Đuro Stanojević
Zen trip sisinog cveta
(Chechtaw reflection)

Pit Tolkin me je nazvao telefonom. Nisam se nadao pozivu. Upoznao sam ga tek pre dva dana na književnoj večeri Tobi Kirstena. Govorio je o njegovoj knjizi pesama Gvozdeni Jeni, a ja sam se tamo pojavio u ulozi dopisnika lokalnih novina, Riverpool Chronicle.

„Stanojevski, organizujem jedan zanimljiv susret pisaca. Mislim da ti moraš da dođeš.„
„Pite, ne znam šta da ti kažem. Ja možda jesam novi pisac, ali znaš da ne želim da budem još jedna muva na istoj balezi.“
„Ovo je nešto sasvim drugačije. Čitao sam tvoj roman Eat This. Ti jednostavno moraš da dođeš.“
„Ko još dolazi ? “
„Lora Braun. “
„U redu, ko još? “
„Guru, Šaji Baba. Čab Seger, Lučana Pavarotskaja i Pit Švorc. Treba da dođu i Tiberus Vajner i Sol Babov. Još neka imena, ali da te ne davim...“
„U redu.“
„Budi u pabu Kod Tri Bradavice u deset sati. Dolazim kolima po tebe.“
„Zašto tako rano? “
„Vodim vas na magično i misteriozno mesto. Ostajete tamo tri dana. Ponesi pastu za zube i pidžamu.“

Nisam stigao da odgovorim da nemam pidžamu, a Tolkin je već prekinuo. Jebi ga, šta će ovom ludilu značiti tri dana bez mene? Ne nalazim razloge zašto da ne odem. Osim toga, može od toga ispasti nešto. A onda sam šljemnuo pivo i pridružio se dragoj pod tušem.

„Maco“, rekoh skidajući gaćerone, „žao mi je što nemam kameru. Ovu scenu pod vodopadima treba ovekovečiti.“
„Scena koju ću ti prirediti suviše je vrela za bilo koji film. Istopio bi ti se i objektiv.“
„Hm, neće me biti tu tri dana, zato gledaj da me dobro zagreješ.“
„Šta tri dana? “
„Ma, idem na neki susret pisaca. Ne moraš da brineš. Znaš koliko sam ti veran. Ni sanjala nisi da ćeš naći ovakvo pseto.“
„Samo da znaš...“
„Dont let me down, draga, dont let me down... “

Kod Tri Bradavice nije bilo nikoga sem šankerice Meri.

„Od kud ti ovako rano? “ pitala je.
„Ne pitaj.“

Naručio sam pivo i čekao Pita Tolkina. Meri je uključila radio. Morison je pevao I WOKE UP THIS MORNING / GOT MYSELF A BEER / THE FUTURE IS UNCERTAIN / THE END IS ALWAYS NEAR... Zatim se pojavio Pit, ni sa kim drugim već lično sa guruom, Šaji Babom. On se u stvari zvao dr. Robert Šajnon, ali dobrom delu književne scene je bio guru, nešto poput Džeri Li Luisa sa olovkom, gurua kom sam mogao da ljubim kaubojke bez ikakvog stida. Naravno, on to nikad ne bi dozvolio. Rekao bi verovatno: „Ajde mali, ne brljavi. “ Ali razume naš zagrljaj. Drago mi je da će biti uz mene neko ko je prošao sito i rešeto u svakom smislu, čak i u književnom. Pozdravih i Pita Tolkina. Po izrazu lica možete pretpostaviti da li je neko dobar čovek. Geto te nauči svemu. Pit je bio dobar čovek. Nisu bili za piće jer je Pit žurio da nas sve smesti na neko tajnovito mesto. Prešli smo reku Sisu i u Zen Sitiju jedva pronašli parking da bi Pit skoknuo da opljačka banku. Mislili smo da se zajebava. Na parkin-gu su stajala dva podbočena Harley Davidson-a. Dva maskirana Deda Mraza bez brade su vukla pakete preko ramena, a zatim uzjahaše mašine. Zagrmeše i odjebaše odatle. Dr. Robert i ja proteglismo noge. Tu preko puta ugledasmo taj hotel „Antoanete“ i zađosmo u aperitiv bar. Pročitao sam da je hotel ocenjen sa četiri zvezdice, ali nikog nije bilo da nas posluži. Prozor do ulice je bio ogroman, mogli smo da pratimo šta se dešava na parkingu. Još Deda Mrazova je projurilo ulicom na motociklima. Bližio se Božić, a i dalje niko da nas posluži u ovom baru. A onda se napokon pojavila jedna crnka. Poravnavala je suknju i zakopčavala čarapu halterom. Dobre nogare.

„Izvolite?“
„Najbolje crno vino koje imate“, reče dr. Robert.
„A vi? “
„Pola litre bilo kojeg piva“, rekoh. Nisam voleo boce od tri decilitra.
„Plaćate kešom ili karticom? “
„U naturi“, rekoh.
„Kešom, mala, kešom“, reče guru.

Crnka nam je donela pića, ali su nam ove četiri zvezdice polako bledele. Kako li izgledaju hoteli sa manje zvezdica? Baš kad smo popili, u bar je uleteo Tolkin. Nosio je neku vreću pod miškom.

„Video sam da ste ušli 'vamo. Brzo, moramo da palimo.“ Izvadio je iz džepa najveću novčanicu i bacio je na šank. „Ajmo, požurimo.“ Pokupili smo se za njim. Skoro je trčao. Žurio je ka parkingu. Ubacio je vreću u auto. Neko je dotle izašao iz banke i vikao ka nama. Ubacili smo se u kola i Pit je već ložio u rikverc. Izašli smo u drugoj ulici iz koje je presekao ka reci, a onda naglo skrenuo ka pruzi. Prešli smo je kao u filmu, skoro preleteli, busen suvog šiblja se zakotrljao za našim Vagenom.

„Pite“ , upitah, „koliko je u vreći? Uvalićeš nas u sranja.“
„Pogledaj“, reče on obilazeći jednog Deda Mraza na motoru. Ovaj je imao dobro zaleplje-nu, ili pravu belu bradu. Otvorio sam vreću. U njoj su bili sve sami tabaci papira za kucanje. Nijedne novčanice.
„Čoveče“, rekoh i pokazah to dr. Robertu. Nasmejao se. Pit nam je samo namignuo i nalo-žio mašinu brže. Penjao nas je uzbrdo. A onda je lagano usporavao. Pred nama se nalazilo nešto poput hacijende. Uvezao nas je u dvorište popločano opekom u kom su se nalazile ču-desne građevine, slične kućicama u obliku velikih pečurki. Kao da smo probili neku membra-nu svesti, ili zašli u nepoznatu dimenziju, kao da smo pobili tezu kojom san nije java, ili ob-ratno. Čak i u vazduhu vlada nepojmljiv mir. Čmarovi su nam sada opušteni u odnosu na malopređašnjnu bežaniju kroz Zen Siti. Izlazimo iz automobila i ja već počinjem da lebdim. Uokolo su voćnjaci, vinogradi, predeo oslikan suzama reke Sise, koloritom čudesne prirode i uljem konoplje. Na jednom drvetu kao da su koncem okačene jabuke, a pod njim ispregnuta stara seljačka kola sa čudnim istočnjačkim inicijalima. Kao da su pripadali kombinaciji rus-kih pesnika. Pit nas je poveo stazom od opeke kao kroz Oz. Čak nas je i neko poput Totoa sačekao na tremu najveće zidane pečurke, sa odžakom zidanim kao za kamin koji je spolja ložio neki tip ogaravljenih rukava i nosa, jer je slinio i rukavom brisao nos. Ložio je korov, slamu, a Toto ili njegov dvojnik mahao je repom kao da je očekivao naš dolazak. Pit nas je uveo unutra. Odmah shvatam posao spoljneg momka. Pred očima nam je peć slična manjoj pečurci, zidana od blata, ali ovde je odjednom toplo ne samo zbog čudnovate peći, već i zbog samog ambijenta. Enterijer je bajkovit, sve je u rezbarenom drvetu, sto, stolice, šank, neke posude. Prepoznajem i kelnera. I on je pomalo drven. Deni Boj. Sasvim bi odrvenio posle petnaestog piva. Već škripuće ka nama, kao grana bagrema na vetru. Oniža kelnerica je prala čaše.

„Izvolite? “ pita, a mi još nismo došli sebi. Bar ne ja. Guru je bolje vladao situacijom. Prolazio je već i kroz ovo. „Najbolje crno vino koje imate“, reče hladno, kao Dok Holidej.
„Pola litre bilo kojeg piva“ , rekoh ja.
„Ja ću brendi od kraljice voća“ , reče Pit Tolkin. Seli smo za jedan sto na stolice sa dva uzdužna naslona. Da nas vidite otpozadi, činilo bi vam se da imamo lakirana krila leptira. Deni Boj je imao košulju kratkih rukava. Raskomotismo se i mi.
„Uskoro bi trebalo da stignu i ostali“, reče Pit. Ja zveram uokolo. Čaše su dnom zakačene nad šankom. Kao zbog zemljotresa. Pit je mobilnim telefonom nazvao neke tipove koji su trebali da donesu kompjutere.
„Trebali su već biti ovde“, reče. „Ali, ne brinite, stižu svakog časa. Tu su iza Upper Hill – a. Kad stignu svi, objasniću vam šta ćete imati za zadatak.“

Deni Boj nam je doneo piće, a Pit nas je držao u neizvesnosti, pojačavajući efekat misterije.
Nazdravišmo, a onda je neko otvorio vrata. Pomislio sam da će se pojaviti Alisa ili Džaber-voki, ali to su stigli momci sa kompjuterima. Montirali su ih za stolom u delu sale koje bio ispupčen, kao deo radioaktivne pečurke ili kao slepo crevo, ali lepo uređeno iznutra. U sali je inače bilo tri velika stola. Jedan je bio pred šankom i krasilo ga je divlje cveće u drvenoj vazi. Ovaj za kojim smo naša pića upijali i očima bio je izrađen u obliku velikog slova T . Sto na kom su instalirali mašine bio je u obliku njive koju smo videli dolazeći. Tim mašinama su pokvarili filozofiju prostora, ali Pit nam je objasnio da će nam služiti baš u iste svrhe.

„E, ako ste popili, mogao bih da vam pokažem sobe“, reče Pit, a ja primetih da sam tek otpio. Pio sam utiske ovog čarobnog prostora, pa sam zaboravio na pivo. Deni Boj je u jednu gredu nad našim glavama upro dno jedne boce koju je iskapljivao u tom trenutku. Postupih isto, činio sam to lagano, dno se pomeralo kao da ga patuljak lasom povlači sa druge grede. A onda je sa dna pocurela i pena i mogao bih se zakleti da sam kroz dno tamno braon boce vi-deo pravog patuljka kako stvarno nekim konopom vuče dno moje boce ka gore. Brzo sam spustio bocu i dadoh Pitu znak očima da možemo poći. Nisam više gledao gore. Nisam smeo. Stazom kroz Oz, Pit nas je vodio do drugih kućica u obliku pečurki. Usput naiđosmo na let-nju verziju prostora u kom smo bili maločas. Čak je i kelnerica tu. Onaj Toto joj se muva oko nogu. Deni Boj namerno izostaje, jer ovde sada ne drže pivo. Pit nam otključava vrata. Pred-soblje bajke. Zatim soba. Isto. Rezbareno drvo. Čak i ogledalo kroz koje je Alisa hrabro kro-čila, stoji u rezbarenom ramu.

„Imate podno grejanje, kupatilo vam je s leva. Ovde imate tv, ali ne verujem da ćete ga gledati. Nećete imati vremena, osim kasno noću, ali verujem da ćete dotle biti premoreni da biste videli i belu mačku.“
„Idi“, rekoh. „Šta ćemo, da kopamo rudnik ? “
„Pa“ , reče Pit, „nešto slično tome. Objasniću vam kad svi stignu. A sad se raskomotite, čekaću vas u restoranu.“
„Imate i maserke, zar ne?“ pitao je guru. Pit se nasmešio i izašao. Dr. Robert i ja ostavišmo svoje torbe.
„Brate“, rekoh, „ja sam se već raskomotio. Da se vratimo u restoran ? “
„Odmah, samo da ispraznim pitona.“

Vratišmo se u restoran, stigli su već novi likovi. Pit nam je prvo predstavio najstarijeg, čoveka sa pravom belom bradom. Upoznah Sola Babova. Došao je s nekom kokom koja se dobro držala. Bila je to Lučana Pavarotskaja. Zatim upoznasmo Tiberusa Vajnera i Pita Švor-ca. Niko se nije predstavio kao pisac pa je upoznavanje dobro ispalo. Deni Boj je zaškripao i pitao nas ponovo šta želimo da popijemo. Poručismo; ja pivo. Sol Babov je poručio vino i onda prisutnima održao zdravicu pričajući o filozofiji vina. Pričao je tako lepo da sam odjebao pivo i nastavio sa vinom. A zatim je Pit kucnuo fićokom svog brendija od kraljice voća o praznu čašu. Okrenusmo se.

„Kucnuo je čas da vam kažem zbog čega ste ovde. Istina je da još nisu stigli Dior Fo, Lora Braun, Čab Seger i Evgenija Rascvetajeva, ali oni znaju o čemu se radi, pridružiće nam se nešto kasnije.
Dakle, pred vas se stavlja zadatak da u što kraćem roku otkrijete šta se zbivalo na ovom prostoru, a ja ću vam otkriti da se nalazimo nad samim grotlom hiljadugodišnjeg vulkana i da su seizmolozi u Zen sitiju izračunali da bi mogao da proradi kroz tri dana. Toliko ćete vi biti ovde. Doći će nam zen učitelji ovog prostora, vi treba da otkrijete fenomen Sisinog cveta. Podeliću vam papir koji vam može koristiti za skice, a svoja zapažanja ćete unositi u kom-pjutere. Prevodioci većine stranih jezika će sve to prevesti za potrebe Ujedinjenih Nacija, a zatim će se štampana verzija Spejs Šatlom izneti u kosmos. To bi bilo sve. Ja ću bitu tu uz vas sva tri dana, dok vulkan ne proradi.“ Otpio je iz fićoka. „Da ne zaboravim“ , reče, „usput ćemo imati i vežbu evakuacije za slučaj da vulkan proradi ranije. A sad nam svima želim uspeh.“ Iskapio je piće a zatim nam svima delio papir iz vreće. Sol Babov me pitao: „Sinko, šta si čitao da bi napisao roman.“
„Ja nisam čitao“, rekoh, „ja sam živeo.“
„Piješ vino?“
„Ne, filozofiram.“ Sol se okrenuo Lučani Pavarotskoj koja ga je cimala za rukav. Odjednom kao da je čitav prostor poprimio Hičkokov scenario. Šljemnuli smo još nekoliko pića pre ručka, pa je Deni Boj postavljao sto. Donosio nam je tanjire i escajg, predjela i sala-te i hleb i glavno jelo, ali nadao sam se da će i meni doneti viljušku. Svima u sali je postavio viljušku i nož osim meni. Ne sećam se da sam ga ikad ranije zavrnuo u barovima u kojima je radio. Osim toga, on je bio strastven kockar, a oni pamte lica vrlo dobro. Mora da me je zamenio sa nekim. Ne znam zašto bi se meni svetio na ovakav način. Shvatio sam taj gaf kao posledicu više piva. Posle ručka nam je doneo novu turu pića, a onda je počelo da se lagano dimi pod našim nogama. Kroz daske drvenog poda je pućkao dim.
„To je znak da su bili u pravu“ , reče Pit Tolkin. „Ništa ne brinite, pri erupciji mi nestajemo odavde.“
„Kako znaš da to neće da se desi sad?“ Pitao je Pit Švorc.
„Verujem seizmolozima. Imaju najbolju indijsku opremu. Ovde smo danas i sutra, preko-sutra popodne se očekuje prasak. Dotle treba da završimo misiju.“

Onda se pojavio suvonjav i visok tip. Pit nam ga je predstavio. Bio je to Dior Fo. Jedan od zen učitelja. Deni Boj mu donese pivo. Čovek se odmah raspričao. Priča je bila tužna. Shvatio sam da su komunisti skenjali i njegovu karijeru. Karijeru Sisinog cveta takođe. Skenjali su i budućnost Sisinog jezera koje je nekad postojalo na radost svog suživota sa prirodom. Hvatao sam beleške. Sisin cvet postoji samo zbog spajanja sa partnerom, samo zbog zena samog čina seksualnog spajanja, nakon čega za njih nastupa smrt, ne mala, već prava, a danas je površina reke Sise smanjena na rezervatske mere za ove mudrace. Ispala mi je cigareta, pa sam se sagnuo da je pokupim sa poda ispod stola. Između dasaka opet pućnu dim. Pomirisah ga. Mirisalo je na tresetište nastalo truljenjem indijske konoplje. Taj podatak bih mogao iskoristiti. Onda je vrata otvorio tip koji se predstavio kao vlasnik ovog misterioznog mesta. Zvao se Mik Stanimolski.

„Upravo vam stižu još dve gošće“ , rekao je. „Evgenija Rascvetajeva i Lora Braun.“

Dior Fo prekide svoje izlaganje. Šljemnuo je piva. „Nastaviću priču kad stignu njih dve “, reče i otpi još. Vrata se otvoriše i u salu ove bajke uđoše dve vile. Mlađa je bila Lora, starija Evgenija, a i delovala je mudrije. Deni Boj je napravio grimasu jer je opet morao da pomera dupe da bi pitao gošće za piće, a Dior Fo je nastavio izlaganje. Hvatao sam beleške i odmera-vao Loru. Zbog nje sam posumnjao da je sve ovo samo san. Izgledala je tako dobro. Dim bi poneki put još pućnuo iz poda pa je atmosfera uskoro postala opuštenija. Smenjivali smo se za kompjuterima razvijajući teze, vraćajući se skicama, vraćajući se nečemu na stolu u obliku slova T. Taou. Zenu. Feng Šuiu. Pred očima su mi sve diližanse koje su ovim prostorom prenosile čaure sa makom i svi vagoni koji su prenosili paradajz i svi čamci ukotvljeni u luci koja je u stvari vulkan i iz poda se i dalje puši i sad se malo zanimam za pisanje na kompju-teru, sad me učestalost dima zabrinjava, ne bih da mi neželjena frka izbriše Loru pred očima. Guru je razmenjivao misli sa Evgenijom, ja sam mentalne slike crtao u Lorinom pravcu. Iznenada nas prenu zvuk helikoptera. Spustio se nad ovu pečurku i bacio lestvice od kanapa da se popnemo. Činimo to, sad već pomalo panično. Dim iz poda jeste postao gust. Poslednji se hvatam za lestvice i nespretno se penjem. Nakon određenog vremena, rukama se obuhvatih oko odžaka. Na brzake uvlačim u pluća još dima, ali se zajebah. Bio je to korov, slama. Ne znam kad smo se ponovo zatekli u svojim sobama. Sve je prošlo kao vežba koju nam je Pit Tolkin najavio. Vratismo se u restoran na prebrojavanje. Svi smo tu osim onih koji nisu, ali kao da nad nama lebde senke Esterhazija, Konrada, Lenona, Hamvaša, Če Gevare, bitnika, Mikija Mausa, Konca, Kinaskog i Sisinog cveta koji se nataložio pod našim nogama u tri sloja i kao da pred nama lelujaju senke Snežane i sedam patuljaka koje je sav onaj dim rasterao sa gredica i seni Hemingveja i Selina i Ivice i Marice koje lagano nestaju u vihoru kada je Mik Stanimolski otvorio vrata i napravio promaju. Dior Fo je navikao na sve. Hladno ispija svoju bocu piva. Sol Babov je Lučanu Pavarotskuju otpratio na spavanje. Dr. Robert i Pit Švorc pišu za kompjuterima, sa druge strane to čine Tiberus Vajner i Evgenija Rascvetaje-va. Pit Tolkin je pozvao Deni Boja da nam donese one bočice na kojima je pisalo: POPIJ ME. Deni je usput prosuo nečiju čašu sa mineralnom vodom. Dok smo Lora, Pit i ja podizali pića, Mik je rekao Deni Boju da se pakuje i odvezao ga. Odavde je preuzela kelnerica koju smo videli u isto vreme na dva mesta. Mogla je biti i maserka, to se ovde ne zna. Iznosi pred nas orahe izvađene iz ljuske, male slike mozgova. Možda su mozgovi mudraca koji žive samo za spajanje sa kosmosom i Lora izazovno ubacuje jedan među usne. Nisam odoleo. Činim to i ja. Pit takođe.

„Gde je Čab Seger?“ pitam Pita između dva razmišljanja o Lori koja je počela da raste tu pred našim očima.
„Čab je sjebao koleno, verovatno ne bi pregrmeo ovaj poduhvat, ali bićemo sa njim u kontaktu putem interneta.“

Dok je to izgovorio, Lora se vratila u prirodnu veličinu.

„Koji si ti ? “ pitala je.
„Ja sam dete revolucije.“

Ispila je piće i otišla do Evgenije Rascvetajeve. Čuo sam kako se došaptavaju.

„Ko je doveo ovo dete revolucije?“
„Tolkin. Ali ne brini. Dr. Robert i ja imamo mišljenje o njemu.“
„Kakvo?“
„Opasan je.“

U međuvremenu sa Diorom dogovaramo svojevrstan manifest, peticiju, želim da Sisi vratimo njene obale, njenom starom jezeru bradavice, bradavicama Sisine cvetove...Dior Fo se hvata za glavu.

„Uh, Pite, gde si ovog iskopao? Opet ću imati problema sa vlastima.“

„Ali, čekajte, nisam dovršio, peticija podrazumeva budućnost naše dece, to nijedna vlast ne sme da oduzme bilo kojim predelima iz stvarnosti ili sna ili bajke.“ Pogledah Pita. Pit se sla-že. Dior Fo sleže ramenima. Shvatio sam to kao nemio pristanak. Svi ćemo potpisati, sa ovog mesta, pred erupciju, u pet do dvanaest. Ideja je prešla za sto u uglu. Složili smo se, ali Lora je umorna i odlazi u svoju kućicu u bajci. Izlazeći upućuje mi pogled u kom sam pročitao isto što i na bočicama koje smo maločas ispraznili. Ubacujem u usta mozak mudraca koji su nad-letali površinu vode u nečujnim kricima. To pojačava moju želju da progutam Loru Braun. Čini mi se da jedan deo mene raste, ali shvatam da sam samo mrvica poezije na podu od dasaka kroz koje tu i tamo pućne dim. Pit ima cipele poput Guliverovih, Dior Fo za broj veće. Uspevam da se izvučem napolje, na svež vazduh. Noć je pala, dupeta svitaca trepere tu i ta-mo, mraz je obljubio voćnjake i vinograde, staza od opeke je srebrna, a jabuke kao koncem pričvršćene za drvo nad ispregnutim seljačkim kolima sa inicijalima kombinacije ruskih pesnika, cakle kao podmetnuti gresi. Uvukoh se nečujno u pečurku u kojoj je odsela Lora. Ne vidim je u sobi u kojoj je uključila radio sa kog je išla tehno muzika, ali čujem talase, ja sam Liverpudlijanac , znam zvuk vode, dopire iz njenog kupatila. Osluškujem njene uzdahe kroz kapljice, nadjačavaju vodopade, uzdahe Sisinog cveta, učestaliji su, ona je blizu otkrovenja, deo mene i dalje raste, a onda je čujem kako psuje. Shvatio sam da joj je spalo crevo sa ručice tuša. Poželeh da uletim unutra, da je ne ostavim visokom nivou podzemnih voda, ali straho-vao sam da ću se raskvasiti i otići kroz slivnik na obale Lidipula . A tako sam želeo da u za-jedničkom orgazmu provučem glavu kroz rupu u kosmosu. Znam da moram promeniti kom-binaciju pića koja se ovde nude. Vraćam se i na dvorištu sretnem Tiberusa Vajnera.Vuče lap top i meditira naglas o lažnim guruima koji su davili Bitlse u Rishi Kesh – u. Shvatam da ma-lopre nisam video svice, bile su to zvezde, a mraz je stezao jače. Moj dah se spustio u dolinu i u njemu zaigraše ti mali mudraci u čarobnom plesu. Tiberus je već nestao, pronalazim resto-ran, zatičem tamo samo Pita Tolkina i njegov fićok, za jednim od kompjutera.

„Gde su ostali? Gde je kelnerica? “ pitam.
„Povukli su se. Kelnerica masira gurua. Sipaj sebi piće.“

Nasuh fićok brendija od kraljice voća, a zatim se smestih za jedan monitor. Čukao sam tas-taturu, nije bilo mnogo vremena, pre no što vulkan proradi ja želim da otkrijem bit. Pit čuka sa druge strane, kelnerice još nema, pa sipamo sami.

„Javio se Čab Seger“, reče Pit. „Piše o revolucionaru i heroju radničke klase koji se iz Da-kote spustio nad Sisino jezero.“
„Jeb'o te...“

To nam je bilo potrebno. Heroj radničke klase koji na barikade izlazi sa cvećem u ruci. Sa Sisinim cvećem. To! Setih se da je neko u čitavoj gužvi rekao kako ovo nije san, san je nešto čemu ćemo se vratiti posle tri dana, čini mi se da je to bio Mik, ali on je bajku učinio stvar-nom uz pomoć magične burgije koja je bušila sve slojeve prirode tamo gde to obična nije mogla, pa zato ima taj pogled na stvari. Brendi od kraljice voća je u fićoku proizvodio plimu i oseku, tastaturom sam fićok uobličio u telo požudnih uzdaha pod tušem, ejakulirao sam pre nego što je to učinio vulkan na kom smo sedeli. A onda sam video da moja tastatura ima belog miša.

Petlovi odnekle kukuriču, eho se prolama maglovitom dolinom, sa perja stresaju mrazovitu spermu jer u Hodiču još uvek nema kondomata, lagano podižem čelo sa tipki tastature. Ugle-dam gurua sa kelnericom sa unutrašnje strane šanka, Lora je za stolom, izazovno neutešna, Pit mi u fićoku donosi plimu novih osećaja. Možda je to prava kombinacija. Prilazim Lori i sedam za sto.

„Znam da si dete revolucije“ , reče ona, „nisi to morao da ugraviraš na čelo.“
„Zar je toliko očigledno? Zaspao sam vajajući od vode i blata izlaz kroz rupu u kosmosu.“
„Moram reći Stanimolskom da popravi tuš u mom kupatilu.“

Stanimolski još nije stigao, guru nam se pridružio svež kao bulka, kelnerica nam je donela prvu jutarnju kafu, spoljni momak je ložio vatru, pod našim nogama dim je kurvanjski miro-vao, čekajući proračune stručnjaka. Sol Babov i Lučana Pavarotskaja nam se pridružiše. Deni Boj takođe još nije stigao. Guru je čekao Evgeniju Rascvetajevu, treba da joj uruči ljubičice koje je našao i koje je samo on mogao otkriti znamenjem okoline iščitanim iskusnim okom. Pit Švorc i Tiberus Vajner se takođe pojaviše na jutarnjoj seansi uzavrelih čula koja su kipila u nama kao voda u bojleru sa pokvarenim termostatom, kao pesma vulkana, kao plima u fićoku, kao filozofija vina, kao pogled kroz rupu u kosmosu kroz koju su uspeli da gvirnu samo oni koji to i zaslužuju, Sisini cvetovi.
Odlazim da se umijem na obali Panonskog mora koje je tu talasajući potopilo Atlantidu, a onda se povuklo u legendu. Prolazim kroz gomilu divljih pomorandži koje sliče bilijarskim kuglama sa čirevima, razbacanim po travi oprljenoj mesečevim zrakom, uprkos tome što se iz pravca doline, iz pravca Riverpool -a, sunce ponovo rađalo i izgleda da samo ovde na ovom mestu možete videti više nebeskih tela. Divlje pomorandže leže kao iznurene komete, meteoriti sa druge strane, kao poruke, kao kineski kolačići sudbine, ali bojim se da otvorim bilo koju. Verujem da ću već naći odgovor, makar morao ovde ponovo da se rodim. Možda je u ponovnom rađanju odgovor, ali treba se roditi kao Sisin cvet, u svetu koji će ponovo imati Sisino jezero i prirodu koju ne možemo zaboraviti. Vraćam se nazad, prolazeći kraj letnje verzije restorana, na stolu u obliku slova T puši se tek izmuženo mleko, kelnerica koja je više od toga, sprema se da pravi domaći sir.
U restoranu su sada svi koje je treće oko registrovalo, ali tu je i mladi skaut koji se ne brije žiletom naoštrenim pod ručnom rekonstrukcijom piramide. Ne brije se u stvari uopšte, ali nema belu bradu i obraća nam se.

„Moje ime je Volk Zola i ja nisam skaut. Povešću vas u šetnju ovim prostorom i pokušati da dočaram slike koje nedostaju vašem mozaiku.“ Bio je to još jedan zen učitelj. Dior Fo je morao da neodložno ode na molitvu zemlji i njenom prahu. Svatili smo to kao uzvišen cilj odavanja pošte.
„Jedno sa prirodom se okrenulo protiv sebe i učinilo ovu sliku ovakvom kako je sada vidite“, nastavio je Zola. „Naravno, taj neoprostiv greh ni Buda ne bi mogao uravnotežiti. Ako ste popili, mogli bi smo da krenemo.“

Zola je natukao šešir na glavu, oblačimo se, polazimo za njim, izlazimo iz dvorišta hacijen-de i putem koji na horizontu slepcu skriva spoj sa nebom, lagano silazimo u dolinu koja krije tragove tajanstvene i bolne prošlosti. Naravno i sadašnjost je takva, otkrivam nešto što boli baš sada. Lora hoda predamnom, poput srne ili poslednjeg jednoroga, s vremena na vreme se sagne da otkine vrh travke s koje se odvaja kap rose, kao prinete na žrtvu za otkup grešaka istorije. Osvrćem se, guru je uz mene, nedostaje Evgenija. Sol Babov i Pavarotskaja u korak prate Zolu. Pit Tolkin je iza njih.

„Ovde su živele rajske ptice“ , kaže guru. „ Znaš li kako izgleda mužjak rajske ptice ? “
„Ne. Ali vidi šta sam pronašao.“

Bila je to čaura magnuma 3.57.

„Da li je iz ove čaure počinjeno ubistvo, samoubistvo, ili nešto treće ? “
„Ovo tlo krije tajnu.“

Duva jak vetar i ne čujem Zolu, uskoro ne čujem ni gurua. Možda parafinskom rukavicom otkrijemo deo tajne? Da li je Atila, hunski vođa, na ovom području ubijen iz magnuma? Niko mi ne bi poverovao, pa bacam čauru u travu kraj tragova stare pruge na koju iznenada nailazi- mo. Ali glavom mi se vrzma pomisao da je umro u gnezdu rajske ptice koje je plutalo vodom, otkinuto sa granja prstima onih koji ne samo da su krojili istoriju, već su to radili i sa geogra-fijom i biologijom i umetnošću. Pragovi pruge su čudno uobličeni, pregaženi vremenom i ovčijim brabonjcima. Ispod se nalaze fosili nestale civilizacije. Guru mi prilazi i kaže da ga je Evgenija nazvala mobilnim telefonom.

„Da?“
„Peticiju će potpisati još neki ljudi, ali ne smemo dozvoliti da se ideja komercijalizuje. Onda ćemo imati kontraefekat onoga što smo stvarno želeli.“
„Evgenija je genije“, rekoh. „Preformulišimo manifest i postignimo ono što želimo. Ja se ponovo rađam. Želeo bih da to učini i Lora, ali ne znam kako da joj to prenesem. Možda se ne rađamo u istom momentu?“

Guru se smeška, on zna. Vetar istorije nas je išibao bičevima bolnih uspomena, pa se pomalo umorni vraćamo toploti čarobne peći u obliku pečurke u restoranu. Pit Švorc je već pisao, pa sam sada trebao da nastavim. U isto vreme sam bio tu i miljama udaljen, tako da sam razume-vao kelnericu. Ovde se moglo putovati i kroz vreme, a o njemu pojma nismo imali. Bar ne ja. U getu su nam glave punili reklamama koje su današnjim tokom Sise puštali kao lutke na naduvavanje i mislio sam da zajedno možemo da se oslobodimo nečeg što su nam nametnuli kao paravan kojim ruke peru počinitelji greha u koji žele i nas da uvuku, oni koji su nekada bili jedno sa prirodom. Pijemo prirodni brendi, nema hemije, pušimo duvan, jedemo prirodan hleb i krompir, jedemo obrijanu ribu, zatvaramo krug, mi smo novo pleme koje sutra ili kroz nekoliko sati treba da se uzdigne nad erupcijom vulkana nad Zen Sitijem i prastarim koritom reke Sise. Lora se požalila Miku i on je već zvao vodoinstalatere, Deni Boj se drži svoje teorije skrivenih karti. Sol Babov me opet pita:

„Sinko, piješ vino?“
„Ne, filozofiram.“

Ali ne želim više da se natežem stvarima koje višestrukim ponavljanjem mogu postati istina. Rođen na salašu, među vinogradima, znam gde je istina. Izlazim da se podsetim vinograda i u izmaglici vidim brda nastalih taloženjem vekovnih nadanja. Pseto koje ipak nije Toto kao da mi je namignulo. Tlo lagano podrhtava, vraćam se u zonu stvaranja i ugledam dim koji nam kroz podne daske liže cipele. Nastao je tajac, ali pogledima smo se razumeli. Približavamo se kraju panonske ekspedicije i ubrzo se stvoriše muzičari koji nam drže koncert akustičnom gitarom, flautom i violončelom, svojevrsnom poezijom koja nas priprema za cilj, muzikom koja nas uzdiže u stanje pripravnosti. Bdimo, slušajući talase bivšeg mora koji udaraju o obale bivše civilizacije, dim kulja iako spoljni momak više ne loži čarobnu peć, zen situacije nas podstrekava da ovladamo njome. Meni je potreban dodatni stimulans, ali Lora odlazi, pa se istresam nad jadnom tastaturom na kojoj su slova skoro izbledela. Započinjem ples, imagi-narna dama ne može da me odbije, načinjena je od virtuelne hartije, ali udahnuo sam joj život i sa njom se može ići čak i dalje od pukog dijaloga na koji sam navikao putujući kroz komplikovan svet literature. Pogledom tražim gurua, moram mu reći, a on je tu, do mene, za sused-nim kompjuterom.

„Ne znam šta mi je“, kažem, „kenjam onako kako nisam navikao, kao da su me zaposeli ili zli dusi, ili dobre vile.“

„Samo piči sine“, kaže on, „furaj, sad je pravi momenat“ i nastavlja rad. Furam. Pičim. Mislim da ću prevodiocima zadati muke, ali i Spejs Šatlu koji kompletan tekst, pergament svih nas koji rizikujemo razotkrivanje od strane teoretičara zavere, bude nosio u Univerzum. Dim kulja ispod naših nogu ali niko ne odustaje, verujemo proračunima, Pit Tolkin nam na-miguje bodreći nas da istrajemo. Muzika ne prestaje iako su muzičari već odavno otišli i sad već čujem orgulje okajavajući sve grehe i trčeći u suzama od Podmoskovlja ka Monmartru, padam u blato koje će uskoro postati pepeo ili lava, ja sam samo sloj otet od sebe samog. Kojim suzama da okajem takav greh na koji sam pristao jer sam bio zaslepljen oblinama lutke na naduvavanje? Deni Boj već načinje piva i za patuljke sa tavanice, a ja nastavljam pretragu sopstvene duše mikroskopom od suza i ponovo gubim pojam o vremenu kao junak jednog neobjavljenog romana Džordža Stanojevskog koji kaže: Vreme je nepojmljiva stvar, a stalno nam se pojavljuje. Čaše nad šankom se lagano ljuljaju u napetom ritmu orgulja sa Hič-kokovim scenarijem u koji je prste možda umešao i sam Edgar Alan Po, Sol Babov takođe piše, dok Lučana Pavarotskaja čita nešto u sitnom slogu. Pitu Švorcu znoj kapa na virtuelnu hartiju na monitoru. Lako je napraviti podno grejanje na ovom terenu, ali sada se i sam zno-jim, kaplje se slivaju u čašu i vino mi se pretvara u slankastu bevandu. Tiberus Vajner se pojavljuje sa lopticom za golf. Kaže da ju je našao na terenu koji smo češljali sa Volk Zolom. Sačuvao je dokazni materijal, a ja sam odbacio čauru magnuma iako me je kopkalo...No, sada je slika potpunija. Možda se Atila ubio jer je promašio poslednju rupu na prvom golf terenu na ovom prostoru? Prestajem da pijem iz čaše jer se suviše znojim, uzimam fićok uskog grli-ća, u njega neću kapati. Pa i ako kane kap, ništa strašno, znate kako se pije tekila. Odlučujem da izbacim iz misli i lopticu za golf i čauru magnuma i patuljke sa tavanice, pa nastavljam va-ćarenje sa tastaturom. Naložio sam je. Upražnjavao sam peting ove vrste, sve tipke na tasta-turi milujem kao bradavice, ona uzvraća, njen beli miš nam nije potreban. Sve reči koje razmenjujemo zapisujemo u sunčeve i mesečeve zrake koji izbijaju iz centra virtuelne hartije i bojim se da ćemo je upaliti ako nastavimo. Naterao sam belog miša da sačuva naše uzavrele misli, pa sam malo proteglio noge. Vrhovi prstiju mi bride kao učeniku akustične gitare. Čini mi se da pomalo i sam škripim dok hodam, ili to behu daske poda? Možda se učim da raz-mahujem rezbarena lakirana drvena krila na leđima? Možda samo sve ovo sanjam?

Kad sam izašao u dvorište da uzmem svežeg vazduha, ispadala je sitna kišica, đonovi mojih cipela su šuštali kao da gasim pikavce u vlažnoj pepeljari. Staze od opeke opet su srebrnaste, posipam za sobom sitno kamenje, da bih znao da se vratim. Prema ovom prostoru čovek mo-že da oseća samo strahopoštovanje. Ulećem u sobu i tamo zatičem Don Kihota koji je isti ja, sa maserkom koja mu pokazuje gde da usmeri svoje koplje. Izvinem se, očito da sam pogre-šio sobu. Odlazim u drugu kućicu u ovoj bajci. Zatičem Tiberusa Vajnera za lap top-om. Izvinjavam se i njemu. Odlazim dalje i u sledećem prostoru čujem zvuk tuša iz kupatila. Ne mogu više ovo da slušam, izlazim, tražim stazu po kojoj sam prosipao kamenčiće, a onda ugledam dim i uputim se njemu. U restoranu sada ima još novih likova, ili mi se samo tako čini, izgledaju kao da su ovde od prvog dana.

„Ja sam Ernest Veber, kako se ne sećaš, pričao si mi o međunarodnom danu antiratne poezije“, kaže mi jedan lik.
„Ah, da, pa, ta ideja još živi.“
„Popijmo nešto u ime te ideje.“
„Ma, uvek ćemo mi naći izgovore...“

Zatim predlažem Miku Stanimolskom da imenuje ulice kojima sam malopre lutao. On se samo nasmejao. Deni Boj pruža flašu piva ka tavanici, ljuljajući se. Imam još nedovršenog posla sa tastaturom pa joj se vraćam. Gde si bio, kao da me pita. Ne pitaj, čovek te ostavi na pet minuta a ti si se već ohladila, odgovaram joj i već je grejem, bradavice su joj postale kruće, nekako plastične. Miša sam sakrio iza kućišta. Da ne smeta. Mik je odneo Deni Boja, kelnerica je opet tu, imamo snage da nastavimo započeto istraživanje kojim naravno nećemo sprečiti erupciju, ali ćemo je možda ubrzati. Amnezija je možda vid agonije, ali nemam pravo na nju u ovom momentu, moram da sklopim mozaik, Sisin cvet je poseban svet o kom sa-njam. Sada u sali fali pola onog sveta koji je tu boravio bar na kratko, oni koji su ostali plešu nad dimnim signalima iščitavajući ih kao Upanišade. Usput sam napisao pesmu Lori, odštam-pao je i spustio u procep među daskama na podu. Kad je nestala i kelnerica, kada je nestala i druga polovina onog sveta koji je bio maločas tu, shvatio sam da su svi otišli na spavanje i da smo u sali ostali samo kompjuteri, tastature, miševi i ja. Naravno da sam bacio pogled ka gredama na tavanici, ali nisam video nijednog. Napio ih Deni Boj. Utrnulih zglobova, pođoh ka čarobnoj peći, ali sapletoh se o nekakvu belu mačku.

„Hej“ , obratih joj se, „pa gde si do sada? Znaš li koliko ovde ima belih miševa?“ Ali mačka je poput mudrih predaka iz Egipta izbegla dijalog i pošla da legne kraj peći. Pridružih joj se. Peć je stvarno bila čarobna. Setih se pesme: Nije li dobro Norveško drvo?

Čuo sam kao nekakvo kloparanje, to čamdžija veslom zakači čamac pri svakom zamahu, vozi nas Sisom, poznaje dobro mesto, tamo ima dobrih somova, imamo bućku, negde u daljini grmi, ulov mora biti dobar. Ali, ja ležim na dnu čamca, nozdrve mi ispunjava miris vekovnog mulja i svežeg jutarnjeg vazduha nad vodom, u daljini čujem detlića, kljuca drvo života, lagano podižem glavu, sunce se stidljivo pojavljuje iza krošnji vrba, ovde je nekad bio rajski vrt, iz njega su proterani Adam i Eva. Podižem se da sednem, moj čamdžija je Dior Fo.

„Sinko“, kaže, „ne brini. Ovo vidiš samo sada. Ovo inače ne postoji. Ovo su oni uništili.“
„Oni?“
„Znaš ti o kome govorim, nisi toliko blesav.“
„Aha, jasno mi je. Imao sam i ja problema sa njima. U Riverpool - u su izgradili livnicu koja vuče rudu iz Južne Afrike, umesto da su napravili fabriku koja priliči ovom sazvežđu. Mogli smo ovde praviti kečap i ne bi paradajz morao vagonima da se vuče na sever u plete-nim korpama u strahu da otpravnik vozova ne dune u pištaljku pre no što smo tovar ubacili u vagon. Oduvek su lični interesi političara bili iznad interesa naroda.“
„Eto vidiš, znaš...A pogledaj ovo...Ovo je postojalo dok sve nisu ujebali...“

Osvrnuh se. Kao da smo na Skadarskom jezeru, ali ovo je ipak domaće tlo, čaplje izleću iz plićaka u kom pluta sočivica koju ispod pasu karasi kao krave i divlje patke vode svoje mlade u koloni kroz tršćak, površina vode je kao ogledalo, podseća na ono u našim sobama kroz koje je Alisa mogla proći, uokolo je šuma, ovo jeste napušten raj. Ipak, u daljini grmi, Dior Fo vesla i dalje, poznaje ovu vodu kao svoj džep. Ja ležem ponovo, ali pod glavu sam stavio čuvarku za ribu i parim oči, ovo vidim samo sada. A onda ugledasmo Sisin cvet. Tu su! Pred kosmičkim zadatkom! Ushićen, ne stižem da kažem Dioru kako sada znam da me nije poveo da lovimo soma, on je hteo da vidim ovaj performans prirode koji vodi u nirvanu i zahvalan sam mu zbog toga iako oči ne odvajam od prizora. Pogled je mnogo bolji kada ležite u čam-cu, površina vode vri, Sisa je srećna, čitava priroda se raduje i sada znam da ona krila rezba-renog lakiranog drveta na stolicama koja smo imali na leđima nisu krila leptira, bila su to krila Sisinog cveta. Čamac nam se iznenada zaljulja. Kao da smo naleteli na sprud, ili leđa ogromne ribe. Neko me je drmao držeći me za rame, a to nije bio Dior Fo. Trgoh se. Bio je to Pit Tolkin.

„Probudi se, uskoro će da se desi.“

Poskočih. Bio sam u sali restorana, kraj čarobne peći. To kloparanje koje sam čuo, beše od lopate kojom je spoljni momak čistio ložište, a grmljavina iz daljine, sada je bila mnogo bliže. Ne volim da me probude nedosanjanog sna, ali pre no što mi je Pit pružio fićok, ugledah stolice. Seo sam na jednu i prislonio leđa na krila zatvorivši oči na tren. Pokušavam pred sebe da stavim kosmički cilj. U salu ulaze svi ostali. Sol Babov i Lučana Pavarotskaja, Evgenija Rascvetajeva i guru dr. Robert Šajnon, Pit Švorc i Tiberus Vajner, nema Deni Boja, ali tu je kelnerica i Mik Stanimolski, nedostaje Lora Braun, čujem da je otišla noćas. Čab Seger i Ernest Veber su u Zen Sitiju, pod našim nogama grmi i dim je učestaliji.

„U redu“, reče Pit, „malo nam je vremena ostalo. Bili ste vredni, pokušaćemo još nešto da dodamo tezama, u pet do dvanaest potpisujemo preformulisanu peticiju, a zatim će doći momci po kompjutere i ostaje nam da sačekamo da se desi to što treba da se desi.“ Svi prisutni se uhvatismo za ruke kao u molitvi, a zatim iskapišmo pića. Evgenija Rascvetajeva nam pušta film, da nas inspiriše, kao uvertiru u ono što sledi, dok se čaše nad šankom ljuljaju kao na Santa Mariji i dok nam kelnerica i Mik toče nov adrenalin, Evgenija seda za jedan kompjuter da stavi tačku na dosadašnja pisanja. Guru je to prokomentarisao na tri jezika. Ja dodajem poslednju rečenicu svom tekstu. Guru gleda u sat i potpisuje peticiju. To čini i Sol Babov, zatim ostali. Dim je gust i ne treba mi pljuga. Udišem ga i što je moguće duže zadr-žavam u plućima. Sve se trese. U salu uleću maskirani Deda Mrazovi i odnose kompjutere. Pada sneg. Kao da smo ostali bez glasa. Evakuacija će početi svakog trena i Mik nam sipa češće, kao da misli da će ionako sve vulkan progutati. Pseto koje ipak nije Toto plezi nam jezičinu sa praga, i njemu je postalo vruće, sneg na njegovoj crnoj dlaci podseća na perje divljih gusaka. Evgenija mi kaže da ono što sam napisao treba da pročita širi krug ljudi. Znam, kažem, ja sam pisac geta, geto je postala cela planeta. Reka Sisa je postala geto. Sol Babov i Lučana Pavarotskaja se pozdravljaju sa nama, ulaze u svoj automobil i pale za Vajt Siti autoputem. Prvi helikopter se spušta nad ove pečurke iz bajke i guru se penje uz lestvice od kanapa. On ima neizostavna posla u Zrenburgu, skidam mu kapu, ostao je do poslednjeg trenutka. Dim kulja, sneg pada, kapi na mom licu podsećaju na suze rudara. Sve se trese kao Durex prsten. Osećanja je nemoguće opisati. Jedno je izvesno, u njima više nema straha. Mi smo jedno pleme. Dolazi i sledeći helikopter, začas pomislim, hoće li nas te lestvice ovoga puta izdržati? Penju se svi, ja opet poslednji, ja sam samo mrvica. Ali, penjući se, kanap ipak nije izdržao, puca pred samim vratima letelice, uspevam da se uhvatim za odžak. Helikopter odlazi. Pogled odavde je nezaboravan. Sve je ovo nizija bivšeg mora, bivše reke, bivšeg jeze-ra, bivšeg raja odakle je spajanje sa višim svetom jedino bilo moguće, ali ne kao prognanici-ma, već kao cvetovima svete reke.

Vidim odavde i Zen Siti i Upper Hill i Riverpool i gurua koji sa torbom pod nogama, sa rukama u džepovima, pogled upire u put ka rodnom mestu Lore Braun, čekajući bus za Zrenburg. Džeri Li Luis sa olovkom umesto klavira. Dim kulja i iz odžaka iako onaj momak danas nije imao potrebe da potpaljuje vatru, udišem iz njega duboko još dva puta, a onda je grunulo. Eksplozija me je odbacila nebu pod oblake, ali ne padam u blato, odjednom letim, odjednom znam zašto sam bio ovde u ovom snu. Ponovo sam se rodio i ovoga puta imam krila Sisinog cveta, na njima slećem u Zen Siti i tamo me je sačekao Čab Seger, pred hotelom Antoanete. Hramao je zbog bola u kolenu. Ali, kao da se znamo godinama. Čekajući ostale, odlučujemo da vremenu ubrzamo tok absintom u aperitiv baru hotela sa četiri zvezdice i opet nikog da nas posluži. Napokon se pojavio neko ko bi mogao da bude Deda Mraz, ali surov, pa naručujemo duplo. Čab je pisac, pisao je o heroju radničke klase. Razumemo se u par reči. Iskapivši pića, odlučujemo da potražimo ostale. Hodamo raskvašenim trotoarom kao progna-nici, a onda ih ugledasmo kroz izlog Muzeja. Pa, da, tu je mesto kom pripada život pre i posle svega. Ulazimo unutra i nailazimo na publiku koja prijatno iznenađuje. To je mladost koja je proučivši greške prošlosti sada odlučila da uzme u ruke svoju budućnost i ta činjenica na kraju bajke jednostavno raduje. Ta radost je mogla da se poredi sa radošću prirode pri činu spajanja Sisinog cveta sa večnošću.

Završava se ova bajka. Odlaze svi. A sve je počelo rečenicom koju je zapisao Čip Glob o rajnskom rizlingu. Pozdravljamo se znajući da nije kraj, već početak, ne bajke, nego stvarnos-ti koja nam govori da nismo smeli dozvoliti da nas neko otkine od Majke prirode i tako osa-kati i Nju i nas.

Pit Tolkin, moj prirodni brat, vozi me kući, ali nagovaram ga da svratimo Kod Tri Bradavice. To je kultno mesto koje je posetio i sam guru. Osim toga, ovde su imali najbolju muziku. I dok nam piće u čašama doživljava naglu oseku, moram da upitam brata.

„Pite, ko je tako tačno proračunao rad vulkana? To pomalo čudno zvuči, iako se desilo.“
„Pa, ta seizmološka stanica se zove „ zEtna “. Kapiraš ? “
„Aha.“ Nasmeših se. „Ima logike.“

Pozdravljamo se, Pit odlazi, ja se vraćam u gajbu. Ona me dočekuje na vratima.

„Macane, kupila sam kameru“, kaže lukavo se smešeći.
„Bacila si pare. Sada i sam znam da su scene toliko vrele da ih ne bi izdržao nijedan film.“

27.12.08.
u Čoki.