Ištvan Besedeš
Kosmogonija

[U odnosu na ovaj, to je drugi svet: uzavreli kontekst
drugog življa, drugih slova, itd.,
druga slova sipe u pustinji: to pišeš, pišu?]

Pustinja je zemlja svih mogućnosti:
izbroj samo magareće kosti naokolo,
izgubljene, presušene sedmospratne
inicijale u paragrafu dok čitaš iz zrnaca peska, zrnaca
što cure iz praznih očnih duplji,
iz ovalnog prozora ćele-kule;
a zgrada je izgorela odavno, čađ i žeđ
stanuju u njoj, i biblioteka koju njen čuvar
sanja budan, a iznad njega natpis (Vanitatum
vanitas), kraj njega stari peščani sat.

Lavirint s bezbroj strana, geološka biblioteka,
na čijim spratovima su a) pustinje (koje smo pomno
izučili, posebno u okviru poglavlja [Gradacije];
b) stenovite planine (više o tome pod naslovom
[Brehmfilm]); c) prozori prekriveni humusom; d) pampasi
od zida do zida; e) hala ispunjena kišnom šumom; f) koren
što visi s plafona, a ispod njega g) pisaći
sto u dubokom moru nad kojim sija pipak
dubinske ribe...

Tamo čitaš, tamo čitaju, svi oni koji su već
zaspali, npr. (u ovoj sceni) devojke čije
su lepe glave nagnute nad pergament pun rasutih
ravnica, nad pustinjom što lava poseduje,
i nebo sa Škorpijom; stanovnik dina je manji, ali njegov
otrovni žalac je veći, a knjižarac je ostao i bez žaoke,
i može da se uzda samo u svoje makaze uspravljene, pa čak i tako
bolje prolazi od lava iz knjige, kojeg ćeš morati ti,
moraće neko da opiše i sazna ima li ikakve veze sa
Sfingom, jer nije ga video niko, poznaju samo daleku
(možda iz nutrine čujnu)
riku krpenog papira.

Knjiškog lava ćeš morati ti, neko
će morati napisati, nacrtati tako, magarećom kosti
u pesku, ili makazama, prstom što se u dvogubo kaligrafsko pero
račva, rečenicama [Kosmogonija], jer na samom je kraju puta;
i nakon toga će da ga proteruju na nebo, kao s Orionom
Škorpion što čini.

I začitane devojke neko ubija, satire
neko (s telom pseudo škorpije i glavom
neobrijanog sub-bibliotekara), mora ih uništiti zajedno s
nežnom umetnošću isecanja i kaligrafije, slično kako su nastale,
ne tako davno zahvaljujući peckavoj igli i otrovu,
jednako nedovršeno (u trajnom sadašnjem,
odn. nesvršeno prošlom vremenu).

U ovom snu (pseudo-)bibliotekar na ime očuvanja
stanja inventara počini seriju ubistava (vidi pod [Forezija]),
dokrajčuje npr. i devojke tankih vratova nagnute nad
Saharu lektira, a) pod čijom alabasternom kožom
se providi trajektorija prodornih [letrističkih] slova;
štaviše, b) čija alabasterna koža i nije koža
nego kokon ispleten od svile, puna jajašaca; c) naduvan
antropomorfni balon, ali to je već jedno novo poglavlje,
i možda jedan novi san, u kome su devojke
lutke na naduvanje [a proletanje istorije
tek lelujanje uzdaha*].

* Ferenc Kelčei: Vanitatum vanitas.

Prevod: Draginja Ramadanski