Ištvan Besedeš
Jednokril, lepršaj

Tvorevina za simetriju još nije znala,
lepeza beše savršena i sa pola krila,
poleteti se moglo pod jednim uslovom:
da na dlanu lovokradice posve običnog
koji beše vajni tat ili satirač ala
sjajna para ili krnjetak ogledala zablista.

Iskusan, on čeka da prevrelo se Sunce spusti,
da zavlada spokoj, da neko utrne svetlo,
jer u taj čas na svetu uvek ima ptica,
u izbledelim nebesima zabeli se golub,
zaleprša uzvijan sa gnezda,
pa je za taj dan tvorevina cela.

Šta treba da zna veliki umnik,
dok čeka odgovor niza poreknuća:
recimo, kakvo je lice Stvaraoca
brižnog? Sunce, volja, krv, meso,
rosa, da l' se nad vodama vije duh?
Šta ponad nevidnih vitla se obala?

Snovidni kamen, lebdiva slamka?
Kakva nehvatica?
Kakva nebilica?

Sa mađarskog prevela D. Ramadanski