Atila Sabo Paloc
Tajne med traljama

Odmarao sam se u prostoru i vremenu
s bolnim udovima
u ispruženom položaju
kao da sam u isti mah zadivljen i uplašen
od privida,
a zapravo sam došao samo nešto da tražim...

Da tražim za sebe vremena koliko za puki udah
– pravo na udisanje –
odmorište u prostoru i vremenu ovom,
da tražim za sebe malo žurbe u ovom zastoju...
da tražim zapravo sve što se još može tražiti,
bez inata, u dubini moje duše nema ljutnje,
došao sam da tražim pregršt od onoga
što će možda – nadam se – biti spašeno...

istkane od tralja uspomene
širine što zure iskežene,
malo nade, dovoljno za mene, vrući žig
na našoj koži... izlaza nema, kliknula je brava,
kuna se šunja kroz mrak,
nije veseo njen potmuli glas,
jezoviti su otkucaji žila:
čak se ni pljuske ne daju besplatno...
i opet: samo zahtev zahtevati može...

Odmarao sam se dakle u prostoru i vremenu
– sa zahtevom udisanja –
držeći se za zadnju vlat, u svom slepom uverenju,
prepušten sopstvenim nadama

oluja besni, kiša lije, munja preseca nebo,
od grmljavine noć beše gromoglasna,
u njoj su prividi, užasnuti i prestrašeni,
na kraju se ne usudih da tražim išta...
(neka mi se da a da ne tražim!...)
((šta bilo; ili samo delić čega bilo ...
Mrvica delića čega bilo...))
(((šta bilo, o čemu bih mogao reći da sam ga upravo dobio...
makar umotanog u neke tralje...)))
od grmljavine noć beše gromoglasna,
u njoj su mi neme ostale usne iskežene,
i dok sam u ispruženom položaju sklapao oči,
video sam samo kako se lagano kruni sa zidova doma
lép...

Sa mađarskog prevela: Draginja Ramadanski