Драгиња Рамадански
Смоквин петолисник
Ко се то ушмик’о?

Човеку је тесна свака одећа, укључујући и комичну.
Михаил Бахтин

...и због тога поздрављам дубоко вирулентне мијазме хумора.
Марко Ристић

1.

Сећам се као кроз маглу једног графита, баш некако у време бомбардовања: „И жене пeрде“. Ко је срочио и исписао тај слоган? Феминисткиње у борби за равноправност? Анђели који коначно желе да се изборе за тело? Мушкарци који би да набеде жене да су лажњаци у сфери етеричних бића („ја је крстим, а она ...“)? Кад боље размислим, био је то цитат цитата.
У сваком случају, време је да ту скрушену самачку радњу учинимо социјално пожељном, попут кијања, руковања или кникса. И више од тога: да победимо артизмом тај забашурени гест. Доста дефетизма и самопорицања. Доле нечујност. Живео катарсични стакато и вибрато. Зашто да само булбул биглише. Пођимо, полетни, у гимнасијум чврстих, гласних и крилатих обстакала. Химнично, одично, дитирамбично. Отворимо приватдоцентуру. Зар да жене оставимо на цедилу знака знака знака, иза кога можда и нема ничега?
Третирајмо тај рапсодични интермецо у физилошко-хигијенском кључу. Сетимо се бушних јастука из слепстик комедија. То је бесумње катарсичније и здравије од кашљања и других узрочника смртоносних капљичних инфекција. Једва чекамо да дојенче подригне и пусти голуба. Радујемо се када се огласи болесник. Наздравље! Неко невино и љупко пeрдуцне, ту и тамо, док весла, диже тегове или истрчава дванаести стадион. Од суздржавања спортисти могу добити килу. Удовцима наводно највише недостаје ситно супружанско пeрткање у сну, које нико никада не чује, сем супружника. Тек тада је близина – блискост. Зар не постоје јавни тоалети у најотменијим ресторанима, са идеограмима нашрафљеним на врата, куда се иде дигнуте главе? Постоје. Ипак, нема пердионица мада итекако има сплетова црева. Како од тајног начинити јавно? То је схоластичко питање, читава казуистика, у функцији духовног и иног здравља.
Учитељица Герић је својевремено вршила праву истрагу потпeрдица и пeрдосија, надносећи се као кобац над нашим изанђалим скамијама. Ђак-првак на часу производи само контролисане звуке, не испушта никакву дугмад. Беше то кажњива радња, чак и када је комбинована са искашљавањем. Уследиле би пљуске пeрдељуске, лево-десно, безобзирце.
Могуће да је иза свега прастара и надасве подла шала? Сећате се, зар не, шта нам је урадио Нечастиви док је Створитељ отишао по пнеуму? Онда, када нас је оставио небрањене а обезнањене?* Од тада призивамо своју паклену, бестијалну сенку, сведочимо, као лакмусом, своју кварност и немусикалност. Путем устајалог ваздуха, намучене пнеуме, што се ослобађа плоти, напрасно и уз прасак.
Зар се не би требало исповедити духовнику? Поводом заторног звука који није логосан, који не спаја небо и земљу; који је својеглав, случајан, нетелеологичан, неуклопљен у образ и подобије, и тако субверзиван спрам тиховања. Вавилонско-курвински. Ако је веровати „Забавнику“, Евине кћери се чешће пнеуматски празне (због неуредног метаболизма и извесних хормона, 14-25 пута дневно). Животиње то чине ретко, и онда их мрзимо, јер су тако човеколике. Рибе, иконички вазнете, исто се одају, дакако нечујно и безмирисно. Првенствено је одбегли звук смешан и сраман. Никако да га ухватимо, а ваљало би и више од тога: свирати на сфинктер као на чешаљ. Корачнице, химне, мост на реци Квај, свадбени марш.
Ах, те звучне кулисе руске класике, у знаку овако схваћеног пнеуматског подтекста. Машук и Елбрус као lumen flatulentiae блазираних официра и усамљених кнегињица. Зелтерска вода што поседује наративни статус јавне тајне. У Јунаку нашег доба све се дешава у знаку нарзана и моциона, у контексту социјално маркираног поспешивања пробаве и вентилирања тракта. Колико праскавих срећица током усамљених шетњи, читави букети звучно-мирисних салви, гирланде пригушених и разлепезаних ветраца, ветруљака и ветруштина. Једном речју, Кисловодск.
Један живи руски писац, наследник златног, сребрног, бакарног и чоханог века, отцинкарио је своју пољску супругу да пeртка док телефонира. При том не мирише на ружу, мошус или воћне нијансе, него на сумпор Преисподње. Не пeрди уз глуха, јер има нос ако и нема уха! Други руски писац никада, ни пред ким, а поготово пред читатељкама, није на тај начин олакшао себи, па је зато ласно испустио душу. Утата! Са одшкринутом форточком за сваки случај (могло би се рећи да је ангеличан, да није о анђелима знао страшне ствари). Обојица су се презивали Кишпeрдиљев. Сакрално презиме, достојно мученика.
Него, доста биготности. Читајмо Ортегу и Гасета, његову књигу о „суштини женства“. Тај је био вишеструко искрен према женама, одузео им је лирски и сваки други таленат, осим дара да буду жене, при том надасве дезоријентисане. Редовно се одлучују за фитнес тренере, кочијаше, шталске момке или пак саме коње. Оне (он их назива креолкама) не умеју да се усмере ка вечности, да говоре о оном важном; од Сапфо па до Цветајеве, све једна те иста приземна интима. У сфери мушког стваралаштва, поготово после Едичкиних мангупарија у њујоршком хаустору, дувају други ветрови.
Фонетски, то су експлозивни, сонорни или фрикативни звуци, померени ка хипотетичким уснама, зубима, кљуну, све симулирајући велвулу. Глас који режи, преде, тули, мекеће, лаје, мјауче, урличе, ракољи, њишти, миче, хуче, гуче, паче, њаче, сикће, бобоња. Није стога чудно што постоје његове бројне апропријације: анатомске, орнитолошке, ботаничке, музиколошке, нутриционистичке. Пeрдало или пeрдеља, за бураг. Пeрдавац за птицу селицу из породице барских кока. Пeрдељ за троскот. Пeрдаљка за гајде. Опет пeрдавац, али овога пута за шкрипутави сир. Најзад пувар, за кукуруз који се не распукне у „кокицу“, већ се шиштаво угљенише. А шта оно беше пердашити?
Да и не помињемо метафорику, ту инстинктивну и неодољиву потребу духа да се измигољи из плоти. Када уместо затвор кажемо пeрдекана а за брак – пeрди Мара за пудара. О нечем старом и неупотребљивом – пeрди бурад у подруму. О плашљивцима и ништаријама – пeрда пeрду сустиже. И коначно, за напрасну смрт – отпeрдети или пeрдекнути. И не мање еуфемично, из уста поповске кћери: „Та Ви се то само прдачите, господине Шандоре“.
Синтагма „пичкин дим“ нам је дошла из мађарског (хазарског), где је у прадавна времена изворно „пича“ значило шупак. Непрецизно калкирање, али зато прецизна вредносна квалификација демократије (исп. Хазарски речник). Облик владавине кадар да упропасти све оно лепо и величајно. Дисидент Никола Зец се зато сваки час ударао по бутинама, док је у градској библиотеци читао „Политику“: „А виђу, живине, што прррди“. Беху то пошасти и опачине титоизма. Савремену пак руску демагогију Владимир Сорокин озвучује громогласним пeрдозвеком планетарног гасовода.
Култура се доцкан изланула да је вековима нешто мучи. У нас је једино Милорад Павић поуздано знао да је то ђавоља работа. И? Како наш последњи Византинац завршава своју скатолошко-гностичку расправу*? Доручком са поштанског сандучета, седењем на седишту велосипеда. Лелујава вечна садашњост. Пућкање пекмеза. Супа што баца кључ. Мехурање теста, вина, клобуци у пишталини. Есхатолошка осмица двоточкаша. Бескрааааааааааај!

2. Господин Номенескио и упутство за употребу

Немало искушење: користити усисивач за прашину мултифункционално. Његовој вакуумској усисној снази изложити тврдокорне црне тачкице. Поготово ако је у питању особа ломног струка и алабастерске коже. Када би се усисна цев сузила, и снага би се драматично повећала. Како? Једноставно. Треба је обмотати селотејпом и спојити с празним пуњењем за хемијску оловку. Претходно наравно проверити да ли је проходно, и одсећи му врх. Ићи тачку по тачку, визуелизовати процес. Бучно јесте, и прилично неудобно: сва та скаламерија наднета над лице домаћице. Дубинско усисавање пора укалкулисано у велико спремање. То би се могло патентирати. Мини-усисивач митесера, у пастелним нијансама, ради нечујно, на батерије, уз додатну рециклажу празног пуњења за хемијске оловке. Само да рука не задрхти. Требало би домаћицу успавати, али тако да се ничега не сећа кад се пробуди. Марамицом натопљеном у хлороформ. То мало насиље потонуће у заборав.

3. Господин Номенескио и ноћно главопокривало

Шта је корисније – Сунце или Мeсец? Мeсец. Јер, Сунце свeтли дању, кад је ионако свeтло, а Мeсец – ноћу.
Зри, зри, зри. Цикада попут неутихлог цитата. Господин Номенескио спушта голе табане на под. Пребацује преко рамена вунену мараму, одиже обод капе за спавање. Хода на врховима прстију. Утврдивши одакле долази екстатични звук, наперује млазницу инсектицида у распевани запећак. Уместо вибрата кон брио (детињаста представа о минијатурној виолини) чује се одсечно млазање вапоризатора. Три рафала у самозваног узурпатора. Враћа се у још млаку постељу, и по навици покрива преко главе.
У потпуној тишини – сања. Змија чуварка измилила испод прага. Журним калифским кораком долази рода. Сова се навадила да спава на надвратној греди. Данска дога, боје беле кафе, прескочила ограду и склупчала се пред вратима. Ноћни лептир на гарнишни. Лепога ли посла!

4. Господин Номенескио и figurae veneris

У родитељском је кревету са не баш свежом постељином. Наслепо опипава све око себе, у потрази за испалим сочивом. У неку руку обневидео од љубави. Сви његови напори усмерени су на проналажење те прозрачне конкавно-конвексне стварчице. Није могла одлетети предалеко. Не даље од нокта. Укључује памет, чула и интуицију, и осваја простор палпацијом. Клечи у молитвеном положају, гологуз. Коначно. Ево врлудаве крљушти. Васпоставља очињи вид. Скида уфлекани чаршав и одлази у купатило да га опере пре но што се родитељи врате. Осети глад. Био је то учинак стављања сочива у флуид сопственог ока. Запути се у оставу, у потрази за алжирском конзервом.

5. Господин Номенескио и одјавна шпица

А cowboyok csak füvet esznek.*
(став једног сенћанског филмофила)

Улаштене коњске сапи замичу у прашину прерије. Из ложе, која се мађарски каже páholy, лагодно се гледа синемаскоп са Дивљег Запада. Поглавицу Апача глуми француски глумац сочних усана, барон де Бри.
Док први редови гледалаца бесомучно грицкају семенке и стружу ногама по шушкавој биоскопској стељи, у ложу не допире отужни мирис белог прања младих Циганчица, ни љуткасти воњ запршке из пазушних јама градских матрона, ни сãга безброј пута спонтано осушених шлицева, улаштених турова и замашћених поливинил крагни градских оцева. Јер, ложа је ту да закрили, заклони, спасе од плебејских мириса.
Пахуљаста ниша, најчешће празна, доприноси и једном, тајном, заједништву. То већ спада у особине звучног поља у просторијама малих димензија. При пожељној побуди, ложа делује као абсорбер звука, исисавајући далеко више енергије него иначе. Акустичке последице такве мекотне скровитости могу бити изванредне. Попут бушног лонца скривеног у црквеном зиду, ложа прикупља, ужижује и појачава звучну емисију. Додуше, увек ваља нечим побудити гласнице, изазвавши суспрегнути плач или релаксирани смех. За неког ко машта да направи спектограм гласа младе библиотекарке, то је заиста прави изазов.
Уз звуке одјавне шпице (моћно се ваља бас америчког Шаљапина, музика Тјомкина звучи тако руски), билетарка гадљиво шприца аеросол, у очекивању прилива нове публике. Крајње узбуђена филмом, млада библиотекарка журно, шмрцајући, напушта узлазну стрмину биоскопске сале. У ташни, коју је заборавила на склопљеном седишту, налази се кесица чоколадних дражеја, тамноплава флашица парфема, испеглана марамица с монограмом и ролна црно-белог филма. Непоштени налазач је, наравно, господин Номенескио...