Makropolje 16., Na Kirkinom ostrvu 4/3.

Marija Šimoković
A nevid raste

< Katalin Ladik: Zakopana luna |

sve je već viđeno u tisi
i razlozi putovanja i mućenje vremena
ali ona je samo žila mora koje je ovde
možda nekada natapalo kirkino ostrvo
gde sve nije stigla nos da zabode
neželjena gošća trpeza
i bila je pas pa mornar koji je izneverio more
reč izmedju katalin i mene
pretvorena u lagani šuš jesenjeg predvečerja
a mesec se kao pita razvukao preko celog neba
i sve je obasjano iskonskim abažurom
dok škripa nekog seoskog prozora
natapa zemlju da cveće sutra možemo brati
prekrsti se i sve će stvari dobiti svoje staro značenje
rekao je bosonogi
mesec se kotrlja niz butine
i traži mesto koje će da osvetli
postavljam pitanje
ko je ukrao raskoš sa neba i doneo ga ovde
da zakrili padinu brda
koje smo nazvali ostrvo
skupljaju se ukusi u ustima
zuji jesen a pčela zaboravljenje u ljubavnoj igri
sašaptavaju se se polenom svakog cveta
voda je sve tamnija i nebo dalje
katalin
da li razmišljaš o licu
koje te čeka na kraju puta
koja žena i koja mesečina
prave društvo usanljenom lavežu psa
na obodu ostrva
odjednom se sve gasi
kao kada izlaziš iz bioskopa a još nisu
upalili svetla
svet se sve više skuplja a nevid raste okolo njega
na kraju ostaju slutnje
da će sledeće ostrvo na koje stanemo
imati odgovore na pitanja
koja smo na ovom
dok je još postojalo
tako uporno
postavljali