- Zoran Bognar
- Protoklepsidra
- (Pevanje IV-V)
-
- Stari-Novi Svete, tvoje danas biće
- sutra juče
- Tin Ujević
- IV
- Protoklepsidra I
-
- Između bezgraničnih zidova drveća
- i daljina koje se stapaju sa noćima,
- između neba gde se pojavljuju zvezde
- svetlije od vatre i prekomerne snage
- gašenja dana, smenjuju se godišnja 305
- doba u našim životima, a mi nismo
- ni svesni da smo samo umorni putnici
- koji, igrom slučaja, zajedno putuju
- po meandrima vremena. Gde se nalazi
- Knjiga Prostora u kojoj je zabeleženo 310
- bekstvo u kristalna zrnca peska...
- O, Protoklepsidro, proždrljiva moruno,
- ti što u svojoj utrobi drobiš nestale
- gradove - histrione prekookeanskih
- duša, vijadukte Ovostranog i 315
- Onostranog, ti što bespoštedno
- topiš mauzoleje svetih fragmenata,
- reci, gde skrivaš testament iskona.
- Reci, ko je Točak Večnog Kruga
- ograničio i ponizio lošom karmom: 320
- večno se vraćati, a znati da se
- ne možeš vratiti; znati da nestaješ,
- a želeti ići samo napred; ići napred,
- a znati da je svaki kraj samo novi
- početak; počinjati iznova i iznova, 325
- a znati da su vremena uvek ista
- i da se samo smenjuju filistari kojima
- je svet sačinjen od kazni i nagrada
- vredniji od sopstvenih duša... O, lakomi
- svete, ako je uopšte imaš, gladan sam 330
- tvoje svetle strane. Oživi svoje, vekovima
- umrtvljene, svetionike, nek' nam napokon
- osvetle introvertne zastave što vijore
- na Trgu Postonja; nek' nam sjedine tela
- i senke, te disharmonične ptice rugalice 335
- što nervozno lete ka oblacima hedonizma
- poput ishitreno izgovorenih misli;
- nek' nam vrate u krvotok auru mrtvih
- vajara... Gledaj, hodočasnici se i
- dalje ispovedaju. Prema položaju 340
- Sunca i Meseca određuju vreme obreda.
- Nisu oni nered koji trebaš da pospremiš,
- niti zombiji kojima je glupost jedini
- uteg za uspostavljanje ravnoteže
- na kantaru intelekta. Naprotiv, oni su, 345
- poput majčinog mleka, oganj na kojem
- ključa život; smaragdi kulta duha i
- plodnosti koji ne zaboravljaju svoje
- korene: Gea ih rađa, uz nju rastu,
- umiru i vraćaju joj se sa obiljem 350
- hrane, nakita i poletnim zvucima
- panove frule... DEAD CAN DANCE!
- Uz miris blagostivog tamjana donose
- nam spoznaju da ne postoji ni početak
- ni kraj, ni utvara ni strah, ni beda ni 355
- sjaj, ni poslednji dah...; ne postoje čak
- ni zločin ni greh, ni moj ni tvoj,
- ni bol ni podsmeh, ni kontrolni broj;
- ne postoji ni nevera ni prevara, ni
- moć ni vlast, ni granice ni zakoni, 360
- ni moral ni čast... Postoji samo
- zatvoren krug: vreme i prostor ko
- zemlja i plug; lepota Ništavila, ognjena
- peć, prostranstvo i prisustvo, tišina
- i reč... O, Protoklepsidro, nezasiti 365
- ambisu, zašto si uslovila svoje kćeri
- putosmerom ezoterije, mistike,
- pohlepe i entropije... Zašto im nisi
- dozvolila da sretnu svoga Heruvima i
- upoznaju vlastitu pustinju, taj bizarni 370
- introvertni labirint koji nas, gotovo
- uvek, podseća da je detinjstvo jedina
- religija iz koje se treba preobraćati.
- Ono je odgovor na pitanje bez reči...
- Da, trebalo bi živeti za čudnovate 375
- trenutke, okupane mirisom pokošene
- trave, osveštene ručicom tek rođene
- kćeri... Znaš, na ovom svetu postoji mnogo
- više stvari od smrti i poreza... Treba
- im samo dati priliku. Zen mistik reče: 380
- "To sve zavisi od tebe.Život je po sebi
- čisto platno. On postaje ono što ti
- naslikaš na njemu. Ti možeš naslikati
- haos, a možeš naslikati i blaženstvo.
- Ova sloboda je tvoja slava. Ti je 385
- možes upotrebiti na način koji može
- tvom životu doneti pakao. a isto
- tako i na način koji može doneti
- lepotu, blaženstvo i nešto rajsko. Sve
- to zavisi od tebe: čovek poseduje 390
- svoju slobodu."... Pravi dijalog je
- samo s Bogom. Pravi dijalog je sa samim
- sobom. O, Protoklepsidro! O, Oče, Sine,
- Sveti Duše, kako živeti a znati de je
- vreme jedini prostor za koji se vredi 395
- boriti. O, Enigmo Sveta, epifanijo
- drevna... Tražiti celinu u onom što je
- porozno, pronaći ključ sopstvenog trezora.
- Tražiti neprolazno u onom što je
- prolazno, pronaći Put duhovnog jezera... 400
-
- V
- Protoklepsidra II
-
- Kažem: vreme je jedini prostor za koji
- se vredi boriti; gordi Big-Ben u grudima
- hodočasnika. I kažem: vreme je u
- nama prostor, rastuće ništavilo, ničija
- zemlja, odgovor na pitanje bez reči... 405
- Senka zna, vreme poravnava granice,
- otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog
- Časovnika čuva nestale gradove:
- Vavilon, Tir, Kartaginu... Eto, u ovom
- trenutku Venecija se preobražava 410
- u akvarijum. Njene drevne temelje
- proždiru svevremene morune i Trg
- Svetog Marka, izgrižen solju gordih
- sekundi, postaje milenijumski paradoks.
- Samo će još vreme, ubitačno, živeti na 415
- tom praznom trgu: minuti će postati
- faraoni tog kruga zveri koji
- poprima karakter večnosti kao da
- više ništa ne mora da se dogodi na
- svetu jednosmernog proticanja. Kako to 420
- da se život sveo na otmeno podnošenje
- torture časova? Nije li čas što otkriva
- da nebo menja boju samo glasnik noći
- koja prethodi požaru nevidljivog
- zbivanja? Zar podnositi jaram ove 425
- barijere života podignute pred
- barijerom divovskih kazaljki znači
- samo još bolje razumeti kakva je
- priprema za ropstvo ovog svevremenog
- utamničenja? Pritešnjani sporošću 430
- njegovog proticanja, poput glave zveri
- u klopci, dani su postali estetski
- klonirani... kao da ništa nije moglo
- da umakne toj indigo metamorfozi.
- Svaku novu misao uništili su ti 435
- samodovoljni gorštaci: buknulo je
- neukrotivo poniženja Hominisa
- priklještenog sopstvenom sudbinom.
- Borba protiv svrgnuća razularila
- se u njemu kao libido nateravši 440
- ga da se vrti, u smeru kazaljki na
- satu, oko leša svoje hrabrosti.
- Potresao ga je prizor paklenih muza
- Protoklepsidre: izbledela slova
- na stranicama Svetih Knjiga, ruinirani 445
- mauzoleji u Aleji velikana,
- zaboravljeni jezik starosedelaca
- i kolci zastava-rugalica, uvek
- zabodenih u još neosvojeno parče
- zemlje... Besomučna spoznaja da sve to, 450
- naizgled, nevidljivo zbivanje postoji
- samo iz razloga da bi jedan čovek,
- najzad, mogao da pljune u lice toj
- Svevremenoj Onaniji, najčistije
- savesti i po slobodnoj volji, dovela 455
- ga je do nekontrolisanog urlika.
- Mahnito ga je obuzimao zanos da
- igra više nego u svoju smrt; ona
- je postajala do te mere njegova
- odmazda protiv vaseljene, njegovo 460
- oslobađanje od iskona, da je u
- magnovenju osetio da se bori
- protiv opčinjavajućeg ludila, protiv
- neke vrste neobjasnjivog nadahnuća.
- Snaga što ga je dizala slabo je 465
- poznavala njegove kosti iz kojih
- su vekovi isisali moždanu srž. Svaki
- korak ukočenih nogu odjekivao
- je u njegovim krstima i vratu; svaka
- travka iščupana stopalima, koju nije 470
- video, privezivala ga je sve čvršće
- za zemlju, pojačavala otpor njegovog
- tela, a ono je padalo s jedne noge na
- drugu njihanjem koje je presecalo
- sledeći korak. Nikada nije toliko 475
- koračao ne savijajući kolena...
- Još svega nekoliko koraka udaljavalo
- ga je od kopalja-kazaljki koja su
- nejasno sijala u svetlosti na
- izdisaju... Još nekoliko koraka, još 480
- nekoliko sekundi i još jednom će
- se naći usađen u zemlju, pobeđen
- telom, utrobom i vremenom, svim što
- se može pobuniti protiv čoveka i
- nevremena. Ovoga puta neće biti 485
- mesta za strah, jer će znati nastaviti
- svoj hod ranjenog bika. Sudbina će, dakle,
- moći da učini više od uništenja
- njegove hrabrosti i on će se vratiti
- korenima savijenih kedrova što 490
- blistaju u crvenom vazduhu proplanka.
- Svežina Novog Jutra pokloniće mu
- saznanje da je vreme jedini prostor za
- koji se vredi boriti, gordi Big-Ben u
- grudima hodočasnika; da je vreme u 495
- njemu prostor, rastuće ništavilo, ničija
- zemlja, odgovor na pitanje bez reči...
- Senka zna, vreme poravnava granice,
- otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog
- Časovnika čuva nestale gradove... 500