Ištvan Besedeš
Bliži se provala oblaka

Milovanje, poljubac i ugriz
u kovitlacu traže svoju svrhu,
mada je njihovo prapostojanje
možda besciljnije od ovog sada,
s komešanjem delova mogućeg:
pojmovi, snovi, drangulije
– još uvek je to način stvaranja
a provala oblaka tek što nije.

S druge strane nije baš jasno,
žalo, bujica i stena
kud će se denuti kada se smiri
nemušti vrtlog i iskonska vražda
kojima neko nešto vraća
kao da slaže kocke mozaika
i javlja osmehom: gotovo je,
vajni učesniče, kliči!

I nije to za nevidelice, zna se
da milovanje na žalo se spušta,
da se poljubac bujici predaje,
da ugriz na kraju naiđe na stenu,
da ništa se ne zbiva otvorenih zena,
da oči su pri tom trired zatvorene,
da pomno čuvaju ravnomernost daha,
odvrativši pogled od komađa stakla.

Ka zbiru nerazdvojnih stvari
dan za danom stremi postupice
dok se na koncu nešto ne dotakne,
i ko to doživi, on je postojao.
Ili je život vodio tu priču,
utihnućem za smrt produženu,
bez saznanja o konačnom zbiru,
o najvećoj brojci, kojom se sve deli...

Sa mađarskog prevela D. Ramadanski