Imre Babič
Zlatno doba

Stiže u luku, pristaje lađa zore,
i prvo
krst pa
toranj crkve pozlati.
Medožderi
tada su vrapci nesitih očiju
dok nečiji duh lebdi međ njima
pognute glave.

Ovaploćen, dreždi pod orahom,
do njega
pas mešanac.
„Kraj gde izvojštio si pobedu postoji,
Možda tamo
– misli – gde krila pridržava –
pregršt
krila – Ruka, što daruje let svima što su pali“ (...Nebo
sve plavlje).

„I sad slušaš kako krcka ljuska
oraha
il sanjaš,
dok te okružuju bedne, prolazne
uloge,
nekih ljudi što zamišljaju svoju stvarnost,
tako samosvesno, a tebi dospeva samo reč
bez ikakvih drugih prava.“

Iznad domovine što luta od istine daleko
rasprostrt
neštedimice
zlaćan je tovar (...sve je toplije),
kule od vazduha
dižu se, padaju, ali orah, pas i vrabac
pune vaseljenske magaze svejednako:
dvojnik anđela čuvara.
I on oseća: u njemu okret točka kormila.
...Drugačija je ova zora.

Prevela Draginja Ramadanski