Makropolje 19., Na Kirkinom ostrvu 7/1.

Eva Veronika Kalapoš
Nešto iza logike

< Na Krikinom ostrvu | Vladislava Vojnović:Odnosi iza smrti >

– A da li će oni prepoznati mene?
– Možda bi bilo bolje da ne.
– Šta?
– Da te ne prepoznaju. Ili da uopšte ne ideš.
– Ne počinji!

Popravljam šnale u kosi. Nisam nimalo vešta u tome, satima sam se mučila oko ove punđe, ali bar mi daje na ozbiljnosti. Za početak valjda je i to dosta.

Staje iza mene, i stavlja mi ruku na rame. Dlan mu je težak, pa ipak osećam kao da me vuče uvis. Tako je to kad se voli.

– Zadirkivaće te.
– Ma vraga će. Ko ih šiša...
– Ova punđa te čini pomalo smešnom.
– Ostavi ti moju punđu na miru. Godinama sam je pravila.
– Godinama se trudiš i da ih ne sanjaš. Ti si blesava.

Opet se gledam u ogledalo. Stvarno delujem blesavo u bordo haljini sa dugim rukavima, podignute kose. A tako bih volela da me razume, ili da bar prihvati ono što sam isplanirala sebi za danas. Još jednom mi stegne rame, i odmakne se, ne pogledavši mi lice u ogledalu.

– Bezvezan dan. Ni kao laž ne valja.
– Više bi voleo lagariju koja valja?
– Lagariju koja valja bih bar mogao da uvažim.
– Gomili ljudi ovo je bitno.
– Zbog toga nije smislenije. Naprotiv.
– Mizantrope!
– Tutanj! Kroz pola sata polazi voz.

Prislanjam glavu uz prozor. U vozovima koji idu ovuda grejanje ili uopšte ne radi, ili je paklena vrelina, kao sada. Šta će se dogoditi, šta se događa kad više nije dovoljno da je nešto logično? Nisam ih videla godinama, pa ipak nema ničeg logičnijeg od ovog puta, to i on zna. Kosa mi se lepi uz skaj sedišta, iznad potiljka mi pucketaju iskre. Teča, tetka, sestrići, sestičine, i ta majka u zadnjoj sobi. Bar u mojim snovima vazda sedi tamo, i sluša me ukočenog osmeha. Ne razume šta kažem, ali se osmehuje - iza logike znači ima još nečega. Jedna punđa, jedna bordo haljina, smrznuta grobljanska zemlja. I pogled, koji izbegava moje lice u ogledalu, jer ne uvažava ništa osim lagarije koja valja.

Prevod: Draginja Ramadanski