Tamaš Filip (Filip Tamás)
Početak

Poslat sam da odmenim prethodnog stražara,
ali tu samo njegove kosti nalazim,
i kako vidim, više nema ni šta da se čuva.
Gledam zarobljenike vremena: oklopi,
koplja, sedla, šlemovi.
I pitam se: ja, postojim li?
Ili već odzvanjaju koraci onog,
ko se prema mom stražarskom mestu uputio?

Ne stojim baš uspravno, nikako:
pogrbljen osluškujem, čučim,
prija mi ova uvrnuta poza.
Ne mrdaj! – čujem odjedanput
iz više pravaca. Zar ne stojim usred
jedne škole crtanja, gde đaci
mene crtaju? Ugljeni u njihovim rukama
polako nestaju, dok se ja, u više oblika
rađam se na papiru.

(nastavak)

Oni koji crtaju,
koje gledam kako prave skice,
samo su moje projekcije.
Ne liči crtež,
već crtači na mene liče.

Ugljena sve više na papiru,
da bih tamo poprimio ljudski
oblik, a toliko boli,
da od toga ništa nije istinito,
čak sam i to izmislio,
da postojim.

(Prevela Jolanka Kovač)