Makropolje 15., Na Kirkinom ostrvu 3/3.

Katalin Ladik
Kirkina poseta
(Sjedinjeno)

< Marija Šimoković: Prepoznavanja |

Lice Gošće sam jedva videla, okrenula ga je od mene, pa ipak mi se činila poznatom. Telo joj je delovalo zategnuto, gipko. A ja sam se osećala sve napetijom, i otkrila sam u sebi neku neobjašnjivu odbojnost prema njoj. Nisam razumela šta nas to povezuje, pa ja ne poznajem tu ženu, puka slučajnost je izbacila na ovo ostrvo, a ja sam je samo prihvatila. Već je bilo veče kada je pokucala, stajala je pred vratima i preplašeno se osvrtala, videlo se po njoj da se boji ogromnog orahovog stabla, čije sagnute grane su udarale o ulazna vrata kućerka. Pun mesec je ispleo čipkani šator boje šafrana ponad orahove krošnje. Pustila sam ženu unutra, a ona se, čim ugleda prostrani ležaj posred sobe, oseti kao kod svoje kuće i ispruži na krevet, dovoljno velik za nas obe.

U sobi se lagano smračivalo. Odnekud nadre žućkasta izmaglica i ispuni prostoriju. Gošća je s kreveta prekrivenog belim čaršavom zurila u okruglu ranu priljubljenu uz prozorsko okno – pun mesec. Polako se razabrah u osećanjima koja me obuzeše: pa ja sam ljubomorna na ovu ženu! Ta pomisao delovala je tako bezumno i neshvatljivo. Nisam mogla samu sebe da prepoznam. Uplašila sam se tih misli i osećanja, što me naprasno obuzeše. U glavi mi je pak sve glasnije brujao poznati ženski glas, od koga nikako da se oslobodim:

– Te kapi, vrele kapi u mom krilu! Njušim, kusam tvoje zapahe, krilo mi je špilja što se rastvara, šupljine joj bestebicom ječe. Njuškam svoje prste, čuvaju li još tvoj miris? Ali avaj, osušila se pećina bez tebe, sa prstiju je ishlapio miomirni trag, s kože mi se odljusnula tvoja senka, jer više nisi sa mnom. Dok moji retci poput ponornice hitaju tebi, postaćeš smalaksali, slomljeni muškarac, a ja umorna žena, koja u krilu taji presahlo vrelo. Ali dok se to ne desi, poveriću ti nešto o tajnim, drevnim vodama, koje nas spajaju ali i razdvajaju jedne od drugih. Znam da sada miri šeš bedra neke druge žene, da sa njenih kolena oblizuješ krv, i dugim, maljavim prstima riješ po zagušljivom mraku njenih sukanja, kao što si nekada po mojima, dok sam još verovala da sam ti ja jedina. Tada si rekao da smo nas dvoje alhemičari. « Hajde, sestrice, da istražimo, da otkrijemo u sebi naše biljno biće!... Da se pretvorimo u drvo, i to orahovo, u svet koji raste prema unutrašnjosti, i kružno se širi … » Ali kuda smo dospeli, gde smo, dva orahova stabla, jedno od drugog? U nedrima srdžbe, u stisku ravnodušja, u naručju surevnjivosti, u zagrljaju ljubomore i strasti! Odgurnuo si me u opasne vode, i sve dalje se otiskujem od tebe, voljeni. Zar želiš da budem plutajuće drvo orahovo u Panonskom moru? Videh te na ostrvu dok si ljubio onu ženu što piše pesme, o kojoj si onomad prorekao da će me jednom pohoditi, da će mi biti Gošćom na ostrvu. Ta proročka noć beše kraljica svih noći, o, gospode! U postelji sam raširila svoj crveni amrel i pričala ti o cvetu bulke: tako je čedan, a ipak labavo drži svoju čašicu, te odveć lako ostaje bez latica. Dok sam govorila, ti si mi rosom svoje strasti škropio crveni amrel i, o gospode, kako srećna bejah tada! Na ovom ostrvu više nema godišnjih mena, vazda je žega , ovo je presahlo morsko dno, i nebeski svod je od ispucalog blata. Osećam da mi se sva vlaga povlači, nisam više ona sočna ljubavnica, koju si onomad grlio, sad sam u dobi svoje matere: AUM! AUM! AUM! Sad se pretvaram u ponornicu, postajem pupak sveta, da te mogu svuda povesti, kudgod poželiš, jer svaki potok ima cipelice skrivalice, moje cu crvene boje i oglašavaju se zvucima citre!

Tu stadoh jako da se tresem, pluća su mi se kidala od plakanja. Presamićena od bola, plakala sam bez suza. Nečujno ridajući, neutešno sam razjapila osušena usta, u kojima se propinjao skoreli jezik, u naporu da izgovorim jednu jedinu reč, ali uzalud. Jezik je upro u nepce, te sam samo dahtavo hripala: HRI, HRI, HRI, HRI, HRI, HRI, HRI!

Osećala sam kako me Gošća miluje rukom po čelu, ali nisam mogla da prekinem da jecam. Samo sam se klatila, i poput suvog lista terala jedno te isto:

– Presahli potok na Kirkinom ostrvu sam ja, na dva koraka od mora presuših!

– Plačite samo – šapnu Gošća –, nekada davno, i ja sam mnogo plakala zbog Vas.

I nastavi.

– Te noći sam sanjala kako me neko zove. Prigušeno. Mesec je na nebu bio sasvim okrugao, ogroman kao one noći kada sam srela slikara. Sećam se kako je, dok smo ležali na podu podeljeni raznim životima, pokušao da zaustavi mesec koji je rodirao kroz prozore. Nikada do tada nisam videla toliko puno mesečine u svakom deliću tela. Svog i njegovog. Gurali smo se u njegovoj sobi sa tom velikom loptom koja je bila samo površina. Nije imala svojstva, nije grejala, nije imala miris, težinu, samo obim. Mesec je te večeri bio obim naših želja jedno za drugim. Često sam posle sanjala tu noć. I uvek je u prizor bila dodata pozornica, i malo jezero iza bine, dok je gledalište redovno ostajalo prazno, a slikar u crnom. Bože, kako sam te jedine noći u svom životu bila spokojna! Ali već pomenuti glas nadjačava prizor iz sećanja. Vibrira, deluje kao bespogovorni poziv. Ustajem iz svog usijanja, možda ću ga zameniti za neku drugu floskulu. I imam utisak, slušajući ga, da je ravnoteža u nekom smislu ponovo uspostavljena. Da se stvari vraćaju svojim prvim imenima. Gde treba da idem nisam znala, ali sam bila sigurna da ću, zažmurim li, oteti pravac zaboravu. Slediću liniju tog glasa. Ući ću u njega. Postaću vlasnik istoga. I tada ću razumeti pravac a možda i značenja. On će mi odrediti prostor i vreme, a ja ću u sve to samo kapnuti. Kao med. Kao pljuvačka.

– Pustiću unutra Vašeg psa – prekinuh u pola reči Gošću. – Grebe vrata, i cvili.

Beli pulin utrči, onjuši nas, procunja po sobi, leže kraj nogu svoje gazdarice, ali nije skidao pogled sa mene. Nervozno je ćulio uši, kao da mi osluškuje misli. Od toga sam postajala sve uznemirenija. Gošća, kao da ništa nije primetila, nastavi dalje.

– Učitelj je rekao, kada sam mu ispričala na grupi za tumačenje snova ovaj svoj problem iz sna, kako glas u snu ima veoma jak značaj. I dodao je još da se to retko događa. Mislim da neko čuje glas. Moćan simbol, rekao je, kao da imaš moći ekstrasensa ili čarobnice. Pošto nikako nisam mogla da se setim nastavka, odlučila sam da sledeće noći zaspim malo ranije. Ali, kakvo razočarenje – sve slike su u toku sna bile gluve i malo nagnute ustranu, likovi su bili nejasni, a zvuk nikako nije pristizao. Kako ću dalje nisam umela sebi da objasnim. I onda je iznenada došla ta scena sa ženom. Želela sam da verujem da je ona vlasnica glasa. Bila je osvetljena, kao da je na pozornici, kosa joj je dopirala do pojasa. Iza nje je bila živa voda jezera. Na sebi je imala haljinu boje plamena. Razgrtala je žar i lice joj je bilo sigurno vrelo, a glas promukao. Stajala je tako u dvorištu sred prizora kao da je sama na svetu. Da, imala je jednu posebnu neovisnost od svih predmeta koji su je okruživali. A to su bile voćke sa dozrelim plodovima orasa koji su pucali od jeseni, uredno ošišani bogati travnjak sred kojeg je već gruvalo veče. Za san su to veoma važne činjenice, govorio je učitelj, doba dana, događaji pre snevanja. Kod tumačenja, naravno. Ja sam scenu sa ženom gledala očima belog mladog kuvasa. Ustreptalog i punog emocija. Ustvari, ako je to važno naglasiti, bila sam kuvasica. Gledala sam ženu opčinjena i vrtela repom u znak prepoznavanja. Da, mi smo se prepoznale, mislila sam tada, ali, stvari se uvek ispostavljaju tek mnogo kasnije. Činjenica tog naglog uranjanja u tuđi život kao da je sopstveni, koju sam nazvala prepoznavanje, davala je snagu mom otežalom koraku. Do ovog časa, ispostavilo se tokom sna, trčala sam morem između ostrva kroz sve tegljače, brodove, mornarske kabine i glisere. Između dva ostrva, ovog ovde na koje sam upravo stigla i sebe same... Noge su mi bile vlažne i pune dobre mesečine. Dala mi je čamce mleka, ne, nije mogla znati za moju alergiju na laktozu. Gledala sam je s neznošću, a ona se, kao da je naslutila nešto, okrenula i pogledala sa toliko ljubavi kao da je upravo mene celog života čekala. Setila sam se one mačke pored manastira kojoj je Orijent ekspres odsekao rep. Ja moj čuvam, njime pokazujem sve svoje veštine, ubacivao sam u svoje uzbuđenje malo osmeha. A ni Orijent ekpres više ne prolazi mojom ulicom. Odjednom, osetila sam njen strah. Završiću svoje sledeće pretvaranje pred njen počinak, odlučila sam. Uzeću oblik nekog mornara u čijoj sam kabini videla sliku žene nalik ovoj ovde. Ona ni ne može znati da joj nosim zlatne buve. I ni ne sluti ko su one nekada bile.

Potom ustade s kreveta, ode do sredine sobe, spusti se na sve četiri, protrese se, i nastavi dalje psećim glasom.

– Kada je počela da se svlači, videla sam kroz ovlas nabačene zavese, da još ima u njoj želje. Teglila se polako dok je skidala crnu carapu jednu po jednu lagano, kao mačka. Ne znam, kad god sam u ovom obličju, na pomen reči mačka gubim razum. Neka, meditiraću danas malo duže, valjda će prestati ta uspaljenost u nogama. Legla je na krevet i to već nije bilo u mom vidokrugu. Kada se završio poslednji trenutak pretvaranja, ušao sam i zatekao je u snu. Okrenula se čuvši kako podižem jorgan sa njenog tela i na prizor koji je videla oteo joj se uzdah olakšanja. Oboje smo imali isti san. Možda je mornar ušao u njen ili ona u njegov. Tek, sada smo bili zajedno.

– Ko ste Vi? – zapitah.

– Ujutro kad je ustala nije bilo više ni mornara ni psa. Mora da sam sanjala, rekla je, i samo odmahnula rukom. Ali njena put je bila mirna, a sunce je već nekako izašlo.

– Ko Vas je poslao k meni? – nestrpljivo upitah. Ona tad ustane, ispravi se, i pošto se slatko proteglila, ponovo se udobno smesti na krevet.

– Ko nas je pretvorio u ovo što smo sada? Ko smo mi uopšte sa svim obličjima? Kada ja stalno osećam da sam ja – ja, ista kao što sam bila. Možda je sve igra sunca i meseca dok naizmenično polažu pravo na prolaznost. Žena se smešila i pevušila skupljajući trave po ostrvu. Bila je je baš žena. Ili se i ona pretvarala? Išla sam za njom povremeno lajući. Negde u blizini bila je voda, skeledžija odliven u bronzi, a na obali katanci u znak večne ljubavi. Da li je moguće da je od mora ostala samo ova žila reke puna mulja i prošlosti? I dalje po njoj cvetaju cvetovi. To su milijarde insekata koji umiru posle ljubavi. Jednom sam bila čamac koji je to gledao. A jednom jedan od tih leptir-cvetova. Odlučila sam da noćaš budem skeledžija i donesem joj jedan katanac. Nade ionako umiru u zoru, a skeledžija će zajedno sa snom nestati. Ali dogodilo se ono neočekivano. Ko bi i pomislio da je to moguće? Kada sam ušao, kao da su se tela sama prepoznala. Pružila mi je opet činijicu u kojoj je, umesto mleka od predhodne večeri, bila zelena tekučina boje reke na čijoj sam obali do maločas stajao. Popio sam očekujući nastavak filma, svakako ne tako brz. Ali njen smeh iznad kockastog stolnjaka zazvučao je poznato. Glas iz sna! To je bilo prepoznavanje! Krenuo sam ka njoj, ali sam imao noge pauka. Lakoću hartije. Osećaj lebdenja. Otvorila je vrata podruma i jednim naglim zamahom iza mene ih brzo zatvorila. Uhvatio sam se za nit koja je iz mene izlazila, izgovorio formulu za pretvaranje, ali je među hiljadu pauka koji su dremali po svojim mrežama diljem celog podruma, moj oblik ostao onaj koji su i drugi imali. Formula nije delovala, a podrum je bio dupke pun njenog glasa i snova u kojima smo svi imali ova tela uhvaćena u mreže njenog razboja. Mora da je mnogo sama, ta čarobnica, ako je žena. Bila je to poslednja razložna misao pre mog buđenja.

Postelja prijatno zamirisa. Osećam u njoj miris kuje. Sve mi govori da treba da je zadržim, da je pokorim. Zauvek.

Prevod: Draginja Ramadanski