Peter Mikola Nemet (Németh Péter Mikola)
Ostaci sna iz XX veka

Hrkanje mog oca
nebo dere.
Ispod očiju mi modrica.
Sutra će biti vetrovito – reče naša baka.
...... ......
Krenuo sam da volim
od tada sam na putu
Zvezde me iz sna otkrivaju
Slike prestrašeno bude se u meni
Na prozoru nam
jutro ledenog petla stvara
Obukla bi me u košuljicu Alana
očima me
proklinje
Naša majka – moja Majčica mi oblači košulju i gaće
Na ramena makar i praznu torbu
Na usne mi pesmu
u krletku zatvorenu
vreme drevnih uspomena lupka krilima
U vremenu mom duše se utapaju
koje su me volele
U oči mi
vetar pesak nosi:
– vizije mi upija, pretvara ih u strahove.

S zapečaćenom pesmom na usnama
hodam tragom legendi
iza sedam gora
u daljini
od jarkocrvenih buka naših klanica
u večeri kada poljsko cveće jeca
moje želje
svetlosti kotrljaju
kroz prelomljenu tišinu
a ono što ostaje:
kao što na „Ocu…” podignutom
dlanu hleb
nasušni – –
u istrošenoj samoći
sa pojačanim otkucajima srca
podeliću među vama
Od moje paganske vere zaveštavam vam
Belu misao na crnim krilima
Krenuo sam da volim
na Putu sam od tada…

[1980]

(Prevod: Jolanka Kovač)