Makropolje 14., Na Kirkinom ostrvu 2/3.

Vladan Matijević
Možda nismo isti

< Atila Balaž: Ne podnose free jazz |

Spoznaja da sam isti kao drugi, a da me bubamare ne opsedaju zato što slušam free jazz vratila mi je dobro raspoloženje, bez obzira što je tvrdnja profesora biologije ličila na sprdačinu. Muziku sam slušao još glasnije, ostavljao sam muzički uređaj uključen i kad nisam bio kod kuće, kad sam odlazio kod majke na ručku. Baba Milica je išla očnom lekaru i kaže da je znala sva slova, misliš, pokušao sam da ispravim majku, videla je sva slova. Majka je rekla da je i ona tako pomislila, ali baba Milica joj je kazala da je lekar sigurno hteo da proveri da li je ona pismena, pošto onolika slova mora svako da vidi. Pogledao sam kroz prozor. Pomislio sam da baba Milica veze bubamare i da kako koju izveze ona oživi i poleti. Nasmejao sam se sebi i gledao kako napolju počinje da veje sneg.

Svuda su bili smetovi, jedino je moje dvorište bilo u zelenilu, krov moje kuće se crveneo. Tome se niko nije čudio, niko nije zastajkivao prolazeći pored mog dvorišta. Pokušao sam da saznam kako je to moguće, meni je to bilo neobjašnjivo. Pahulje sigurno nisu obilazile moju kuću zbog muzike. Profesor biologije mi je rekao da se moj plac nalazi iznad nalazišta neke rude koja zrači toplotu i radijaciju, pa se zato sneg topi. Njegov pogled je bio zloban. Mladići su raščišćavali puteve, devojke su kuvale čajeve, ja sam ponovo brinuo da li sam isti kao drugi ljudi. Možda se drugi ne pitaju svakog jutra kako da sakriju i zakamufliraju dugački rep prekriven krljuštima, možda ga oni i nemaju.