Radivoj Šajtinac
Panonija hladna IV.
– Ne kori lozu kćeri, priđi bliže, – sve ovo se njoj, koja s naporom podiže telo s trave koju je ižvakao mraz i pretvorio i klizavu kašu, pričinjava. Ničiji to nije glas, ljudsko telo zimi, u ovakvom predelu emituje govor kroz drhtanje i to može biti zbunjujuće i fizički teško, upravo onako kako bi se mogao zamisliti Svet ili neki njegov deo bez ljubavi, bez slika i bez vina. Povređeni ljudi lakši su za podizanje i uspravljanje od obmanutih ili opijenih. JOŠ JEDNA POUČNA PRIČICA, ako si na pustoj i uskoj stazi a pas ti dolazi u susret, ne pokazuj ni zebnju ni strah, sačekaj pseći pogled, zagledajte se, osetite trenutak u kom dve ćudi nišane jedna na drugu, pas će se malo pognuti kao da propušta prepadnuto ptičje jato, ti nastavi da hodaš, ti nikog ne propuštaš, one o kojima brineš tek treba da podigneš sa zemlje i uspraviš. Zato ti se onaj šapat o lozi, izvoru vina, pričinjava. Iz kule od naboja, ruševine železničke stražarnice, čuješ kašalj revnosnog čuvara pruge koja liči na iskidanu železnu krparu, s trulim, blatnjavim šarama i caklećim porubom od zaleđenog psećeg znoja.