Šandor Halmoši
Sedamnaest

Psalm. Pas lire.
Ne čitati.

Ono što te oslovljava. Prostor koji se širi. Ispušta te iz ruku.

Ovako preživljavamo zimu. Naslanjajući se o stub, ispod svodova.
Ponekad izrečenim, ispuštenim lepim trunovima,
idemo u galeriju kamena, u leto jezika, sanjamo užarenu umetnost,
besplatno iskupljenje. I tako se istroše usne, ruke, ovozemaljske
evidencije, dobitnici na brojnim licitacijama, čemu. Prošlost pred kapijama.
Sadašnjost nam je blatnjavi-popišani šanac. I merdevine, bez stepenika.

Čestice, tačke. Flottent, lebde. Pate s ohološću
mladosti na licima. Postoje i neke ekstra, kažu.
Vega klopa, leblebija, ili neki zeleni bućkuriš.
Kao anđeoski šlajm. Lako bih odustao.
Suvo čišćenje. Za kapute, uglavnom. Ne sublimiše, prljavština.

Ovo je jedna dugačka priča.
Stvarno dugačka.
Kada su se moji razveli.
I neki nedostatak mase.
Učili smo iz biologije.
Ako osnove ne znaš, biće simptoma.

Jer leprša veo,
leluja nabor na suknji.
A zamršeni, rasparani su krajevi pitanja,
i neće biti odgovora.
Svet će odabrati drugog umesto njega.
Odabraće i zaspaće.
Tupi udarci po lobanji.

Stvaranje, ništa drugo.
Nije svetinja.
Da ne padne u pametno, ne odozgo.
Nek iznutra boli
Nek te san trese.
Upali ti se na desni.
Na slezinu sleže.

Nisi voleo popove. Nisi voleo da te vidi kako plačeš,
a razumeo je. Bio si mlad i težak. Bio je mlad i pravi dasa.
Božje ime se nijednom nije spomenulo. Ne priča.

Moglo bi biti i leto. I više od senke. Više od
onih 17 lebdećih tačaka oko tvog lica. Ili 17 crnih, đavo
će ga znati.
Mais oui, ça aussi. Pa da, i to. Više od tebe samog,
pre plača. Ako ti i jedna ćelija ostane iza ograde,
utkaće je. U redu stoje samo dvoje.
Jedan bdi. Uvek jedan.

Tegli se reč, telo te drma, želeo bi nešto slatko
o duši?
Vene. Izliva se, pa presahne. Nosiš ga gore na stepenicama, u zavijutku
zakači se. Drmaš ga. Drma te. Malter opada. Opada, bez
tragova. Dušo draga, odakle, kuda?

Životu je potreban život, telu telo,
a između teg.
Tako se susrećemo, tako se svet okreće.
Tako se stvara zadnja rupa na svirali.
I tako vreme protiče.

Zatim se zbuniš. I ispuštaš ga iz ruke.

I provlačiš se kroz otvor, začudiš se.
Ništa nije skriveno.
Ništa se ne vidi.
Hvataš se za njega.
Ti bacaš na njega prvi rezani kamen.

Samo da ovo ćutanje nije toliko glasno.
Muzika je žena. Gospa naša. Seme joj se gubi.
Započinješ rečenicu. Završava te. Nestaje.

Sa mađarskog prevela: Jolanka Kovač