patničko, mesto označenog i osveštanog bola. Kultura od samog početka nije nasilje nad prirodom po zakonima prirode, nego – kultna aktivnost – prinošenje žrtve, koje uznosi samu prirodu na visoki religiozno-moralni stepen, pridajući joj žrtveno značenje. Kruna čistote i prosvetljenog mučeništva dodeljena prirodi – to je delo kulture. Priroda neprekidno i nemilosrdno razara samu sebe, preko mehanizama prirodne selekcije i razmene materija; kultura je ta koja prekida taj prirodni prosec samorazaranja i samoobnavljanja, prisvajajući ulogu delatnika-žreca i dodeljujući prirodi ulogu žrtve. J.V. Gete primećuje u svom aforističnom članku „Priroda”: “Ona večito stvara i večito ruši... Ona sama sebe i nagradjuje, i kažnjava, i raduje, i muči. (...) Ona – to je puka taština, ali ne za nas – za nas je ona svetinja”. 27 Nekorektno je predstavljati odnose kulture i prirode kao činjenicu same prirode, kao grabežljivi instinkt, animalno istrebljenje i satiranje svega živog, – na delu je upravo proces prinošenja žrtve, čijim posredstvom sama priroda stiče za sebe novo značenje svetinje i snabdeva se atributima bezgrešnosti i neporočnosti.

Na taj način se priprema sledeći, ekološki stadijum njihovog saodnosa: pokušaj kulture da okrene unazad značenje žrtve, da učini svetom predznakovnu čistotu prirode, mada je i ta prvobitna čistota već znak i postiže se samo u kulturi. U tački najjače napetosti izmedju polova neophodnog i nemogućeg i nastaje „“, istovremeno i znak čistote i čistota od znaka, znak očišćenja od znakovnosti, stalno obnavljana i nerazrešiva aporija ekološke svesti. Pisanje u svom dubinskom dramatizmu, nasledjenom od prvobitnog znaka, nastoji da opravda prinetu žrtvu, da se skine sa hartije, da se inkarnira u nečem drugom, da se prenese u svet predmeta i činova, da sakrije svoju uslovnost i grehovnost. Pisanje počinje od zbunjenosti pred čistim listom hartije, koji kao da odguruje pero svojom belinom, „nevinošću” – i završava se pokušajem uvodjenja ove čistote u sam tekst, povratka primarnom objektu žrtvovanja. Izmedju ovog početka i kraja – nalaze se napori pisma da saučestvuje u preobražaju sveta, da pretvori prinošenje žrtve u boj, da odvažno ukrsti pero sa mačem i tim samim opravda poreklo pera od mača.

Kao suma svih ovih pokušaja da se postane ne-pismo, pismo se vraća onome što mu je uvek predstojalo, čistom polju, koje i postaje poslednji znak pisma u njegovom pregnuću da pobedi sopstvenu znakovnost. Onaj koji piše nastupa kao žrec nekog njemu nejasnog rituala, čiji nedostižni ideal je povratak ka počecima, puno vaspostavljanje žrtve, njeno iskupljenje i slavljenje, zalečenje i zarastanje svih rana koje su joj nanete.

„“ – to je unutraššnja granica pisma, prekid simboličnog lanca, u kome se iznova, oivičeno navodnicima, opliće mesto prekida. Pismo se ne zaustavlja na znaku svoga kraja, ali i „“ ne prestaje da se ravna prema pismu, stavljajući poslednje slovo baš tamo, gde se oslobadja od navodnika.

21 Treba primetiti da se u poslednje vreme teorije o nastanku jezika retko razmatraju u akademskim krugovima: smatra se da nedostaju istorijske činjenice koje bi mogle da ih potkrepe. Mi smo izložili jednu od retkih teorija koje su prodrle u naučni saobraćaj.
22 Rene Girard. Violence and the Sacred. Transl. by Patrick Gregory. Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1977, p. 8.
23 Rene Girard. Things Hidden since the Foundation of the World. Transl. by Stephen Bann and Michael Metteer. Stanford: Stanford University Press, 1987, p. 103. “Telo žrtve se na taj način pretvara za Žirara u objekat prve neistinktivne pažnje koji prelazi u sveti objekat, kao prvo označujuće i izvor svakog označivanja” precizira Erik Gans (Eric Hans. The End of Culture: Toward a Generative Anthropology. Berkeley, Los Angeles, London: University of California Press, 1985, p.13).
24 Rene Girard. Things Hidden since the Foundation of the World, p. 103.
25 Da znak ima telesno-žrtvenu prirodu potvrdjuju drevni običaji mnogih naroda. Tako Herodot saopštava o Lidijcima i Midjanima: “Ovi narodi sklapaju ugovore, kao i Heleni, potvrdjene zakletvom, i osim toga malo zarezuju kožu na ruci i poližu jedno drugom isteklu krv” (Геродот. История в 9 книгах, к.1, Л., 1972, s. 34) Zarez je deo ugovora koji se zapisuje na živom telu a ne prosto dopunski zapis; često je to i jedina pismena fiksacija usmenog dogovora: zakletva se potvdjuje spremnošću žrtvovanja u ime ispunjenja dogovora. Još jedan vid prinošenja žrtve je obred inicijacije, koji se u knjizi Bruna Betelhajma “Simbolične rane” posmatra na materijalu života prvobitnih plemena i savremenih mladih društava. Kao znakovi sazrevanja služe razni useci koji se čine na polnim organima, pri čemu se u takve "simbolične rane" ubraja i obrezivanje. (Bruno Bettelheim. Symbolic Wounds. Puberty Rites and the Envious Male. Glenso (Illinois): The Free Press, 1954). O tome piše i V. Burkart: “Mnoga plemena u raznim delovima sveta imaju ili su imala stroge običaje prema kojima, da bi se postalo punopravan član grupe, pojedinac mora da prodje kroz neku proceduru koja se obično vrši na njegovom telu za vreme obreda inicijacije: lomljenje zuba, perforaciju usana ili nosa, naročiti oblici nanošenja rana, i pogotovo obrezivanje ili usecanje genitalija.” (Walter Burkert. Creation of the Sacred. Tracks of Biology in Early Religions. Cambridge (MA), London (England): Harvard University Press, 1996, p. 167). U knjizi Ditmara Kampera “Znaci kao rane” pokazano je da “najranija svedočanstva signifikacije dovoljno jasno svedoče o sposobnosti koja se danas retko sreće: sposobnosti osećanja bola tog materijala na koji se nanose, upisuju znaci” (Dietmar Kamper, Zeichen als Narben. Gedanken zur “Materie” der Signifikation. Elementarzeichen-Idee and Konzeption. Berlin, Lucie Schauer, 1985, S. 159). Valerij Savčuk u svojim esejima “Konfiguracija tela koje piše” i “Ispisano telo” govori o istorijsko-genetičkom identitetu znaka i rane, pisma i bola. “Jer ako je znak – sveža ili zarasla figurativna rana, njegovo nanošenje je isto što i rastuživanje, ranjavanje, prisvajanje, a čitati ga znači osećati reaktivni bol.(...)Neizdrživi bol suštog označavanja radja telo, koje u aktu pisma (zapisivanja, prorezivanja znakova na površini arhaično shvaćenog tela...) pre(za)pisuje prvobitni znak i tim samim emituje svoj užas” (“Комментарии” (Москва), 1994/03, сс. 214,215).
26 Ibid., p.103
27 И.В. Гете. Избранные сочинения по естествознанию. Перевод и комментарии И.И. Канаева. АН ССС, М., 1957, сс. 361, 362, 363.