Ljubomir Damnjanović
Anđeo i praznina

Odmah je osetila prazninu. Čim se probudila. Nešto je odmah nedostajalo, nešto jako bitno. Pomerila je glavu. Ugledala je podnabulo lice na drugom krevetu i njen kravasti osmeh. Promenila je i ruku i napipala prazninu u kojoj se više ništa nije micalo. Ali još joj nije sve jasno. Utonula je u san. Probudila se. Ponovo zaspala. Ponovo probudila. Pored kreveta je bio Goran. Bože, kako do sada nije primetila da ima tako kretenski osmeh. Držao je nešto žuto. Banane. Koji moj sada banane. Kakve veze one imaju sa njenom prazninom koju još nije htela da prizna.

"Bitno je da si ti dobro". Rekao je a osmeh je i dalje visio oklembešen na masci koja je trbalo da predstavlja brižnog supruga. "Važno je da se mi volimo". Koliko puta je to do sada čula. Mrzela ga je kako tako govori. Mrzela ga je sada kada se brižno nadnosi nad nju a krišom pogledava sat u hodniku. Nešto je promrmljala i sa olakšanjem dočekala njegov odlazak. Nije razumela zabrinute izraze ostalih žena u sobi. A kasnije je i njih omrzla. Zasipale su je sa toliko pažnje da je i njih brzo omrznula. A tek kada su se domunđavale i paradirale njihovim bebama koje su ponosno pronosile pored nje i nabijale joj na nos. Koliko su one sretnije i nadmoćnije i bolje od nje koja nije bila u stanju da sačuva bebu i pored toliko pažnje i kontrole.

Htela je da urlikne 'nisam ja kriva', ali nije imalo smisla. Ko da bi je razumele. Ko da bi htele da je razumeju. Jedino njena praznina u utrobi nije dala ploda i rezultata. Život koji se ritao i okretao izašao je, poput lopova, tiho i kradomice. Prespavala je taj trenutak poraza. Prespavala je kada je njena punoća iznenada postala praznina. Pretnja se ostvarila. Kob ju je neumitno pratila.

Sama je izašla iz bolnice. Sa svojom prazninom. Stigla je u prazni stan. Nije mu javila da dolazi. Nije marila više za njega. I onako je potrošila previše snage i volje nastojeći da ga uteši i pomogne u njegovom posrtanju kroz život. Možda je tako potrošila snagu koja bi joj pomogla da sačuva bebu. Ma sigurno. Od sada će biti ekonomična. Obratiti pažnju na sebe i svoje potrebe. Negde, tokom dana, došla je kući. Divno je glumio oduševljenje i radost zbog njenog povratka. Ali to više ne pali.

Pa ipak. Trebalo joj je gotovo šest meseci da temeljito upropasti sopstveni život. Našla je dovoljno ubedljiv izgovor da ga spakuje u par kofera i isprati muža iz svog života. Majka je bila teži problem. Nudila joj je da se vrati u stan. Da ovaj iznajme nekome i tako to, sve što ide uz to. Povratak u detinjstvo, nije ona glupa. Znala je da je to to. Znala je da majka ima u sebi prazninu koja je nastala njenim odlaskom i da je videla sada šansu da je ispuni, da prekrije svoju prazninu brigom o ćerki koja je najzad uvidela grešku koju je uradila napuštanjem doma i odlaskom za tog koštunjavog, ćelavog probisveta. Ali nije njena briga da drugima ispunjava praznine. Nije ona humanitarna ustanova poput koleginice koja uživa u tome da pomaže drugima. Lako je Veri, ima muža, dete, posao i može da izigrava Milosrdnu Mariju. Ona je sama sa svojom prazninom koju je nemoguće ispuniti a kada malo pogleda, ni Vera nije ništa bolja. Uputila se ispraznim putem podizanja i gajenja porodice, a na kraju, i ona će ostati sama, potisnuta u strahu, sa nekim svojim prazninama. Zavarava se Vera da decenije sporo teku i da je daleko dan kada će morati da razmišlja o praznini koja nastaje kada deca prijatelji, muževi nekuda odu. Ali ona je pametna i već sada misli na to. I ono što njene prijateljice smatraju za njihove i gubljenje vremena je u stvari investiranje za one sive daleke dane budućnosti kada ne bude više apsolutno nikoga.

Trpela je zato koleginice sa posla, Veru, kolege koji su je ponekad obletali i brzo odustajali. Dobro, ne baš svi. Ima i onih posebno upornih koji misle da je razumeju i žele da joj pomognu. Ali niko nije u stanju da je razume. Nije se sasvim povukla u sebe. Održava kontakte, tek toliko da je ne smatraju za ludom. Čak pokušava da nađe i Nekoga, ali uvek pažljivo bira. On jednostavno ne sme da bude ono što joj stvarno treba. Zato uvek traži nekog poput Gorana, da joj potvrdi da je u pravu i da za nju nema onog ko joj stvarno treba. Podigla je lestvicu kriterijuma i lagodno se baškarila u sigurnosti izvesnosti da joj je dan usamljeničkog penzionerskog života sve bliži. Imaće ona tada svoje zabave i zanimanja i neće joj trebati apsolutno niko.

A onda jedno sasvim obične noći probudio ju je kikot bebe. Komšije iznad su imale decu koja su išla u osmogodišnju školu, prestari da ulete u još jednu avanturu. Čika Mladen je sam, mrzi podstanare. Pa odakle onda? Ustala je. Šetala je kroz mračni letnji stan koji je još uvek lagano podrhtovao od popodnevne žege. Kikot je i dalje uporno postojao iako se sasvim razbudila. Sela je na tepih, uhvatila se za glavu. Zar je ovo njeno planiranje uzalud. Zar se u njene planove zmijski uvuklo ludilo. Ustala je i tresnula pesnicom kroz zid. Ne o zid. Koz zid. Kao da joj je šaka utonula i prošla kroz zid. Sledio je ostatak ruke, ostatak tela.

Opet soba. Svetla, prepuna traka svetlosti koje igraju po zrnima prašine u vazduhu. I beba. Gotovo dete. Na podu. Cereka se i igra sa nečim. Gotovo dete, pomislila je. Nije više beslovesno stvorenje koje samo jede, spava i sere već biće koje gleda oko sebe. Ugledalo je i nju. Pružilo joj ruke. Pobegla je nazad kroz zid u stan pritisnut omorinom. Dugo je gledala zid koji kao da je lagano pulsirao. To je trajalo gotovo jedan sat. Taman je htela da ponovo zakorači kada zid očvrsnu i kikot utihnu. Neverovatno, ali brzo je posle toga zaspala. Ujutro je sve delovalo kao san, kakav kliše, ali pomoglo je. Uverila je samu sebe da je to tako. Ali nije nikome ispričala. Ni kolegi kome je na njegov užas obično znala da istrlja, pa i ono što bi ga verovatno i lično pogodilo. Ludilo je stvar koja se ne poverava niti priznaje.

Pa ipak se pribojavala noći. Televizor je gledala do kasno. Televizor posebna vrsta praznine. Naizgled pun života a u stvari tek stakleni lonac bez vazduha. Ultimativna praznina. Pravi sadrug u danima i godinama praznine koje joj sleduju.

Kikot se nije vratio.

Dozivao ju je umilni dečiji glas.

Prošla je kroz zid. Srela je to dete koje je neumorno trčkaralo kroz sobu. Ličilo je na nju. Imalo je njen osmeh, okruglo lice, vedri osmeh. Jadno dete. Kakvo joj je gorko nasledstvo ostavilo, lice koje nikako ne pripada tako tužnoj sudbini.

"Mama", reklo je. Gledala ju je. To dete koje ju je nazvalo mama. Apsurd koji ne postoji. Apsurd koji nikada neće ni moći da postoji. Da je neko zove mama.

"Mama, pomozi mi da složim kulu". Tek tada je videla gomilu kocaka. Htela je da pobegne natrag. I uradila je to.

I vratila se natrag kada ju je sledeće noći ponovo pozvala. Glas je bio odrasliji, kao i ona. Više nije tražila da prave kulu. Imala je gomilu zadataka koje je trebalo rešiti. Ovoga puta je sela i pomogla. Nagrada je valjda to što je sledeće noći bila gotovo ista. Nije mnogo odrasla. Zadaci su bili tek nešto malo komplikovaniji.

Ali kraj je bio uvek isti. Dete bi se osvrnulo i pogledalo bi na sat a onda je nateralo da se vrati kroz zid. I tako, iz noći u noć. Dugi razgovori. Obe se nisu usuđivale da govore mnogo o svetovima iza soba. Bile su dovoljne jedna drugoj i nisu propitivale. Dete koje je ubrzano raslo i žena koja se odazivala na Mama i uvek ostajala ista i nepromenljiva.

I traje to tako. A ja prebirem na krovu po svojoj trubi i zbunjujem one ispod mene. Provire, istežu vratove i ponekad se penju na sam krov i ne vide ništa. A kada se vrate u stanove kao da ponovo čuju usamljenu trubu na njihovom krovu.

Gazda me šibnuo ovde da ispravljam i krpim što se zakrpiti dade. A moja truba je sada u stanju samo da svira normalne melodije. Pali je mislio da je zeznuo gazdu kada mi je sjebao trubu i time me sprečio da jednoga dana zasviram poslednji bluz za ovaj svet i označim mu kraj. A Stari se na to samo smeškao, zadovoljan što gorda mračna budala još jednom obavlja posao za koji Stari nema petlju da uradi. A i meni je nekako lakše. Ali uvek ima malih budala koji su u stanju da iz sopstvene gluposti poremete ustrojstvo i poredak vasione.

Poput ove koja mi je sada legla na grbaču. Sa svojom tupavom prazninom. A našla je da živi baš ovde. Njena praznina i odlučnost da samu sebe sjebe, ha kakav rečnik za jednog anđela, pokrenula je nešto. Nekakav vir koji guta sve u sebe a hrani se njenim očajem i beznađem. I evo me ovde na krovu. Sviram u letnoj sparini dok se ona igra sa derištem koje raste u nekom drugom svetu. Dete koje je ostalo bez majke a u posetama staroj, napuštenoj kući nalazi duha devojke koji joj pomaže da prebrodi taj mučni period odrastanja. Žena koja prolazi u svet u kome njeno nerođeno dete postoji i odrasta pred njom, možda je i ispunjava nekom novom nadom. Patetična šema, ali bolje nisam mogao da smislim u tako kratkom vremenu. Sluge Crnog princa su par puta navratile da vide šta radi bivša prva truba Nebesa. Evo ih opet. Izranjaju, ne, nastaju, rađaju se iz mraka kome pripadaju. Jedan ćutke ponovo premerava parametre. Maše glavom i sleže ramenima. Drugi mi prilazi.

"Ide li?" - pita.

"Još je rano" - odgovaram mu.

"Gadna rupa, ako je ne zaustaviš svojim metodama onda moramo da nastupimo mi."

"I kako bi vi rešili problem."

"Let let bubamaro. Nema nje. Nema rupe. Nema problema."

"Tek tako?"

"Jedno ljudsko stvorenje manje ili više, koga je za to briga ako je u pitanju vasiona?"

"Mene" - sikćem.

"I još koga?"

"Ima, ima."

"Ona sentimentalna budala sa posla. Ne budali. Svima bi laknulo."

"Vi radite svoj posao a ju ću svoj."

"Ali ovo je na neki način zajednički interes." Prilazi mu drugi, nešto se domunđavaju. "Još je jača i veća. Mislim da imaš još tri dana fore a onda..." Mahne rukama u imitaciji ptičijeg leta a onda nestaju. Više mi nije do sviranja. Tri dana je malo a vrtlog koji se rodio njenom prazninom stvarno je jači. Guta, za sada neprimetno, suštinu ovog sveta. Ako ga ne zaustavim narašće do mere kada neće moći da se obuzda. A sve to zbog male guske sa par fiks ideja.

Spuštam se u njen stan. Još je tamo. Idem im u posetu. Svetovi nisu u vremenskom saglasju. Vreme tamo ide mnogo brže. Kako sam bio ponosan na sebe kada sam otkrio priliku da usrećim dva stvorenja time što ću ih povezati. Ali ništa se ne menja. U njoj je i dalje praznina a mala raste u zatvoreno sebično stvorenje koje će sresti neke ljude koje ne bi trebala da sretne i koje ne bi ni srela da je majka poživela makar par godina duže. Vraćam se u stan i čekam da se odrasla guska vrati.

Posle par sati sedim na stolici i pokušavam da osetim misli njene dok leži u krevetu i bulji u plafon. Sve je isto. Praznina je ipak malo načeta, ali je ne dovoljno da zaustavi vrtlog koji buja oko nje. Zar je baš ona morala da se rodi ovde i na ovome mesta, da živi u svetu gde sve ide ovako. A imam baš lepe planove kako da prodrmam ovo mesto iz učmalosti. A kroz nekoliko dana ga možda neće ni biti. Sem ako ekipa Crnog ne sprovede svoj naum i eliminiše je iz poretka stvari.

Još jedna noć. Čekam je da se vrati. Merim je. Ništa. Sve je i dalje isto.

Predzadnja noć. Ubrzavam vreme do maksimuma.

Prolazi kroz prolaz ali deteta nema. I ja sam po malo zbunjen. Trebala bi da je tu. Nešto sam zabrljao. Nisam, prašnjava i škripava vrata se otvaraju. Ulazi devojka sa bebom u naručju. Deluje uplašeno, zabrinuto. Vide se. Zbunjene su.

"Nije te bilo toliko dugo" - kaže bivše dete sa detetom u naručju.

"Tako si brzo odrasla" - kaže joj moj pacijent. A dete koje više nije dete sleže ramenima. "Dovela sam da joj pokažem da duhovi ipak postoje."

"Ovde ima duhova?" - pita zabrinuto. Obe se smeju. Dobro je da ne insistiraju na razradi teme. Grle se neko vreme pogledima i svaka se vraća u svoj svet. Praznina je još veća. Gotovo da mi prolazi kroz kosti, ako ih imam. Krila izranjaju i spremam se da pobegnem što dalje. Da budem što dalje od nje kada Crni dođe i reši problem na svoj lakonski i efikasni način.

"Ko si ti?" u prvom trenutku do mene ne dopire smisao pitanja. Okrećem se i vidim je zapanjenu. Pogledam se i shvatam da sam vidljiv. Sa sve krilima i trubom.

"Glupo pitanje" - odgovaram zlovoljno. "Zar nije očigledno."

"Zvaću policiju" - gotovo da urla. Osluškujem. Komšije i dalje mirno spavaju. Čvrsto. Dobro je.

"I kazati im, dođite, anđeo provalnik sa trubom je u mom stanu?" - pitam je podrugljivo, razmahnem krilima tek da vidi da su prava i da je dodatno zbunim.

"Ne postojiš."

"Si sigurna." Krenem ka njoj. Ustuknula je pokušala da se provuče kroz zid u onaj svet ali veza je prekinuta i završava leđima pribijenim uz zid dok je moja hladna ruka dodiruje po obrazu.

"Postojiš?"

"Bolno dugo" - dozvoljavam sebi trenutak iskrenosti.

"Ludim" - kaže ona sebi.

"Ma daj, preskoči tu ofucanu frazu. Ja sam pred tobom, znači postojim i što bi rekao đavo kada mu ateisti dođu u pakao 'ovde se neko gadno zajebo'. Mada pakao i đavoli nisu baš ono što vi verujete ali pusti to. Duga je to priča i ne spada u naš problem."

"Naš problem" - mrmlja dok se dovlači nekako do fotelje u dnevnoj sobi i tamo skuplja u ježa. Savijam krila da ne bih srušio neku od saksija koje izbijaju sa najluđih mesta u sobi. Sedam na drugu fotelju i neko vreme vrtim u prstima trubu. Čekam da se sabere i oduzme.

"A kakav je naš problem?"

"Ti si naš problem." Jedino još iskrenost nisam probao sa njom. Možda je vreme za to. Pričam joj polako, jako polako. Zaobilazim deo sa agentima Crnog. Potom dugo ćutimo.

"I šta treba da radim? Da skočim sa terase i rešim vas bede."

"Pa i to je jedno od efikasnih rešenja." U šoku je.

"A šta predstavlja sve ono sa klinkom?"

"Glupi pokušaj psiho terapije koje se prihvatio anđeo mnogo vičniji ratovanju no finesama." Priznajem joj. Sa iznenađenjem vidim da joj se osmeh razliva licem. Toliko malo joj treba da postane nečije ispunjenje, ali to je nedostižno daleko.

"Vidim" - kaže. Šokiran sam time što stvarno i osećam neku promenu oko mene. Crni vir se iznenada sklapa i odlazi nekuda dalje. Praznina prestaje da bude praznina,ustvari ostaje tu negde, blizu, gotovo da me ruši, ali suviše slaba da je Vir primeti. "Znaš, ipak imam neke prijatelje. Imam planove šta ću da radim i čime ću da se bavim. Možda i sretnem nekoga, najzad." Ista priča kao i pre ali praznina je duboko potisnuta. Ne razumem. Ali posao je ipak obavljen. Neka sitnica koja izmiče pažnji je pokrenula tas ali suviše je sitna da bi je i ona primetila. Ne interesuje me šta je to. Treba da sam praktičan i da bežim što dalje od nje. Još jednom joj dodirujem obraz. Smeši se. Prilazim prozoru i odlazim u noć. Nešto me pritiska u utrobi najzad je prepoznajem. Smejem se na sav glas. Ljudi su zbunjeni. Misle da to ptice pevaju u sred noći. Ali ovo su ti dani kada ništa više nije neobično. Dugo osećam pogled koji me prati i kada znam da me više može videti. Odnekud dopire glas Starog, "IMAM DRUGI POSAO ZA TEBE." Kao u ofucanim serijama. A ja sada samo želim da zasviram u nekom sving orkestru iz tridesetih i izbacim prazninu koju sam joj ukrao i primio u sebe.

Neke jednostavno ne možeš da promeniš i moraš malo i da varaš. Posebno kada nema ko da ti zameri. Obe strane su sada radile za zajedničku stvar.

"Važi" - odgovaram mu. "Ali moram nešto da uradim pre toga."

Tonem u vremenski vrtlog. Sedim na stolici i gledam Glena i čekam znak za svoju solo deonicu. Momci kažu da sviram kao anđeo. Kada bi samo znali koliko su blizu. Praznina nekuda odlazi, sa notama, da se pridruži svim onim prazninama koje će nastati kada krene rat. Ko će primetiti jednu prazninu viška u svoj toj gunguli?"

Sviram za jedno sitno izgubljeno stvorenje na litici života ka kome hrle talasi i oblaci a ono se naoružalo samo glupim životnim stavovima i odlukama.

Ali sviram i za svet koji će nastaviti da postoji uprkos takvim bićima.

Aplauz je zaglušujući. Miler me gleda pomalo popreko. Mislim da je vreme da se izgubim iz orkestra i vratim u vreme pred kraj sveta da vidim kakav mi je zadatak smislio Stari.