Makropolje 17., Na Kirkinom ostrvu 4/1.
Janoš Geci
Lagano osmatranje
< Na Kirkinom ostrvu | Zvonko Karanović: Tragovi karmina >
Prepelica je iza uklopljenika. Okrajčena daska na kojoj sedi je lakirana. Prepelica je obmotana žicom, kako se tokom spremanja, ako neko uopšte bude imao volje da pospremi, ne bi pomerila s mesta. U gostionici niko nema svoje fiksno mesto, svako može da sedne gde mu se čini da mu je mesto. Inače: drveni sto oriban četkom od đipovog korena, korpa od ražane slame, okrečena furuna, kobasica, šunka i kuvano jaje na porculanskom tanjiru. Susret – neznano koji po redu – paralelnih pripovesti pre doručka, jedan uklopljenik gleda u prepelicu, drugi se upiljio u monitor kompjutera, sinoć se u Berlinu neki par kresnuo u metrou, sa orahovih stabala u dvorištu padaju orasi, sa svakog stabla drugačije. Sa jednog, punog okruglih plodova, oni se stropoštavaju, sa drugog padaju s praskom, odavde se čuje njihovo praskanje, odande zveket, čegrt i lupkanje. Rominja kišica, kroz pukotine na vratima i prozorskim kapcima njen šum se, poput tanina u orahov list, uvlači u prostoriju obavijenu tminom.Preparirana prepelica (ženka), drvena ploča tu i tamo izgrebana vrhom noža, muvama popljuvana korpa od slame koja još čuva fini miris letnje prašine, dan koji sledi, uklopljenik dok meša kafu, ulaze u tekst. Žene se bakću sa psom (belodlakim pumijem). Nek ubace i njega. Loš predosećaj se pojačava, kako to obično biva kad pisac, stigavši do tačke koja obeležava završetak prve rečenice u priči, ponovo pročita napisano.
Spuštam se ciglama popločanim stepeništem, zagledan u lesni zid. Stepenište vijuga kroz raspuklinu lesnog zida i vodi iz dvorišta u spoljašnji svet, sumu svega onoga čemu se stranac ne nada. U žutom lesu zlatnožute ptice izdubile su sebi gnezda, i samo se po raskvašenom perju zakačenom za krošnje i po graji što dopire odnekud duboko iz tla može naslutiti da u utrobi svakog od ovih udubljenja veličine ljudske podlaktice živi mnoštvo krilatih stanara. Podnožje lesnog zida, zbog povremenih odrona načičkano sprudolikim hrpicama zemlje, prekriveno je ukrasnim bundevama; šareni, veliki bundevini listovi boje srebrnog voska i šarene jurgete što liče na turbane, fiole i još ponešto, stvaraju divnu arabesku. Ispred špalira bundeva proteže se železnička pruga. Stado ovaca kreće se šinama, koristeći ih kao podmetač. Prošlo je više od dvadeset godina otkako se na ovoj pruzi ne odvija nikakav saobraćaj. Iza nje, u daljini, naziru se ribnjaci okruženi visokim rastinjem. Pejzaž je precizno omeđen okomitim i vodoravnim linijama, nema potrebe ni za kakvim korekcijama. Sa oboda lesne litice spuštam se do rđom izjedenih ostataka šina, natrulih od gljiva, na salašu s moje leve strane čuje se besno režanje pasa, balansiram na klizavim ciglama, njišem se po gnjecavom lesu, hodam kroz korov i travuljinu, gacam po otpacima slame i klasja. Želeo sam pre doručka još jednom da osmotrim i osvojim ovaj predeo, i da se bar malčice približim reci, možda ne baš da stignem do same obale, ali da joj priđem bar malo bliže nego što mi je to prethodnih dana uspevalo, barem tamo do ružinih polja. Jednu sam samo rečenicu želeo da osmotrim.
Preveo Marko Čudić