Makropolje 15., Na Kirkinom ostrvu 3/1.

Katalin Ladik
Kirkina poseta

< Na Kirkinom ostrvu | Marija Šimoković: Prepoznavanja >

Lice Gošće sam jedva videla, okrenula ga je od mene, pa ipak mi se činila poznatom. Telo joj je delovalo zategnuto, gipko. A ja sam se osećala sve napetijom, i otkrila sam u sebi neku neobjašnjivu odbojnost prema njoj. Nisam razumela šta nas to povezuje, pa ja ne poznajem tu ženu, puka slučajnost je izbacila na ovo ostrvo, a ja sam je samo prihvatila. Već je bilo veče kada je pokucala, stajala je pred vratima i preplašeno se osvrtala, videlo se po njoj da se boji ogromnog orahovog stabla, čije sagnute grane su udarale o ulazna vrata kućerka. Pun mesec je ispleo čipkani šator boje šafrana ponad orahove krošnje. Pustila sam ženu unutra, a ona se, čim ugleda prostrani ležaj posred sobe, oseti kao kod svoje kuće i ispruži na krevet, dovoljno velik za nas obe.

U sobi se lagano smračivalo. Odnekud nadre žućkasta izmaglica i ispuni prostoriju. Gošća je s kreveta prekrivenog belim čaršavom zurila u okruglu ranu priljubljenu uz prozorsko okno – pun mesec. Polako se razabrah u osećanjima koja me obuzeše: pa ja sam ljubomorna na ovu ženu! Ta pomisao delovala je tako bezumno i neshvatljivo. Nisam mogla samu sebe da prepoznam. Uplašila sam se tih misli i osećanja, što me naprasno obuzeše. U glavi mi je pak sve glasnije brujao poznati ženski glas, od koga nikako da se oslobodim:

– Te kapi, vrele kapi u mom krilu! Njušim, kusam tvoje zapahe, krilo mi je špilja što se rastvara, šupljine joj bestebicom ječe. Njuškam svoje prste, čuvaju li još tvoj miris? Ali avaj, osušila se pećina bez tebe, sa prstiju je ishlapio miomirni trag, s kože mi se odljusnula tvoja senka, jer više nisi sa mnom. Dok moji retci poput ponornice hitaju tebi, postaćeš smalaksali, slomljeni muškarac, a ja umorna žena, koja u krilu taji presahlo vrelo. Ali dok se to ne desi, poveriću ti nešto o tajnim, drevnim vodama, koje nas spajaju ali i razdvajaju jedne od drugih. Znam da sada miri šeš bedra neke druge žene, da sa njenih kolena oblizuješ krv, i dugim, maljavim prstima riješ po zagušljivom mraku njenih sukanja, kao što si nekada po mojima, dok sam još verovala da sam ti ja jedina. Tada si rekao da smo nas dvoje alhemičari. « Hajde, sestrice, da istražimo, da otkrijemo u sebi naše biljno biće!... Da se pretvorimo u drvo, i to orahovo, u svet koji raste prema unutrašnjosti, i kružno se širi … » Ali kuda smo dospeli, gde smo, dva orahova stabla, jedno od drugog? U nedrima srdžbe, u stisku ravnodušja, u naručju surevnjivosti, u zagrljaju ljubomore i strasti! Odgurnuo si me u opasne vode, i sve dalje se otiskujem od tebe, voljeni. Zar želiš da budem plutajuće drvo orahovo u Panonskom moru? Videh te na ostrvu dok si ljubio onu ženu što piše pesme, o kojoj si onomad prorekao da će me jednom pohoditi, da će mi biti Gošćom na ostrvu. Ta proročka noć beše kraljica svih noći, o, gospode! U postelji sam raširila svoj crveni amrel i pričala ti o cvetu bulke: tako je čedan, a ipak labavo drži svoju čašicu, te odveć lako ostaje bez latica. Dok sam govorila, ti si mi rosom svoje strasti škropio crveni amrel i, o gospode, kako srećna bejah tada! Na ovom ostrvu više nema godišnjih mena, vazda je žega , ovo je presahlo morsko dno, i nebeski svod je od ispucalog blata. Osećam da mi se sva vlaga povlači, nisam više ona sočna ljubavnica, koju si onomad grlio, sad sam u dobi svoje matere: AUM! AUM! AUM! Sad se pretvaram u ponornicu, postajem pupak sveta, da te mogu svuda povesti, kudgod poželiš, jer svaki potok ima cipelice skrivalice, moje cu crvene boje i oglašavaju se zvucima citre!

Tu stadoh jako da se tresem, pluća su mi se kidala od plakanja. Presamićena od bola, plakala sam bez suza. Nečujno ridajući, neutešno sam razjapila osušena usta, u kojima se propinjao skoreli jezik, u naporu da izgovorim jednu jedinu reč, ali uzalud. Jezik je upro u nepce, te sam samo dahtavo hripala: HRI, HRI, HRI, HRI, HRI, HRI, HRI!

Osećala sam kako me Gošća miluje rukom po čelu, ali nisam mogla da prekinem da jecam. Samo sam se klatila, i poput suvog lista terala jedno te isto:

– Presahli potok na Kirkinom ostrvu sam ja, na dva koraka od mora presuših!

Prevod: Draginja Ramadanski