Zoran Bognar
Protoklepsidra
(Pevanje IV-V)
 
Stari-Novi Svete, tvoje danas biće
sutra juče
Tin Ujević

 

IV
Protoklepsidra I
 
Između bezgraničnih zidova drveća
i daljina koje se stapaju sa noćima,
između neba gde se pojavljuju zvezde
svetlije od vatre i prekomerne snage
gašenja dana, smenjuju se godišnja 305
doba u našim životima, a mi nismo
ni svesni da smo samo umorni putnici
koji, igrom slučaja, zajedno putuju
po meandrima vremena. Gde se nalazi
Knjiga Prostora u kojoj je zabeleženo 310
bekstvo u kristalna zrnca peska...
O, Protoklepsidro, proždrljiva moruno,
ti što u svojoj utrobi drobiš nestale
gradove - histrione prekookeanskih
duša, vijadukte Ovostranog i 315
Onostranog, ti što bespoštedno
topiš mauzoleje svetih fragmenata,
reci, gde skrivaš testament iskona.
Reci, ko je Točak Večnog Kruga
ograničio i ponizio lošom karmom: 320
večno se vraćati, a znati da se
ne možeš vratiti; znati da nestaješ,
a želeti ići samo napred; ići napred,
a znati da je svaki kraj samo novi
početak; počinjati iznova i iznova, 325
a znati da su vremena uvek ista
i da se samo smenjuju filistari kojima
je svet sačinjen od kazni i nagrada
vredniji od sopstvenih duša... O, lakomi
svete, ako je uopšte imaš, gladan sam 330
tvoje svetle strane. Oživi svoje, vekovima
umrtvljene, svetionike, nek' nam napokon
osvetle introvertne zastave što vijore
na Trgu Postonja; nek' nam sjedine tela
i senke, te disharmonične ptice rugalice 335
što nervozno lete ka oblacima hedonizma
poput ishitreno izgovorenih misli;
nek' nam vrate u krvotok auru mrtvih
vajara... Gledaj, hodočasnici se i
dalje ispovedaju. Prema položaju 340
Sunca i Meseca određuju vreme obreda.
Nisu oni nered koji trebaš da pospremiš,
niti zombiji kojima je glupost jedini
uteg za uspostavljanje ravnoteže
na kantaru intelekta. Naprotiv, oni su, 345
poput majčinog mleka, oganj na kojem
ključa život; smaragdi kulta duha i
plodnosti koji ne zaboravljaju svoje
korene: Gea ih rađa, uz nju rastu,
umiru i vraćaju joj se sa obiljem 350
hrane, nakita i poletnim zvucima
panove frule... DEAD CAN DANCE!
Uz miris blagostivog tamjana donose
nam spoznaju da ne postoji ni početak
ni kraj, ni utvara ni strah, ni beda ni 355
sjaj, ni poslednji dah...; ne postoje čak
ni zločin ni greh, ni moj ni tvoj,
ni bol ni podsmeh, ni kontrolni broj;
ne postoji ni nevera ni prevara, ni
moć ni vlast, ni granice ni zakoni, 360
ni moral ni čast... Postoji samo
zatvoren krug: vreme i prostor ko
zemlja i plug; lepota Ništavila, ognjena
peć, prostranstvo i prisustvo, tišina
i reč... O, Protoklepsidro, nezasiti 365
ambisu, zašto si uslovila svoje kćeri
putosmerom ezoterije, mistike,
pohlepe i entropije... Zašto im nisi
dozvolila da sretnu svoga Heruvima i
upoznaju vlastitu pustinju, taj bizarni 370
introvertni labirint koji nas, gotovo
uvek, podseća da je detinjstvo jedina
religija iz koje se treba preobraćati.
Ono je odgovor na pitanje bez reči...
Da, trebalo bi živeti za čudnovate 375
trenutke, okupane mirisom pokošene
trave, osveštene ručicom tek rođene
kćeri... Znaš, na ovom svetu postoji mnogo
više stvari od smrti i poreza... Treba
im samo dati priliku. Zen mistik reče: 380
"To sve zavisi od tebe.Život je po sebi
čisto platno. On postaje ono što ti
naslikaš na njemu. Ti možeš naslikati
haos, a možeš naslikati i blaženstvo.
Ova sloboda je tvoja slava. Ti je 385
možes upotrebiti na način koji može
tvom životu doneti pakao. a isto
tako i na način koji može doneti
lepotu, blaženstvo i nešto rajsko. Sve
to zavisi od tebe: čovek poseduje 390
svoju slobodu."... Pravi dijalog je
samo s Bogom. Pravi dijalog je sa samim
sobom. O, Protoklepsidro! O, Oče, Sine,
Sveti Duše, kako živeti a znati de je
vreme jedini prostor za koji se vredi 395
boriti. O, Enigmo Sveta, epifanijo
drevna... Tražiti celinu u onom što je
porozno, pronaći ključ sopstvenog trezora.
Tražiti neprolazno u onom što je
prolazno, pronaći Put duhovnog jezera... 400
 
V
Protoklepsidra II
 
Kažem: vreme je jedini prostor za koji
se vredi boriti; gordi Big-Ben u grudima
hodočasnika. I kažem: vreme je u
nama prostor, rastuće ništavilo, ničija
zemlja, odgovor na pitanje bez reči... 405
Senka zna, vreme poravnava granice,
otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog
Časovnika čuva nestale gradove:
Vavilon, Tir, Kartaginu... Eto, u ovom
trenutku Venecija se preobražava 410
u akvarijum. Njene drevne temelje
proždiru svevremene morune i Trg
Svetog Marka, izgrižen solju gordih
sekundi, postaje milenijumski paradoks.
Samo će još vreme, ubitačno, živeti na 415
tom praznom trgu: minuti će postati
faraoni tog kruga zveri koji
poprima karakter večnosti kao da
više ništa ne mora da se dogodi na
svetu jednosmernog proticanja. Kako to 420
da se život sveo na otmeno podnošenje
torture časova? Nije li čas što otkriva
da nebo menja boju samo glasnik noći
koja prethodi požaru nevidljivog
zbivanja? Zar podnositi jaram ove 425
barijere života podignute pred
barijerom divovskih kazaljki znači
samo još bolje razumeti kakva je
priprema za ropstvo ovog svevremenog
utamničenja? Pritešnjani sporošću 430
njegovog proticanja, poput glave zveri
u klopci, dani su postali estetski
klonirani... kao da ništa nije moglo
da umakne toj indigo metamorfozi.
Svaku novu misao uništili su ti 435
samodovoljni gorštaci: buknulo je
neukrotivo poniženja Hominisa
priklještenog sopstvenom sudbinom.
Borba protiv svrgnuća razularila
se u njemu kao libido nateravši 440
ga da se vrti, u smeru kazaljki na
satu, oko leša svoje hrabrosti.
Potresao ga je prizor paklenih muza
Protoklepsidre: izbledela slova
na stranicama Svetih Knjiga, ruinirani 445
mauzoleji u Aleji velikana,
zaboravljeni jezik starosedelaca
i kolci zastava-rugalica, uvek
zabodenih u još neosvojeno parče
zemlje... Besomučna spoznaja da sve to, 450
naizgled, nevidljivo zbivanje postoji
samo iz razloga da bi jedan čovek,
najzad, mogao da pljune u lice toj
Svevremenoj Onaniji, najčistije
savesti i po slobodnoj volji, dovela 455
ga je do nekontrolisanog urlika.
Mahnito ga je obuzimao zanos da
igra više nego u svoju smrt; ona
je postajala do te mere njegova
odmazda protiv vaseljene, njegovo 460
oslobađanje od iskona, da je u
magnovenju osetio da se bori
protiv opčinjavajućeg ludila, protiv
neke vrste neobjasnjivog nadahnuća.
Snaga što ga je dizala slabo je 465
poznavala njegove kosti iz kojih
su vekovi isisali moždanu srž. Svaki
korak ukočenih nogu odjekivao
je u njegovim krstima i vratu; svaka
travka iščupana stopalima, koju nije 470
video, privezivala ga je sve čvršće
za zemlju, pojačavala otpor njegovog
tela, a ono je padalo s jedne noge na
drugu njihanjem koje je presecalo
sledeći korak. Nikada nije toliko 475
koračao ne savijajući kolena...
Još svega nekoliko koraka udaljavalo
ga je od kopalja-kazaljki koja su
nejasno sijala u svetlosti na
izdisaju... Još nekoliko koraka, još 480
nekoliko sekundi i još jednom će
se naći usađen u zemlju, pobeđen
telom, utrobom i vremenom, svim što
se može pobuniti protiv čoveka i
nevremena. Ovoga puta neće biti 485
mesta za strah, jer će znati nastaviti
svoj hod ranjenog bika. Sudbina će, dakle,
moći da učini više od uništenja
njegove hrabrosti i on će se vratiti
korenima savijenih kedrova što 490
blistaju u crvenom vazduhu proplanka.
Svežina Novog Jutra pokloniće mu
saznanje da je vreme jedini prostor za
koji se vredi boriti, gordi Big-Ben u
grudima hodočasnika; da je vreme u 495
njemu prostor, rastuće ništavilo, ničija
zemlja, odgovor na pitanje bez reči...
Senka zna, vreme poravnava granice,
otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog
Časovnika čuva nestale gradove... 500