Ištvan Besedeš
Forezija

U ovom snu mu postavljam zamku,
u kolumni koja je prelomjena kao pesma
(neka tobožnja poezija ili lažni stubac)
jednostavno, slažem knjižarcu ime, da kada
jednom međ ove korice potklobučene
od buđi krene pobočke, naglo zastane
nad Chelifer cancroidesom, koji može biti
i nonparel, ipak, krupniji je od imenovanog,
jedna reč ispisana poput tlocrta zgrade,
slovoslagač formatira superego (ili id?),
nema sumnje (pre)veliko je to ime, moglo bi biti naziv
najviše visoravni ili pustinje
širine jednog kontinenta, sa _r a z m a k n u t i m VERZALOM.

Vidim kako se zbunjuje, ne zna
šta bi sa pozamašnom činjenicom (čitav život
da li je dovoljan za putovanje kroz sopstveno ime?),
uzrujano se vrpolji da bi zaštitio sva slova
koja ne raspolažu sopstvenim smislom pre no što ih iskopa
gladna knjižna vaš [Troctes divinatorius],
na čijim nogama bi ona započela samostalan život, i ispisivala
neki drugi tekst, druge reči, drugo ime, pojam, objekat,
a pretila bi opasnost da knjižarac sve zabrlja, pa neće moći
iščitati ko je, šta je u stvari on, iz kog razloga je ovde,
koja je svrha promena izvan njega
u tzv. svetu...

Mislio sam, oni koji stvarno žive u knjigama,
međ listovima što lagano dozrevaju, u gradovima od celuloze,
i koža im poprima boju štamparske boje koju vare, slatkog
lepila (od skroba), kao u nekom parku skulptura
poboraviće nad latiničnim slovima, zamislio sam
četinaša [Lepisma saccharina] kako, nagazivši na gore
navedeno ime, naglo zastaje, dokle smo dospeli,
kaže, kad takav nitkov, krivotvoritelj samoga sebe
(tobožnji + škorpion [Pseudoscorpionida]) koji mi nije
ni do ramena, dobija spomenik.

Mislio sam, pošto vaši [Psocoptera], na primer,
doista vole knjige, i doslovno ih
proždiru, a budući da knjižarac proždire njih, ta mala,
osamostaljena, raspršena slova, on je, ustvari, neki nadzornik
te noćne knjižnice, što na ime održavanja inventara
nemarne čitaoce jednostavno nabada,
taj neobrijani (čika?) bibliotekar suludih očiju,
preterano ravnosnim rukama pretvorenim u makaze
nehotice, ponekad, možda, još vlažne citate iseca.

Njemu nije na kraj pameti da ikom posudi knjigu
i ako neki džinovski insekt (npr. žohar [Periplaneta
amaricana]) svrati u čitaonicu-insektarijum,
bez premišljanja će ga ugristi za nogu, drugo ni ne može,
i pošto ga pustiti nije kadar, s njim ide, raspolaže li krilima,
s njim leti [forezija] u drugi, u odnosu na ovaj svet,
u uzavreli kontekst novog življa, novih slova itd.,
u drugu pustinju sipkavih slova.

Prevod: Draginja Ramadanski