Verujte mi. iako su mi ruke krvave, iako mi iz usta vise komadi sirovog ljudskog mesa, ja sam dobroćudni porodični čovek. Istina je da pišem i to uglavnom horor, ali ova scena u kojoj me zatičete, u ovom sumornom prolazu između zgrada u gotovo samom centru grada je nužnost. Moram ovo da radim. Moram ovo da budem. Tako sam stvoren i tako mora da bude.
Osvrnuo sam se. Nikoga nema, dobro je. Mogu da se u potpunosti posvetim mom plenu. Do pre nekoliko minuta bila je to vedra plavokosa devojka koja je verovatno krenula na sastanak u grad. Verovatno nije ni sanjala šta nosi u sebi. Ali osetio sam. Osetio sam miris vanile. Intezivni miris koji me je u prvom trenutku pokolebao i naterao da za trenutak posumnjam u svoj sud. Delovala je tako zdravo i vedro. Gotovo da sam pomislio da se varam. Ali ipak sam krenuo za njom. Pratio sam je i kada je ušla u trolebus, kada je čarapa našla za zgodno da se podere. Ali nju ništa izgleda nije moglo da iznenadi, ni da pokvari raspoloženje. U trolebusu je bilo još par njih koji su odavali miris vanile. Gotovo sam hteo da promenim metu, ali ostali nisu bili ni približno toliko jaki. Zato sama krenuo za njom, samo je odmahnula glavom na ovu malu tragediju a kosa se zatalasala. Kao da je iznenada zasijalo neko večernje sunce. Ceo trolebus ju je posmatrao sa smeškom na licu. Verovatno su bili toliko zaslepljeni njome da nisu ni primetili mene koji se išuljao za njom kada je izašla.
Nisam isprva mogao da poverujem da je toliko lako. Kao da je ipak nekako predosetila šta se odigrava u njoj i kao da je rešila da prepusti sudbini da je poštedi svega onoga što bi neumitno sledilo već za par meseci. Miris vanile je toliko intezivan da me je gotovo omamio. Gotovo me je terao da zanemarim sve prolaznike koji su se tiskali oko nas i da je tu nasred ulice rastrgnem. Ali obuzdao sam se. Dobio sam ubrzo i odgovor kuda je to krenula. Izabrala je tihi i mračni prolaz između dve zgrade. Da li je ovo neka nameštaljka? Prostruja mi kroz glavu. Ali zadnji put sam bio ovoliko aktivan pre šest godina, nemoguće da ona ima ikakve veze sa policijom.
Stala je. Naglo se okrenula. Ali vekovima gajeni refleksi koji vode moje trenutke lova su previše za jednu smrtnicu. Stopio sam se sa tamom zida. Čekala je. Gotovo dva minuta. Miris je ispunio prolaz. Drhtao sam. A onda je otvorila minijaturni ranac i izvadila - čarape. Zaista neverovatna devojka, spremna za svaku nevolju. Ali priroda je presudila drugačije. Vrckavo se sagnula i skinula čarape. Nešto je polubesno frknula sebi u bradu i bacila čarape. Izvukla je rezervni par iz kutije. Pokušavala je da ih pregleda u polumraku. Skupila je oči i pažljivo nastavila sa temeljitim ispitivanjem, potragom za izdajničkim šavom koji joj može upropastiti izlazak koji se upravo završavao. Odvojio sam se od zida. Ugledala me je. Zbunjena je. Ali delujem suviše pitomo da bih izgledao kao neka pretnja. U urednom odelu bez ijednog nabora, besprekorno nacentrirana kravata. Samsonit poslovna torba. Osmehnula se, kao, znate desilo se. uzvratio sam joj osmeh. Jednom je neki novinar rekao da je neverovatno da neko sa tako dobroćudnim licem piše tako krvoločan horor. Kad bi samo znao.
Morao sam je zbuniti, da ne zna kako da reaguje. Spustio sam torbu na trotoar. Skinuo sako. Negde joj se izgubio osmeh, ali prerano je za krik. Stoji poput kipa sa tim glupavim čarapama koje su mi toliko olakšale posao. Potreban je samo jedan korak da bih stajao pored nje. Potreban je jedan uzdah da mi se šake sklope oko njene glave. Potreban je jedan treptaj lista da joj okrenem glavu i da čujem tihi prasak vrata koji puca. Potreban je samo jedan uzdah umirućeg leptira da padne u moje naručje, kao da pada u zagrljaj davno izgubljenog ljubavnika. Nežno je nosim do najdubljeg mraka prolaza. Vraćam se po torbu odakle vadim celofan. Umotavam gornji deo tela, svog. Kleknem pored nje. Njušim gde je miris vanile najjaći. Ispod pupka, par santimetara ulevo. Zubi su mi oštri i dorasli zadatku. Zabadam ih u njen nežni stomak. Kidam ga i param. Pokušavam da zaboravim šta je bila do pre par trenutaka. Tako lažljivo puna života, a iznutra. Utroba joj se otvara i vanila hrupi napolje, oslobođena. Umesto da nosi smrt, postaje izvor večnog života. Izvlačim gubicu iz stomaka. Komadi mesa mi još vise između zuba. Guram šake u crvenu lepotu koja se rascvetala pod mojim zubima i rukama. Rijem i tražim suštinu vanile. Nalazim je. Halapljivo gutam komade koji mi toliko mnogo znače. Ponovo zaranjam gubicu. Nemam strpljenja da rukama probirem. Gutam ono što mi je neophodno. Grmljice izdajničkog mesa koje su se pobunile i podivljale. Komadi koji su se toliko raširili njenom utrobom da rukama moram da kidam rebra da bih došao do pluća gde je ostatak moje gozbe. Kada sam završio sa čišćenjem tog dela, vraćam se natrag u stomak u potrazi za komadima koji su mi promakli. Nalazim ih skrivenim u materici i još niže. Trudim se da mi ništa ne promakne. Kada jedan život odlazi, onda bar dâ maksimalno da doprinos drugome koji se time hrani.
Završio sam. Prolaz je toliko miran da dopuštam sebi toliki luksuz da sednem pored nje na par trenutaka. Svo to vreme gledam njeno milo lice. Pokušavam da ne gledam u razvaline njenog tela koje sam napravio. Ali moram, morao sam i moraću, nadam se još jako dugo. Toliko volim život i svet koji me okružuje. Sve one male promene koje se neprimetno uvlače u naše živote tako da tek posle nekoliko godina, decenija ili vekovima shvatimo koliko su bile bitne a ipak tako neprimetne.
Gulim krvavi celofan sa sebe. Pokušavam da vidim da krv nije nekako našla svoj put do košulje i pantalona. Nije. Mada. Par kapi je na cipelama. Neverovatno je koliko Italijani znaju da zacepe cenu prosečnim cipelama. Skidam te dve kapi poluskorene krvi. Celofanom pokrivam njenu apsolutnu nagost. Prebacujem sako preko ramena i uzimam torbu. Nikoga nema na ulici. Ali ipak se držim senki i hitro idem ka ulici u kojoj me čeka užurbana gomila. Zadovoljno se utapam u masu i ostavljam za sobom telo oslobođeno bolesti koja bi je nagrizala i bacila u neviđene muke. Ovako, hitra, bezbolna i što je najvažnije, korisna, svrsishodna smrt. Koliko vas se može pohvaliti da će umreti sa nekom svrhom? Verujte mi, malo.
Deluje. Kao što i uvek deluje. Kao što je delovalo kada je to bio osećaj kada sam ga prvi put osetio u životu. Pre tri veka. Lagana, plava toplina polazi iz želuca i širi se u talasima po telu. Nalazim klupu. Sedam. Kao čekam prevoz. Ima dovoljno svetla. Vadim iz torbe knjigu. Pretvaram se da je čitam dok talasi obnove struje i ispunjavaju i najmanje i najskrovitije kutke tela. Ono što je do pre pola sata bio smrtonosni karcinom u telu drugoga postaje eliksir večnosti u mom. Neophodna snaga i energija koja me vodi kroz ovaj predivni svet. Nema cene koju nisam spreman da platim da bih što duže uživao u njemu. A dokle je bolesti dotle je i mene.
Poslednji grč obnove me hvata. Savijam se. Poneko i baci zabrinut pogled, ali niko ne prilazi. Idu dalje. Ne mare za mene. Ja bar marim za moje žrtve. Noćima ih sanjam, ječim. Ana me tada budi i zabrinuto pita šta mi je. Ponekad i deca dođu u sobu da vide šta je sa njihovim tatom. Ostaju bez pravog odgovora. Svi su oni smrtni i biće davno razvejeni prah dok ja još budem hodio svetom. Samo jednom sam imao sina koji je imao moje nasleđe. Ubio sam ga. Ne iz straha od konkurencije ili milosrđa, već jednostavno zato što je postao nekontrolisana halapljiva zver koja se hranila samo zbog mirisa vanile. Zbog želje da ga oseti što pre i što više. Zbog želje da zabije očnjake u taj miris i da pije i jede sve dok ima i malo života u žrtvi.
To je pogrešno. Neprirodno. Tvorac me je stvorio kao savršenstvo koje se savršeno uklapa u svet oko sebe. Nisam teturavo čudovište glave i tela prepunih šavova i konaca kakvog me je Šelijeva naslikala pošto me je upoznala. Niti je otac moj ludi naučnik koji izaziva bogove. Nije on bio nikakav novi Prometej. Samo izgnanik iz svog naroda, sa imenom koje je postalo simbol izdaje. Samo još jedan od Brankovića koji je lutao Evropom u potrazi za nekim ispunjenjem. Moj je svoj spokoj našao u brdima Švajcarske. Tamo me je stvorio, savršenog i bezgrešnog sa darom da prepoznam izdajničko meso u drugome. Meso koje meni znači nastavak života. Prepoznajem ga po mirisu vanile. Nije stvaran. To sam shvatio mnogo vekova kasnije. Ko zna kako je taj genijalni produkt svoga roda uspeo da me stvori. Voleo sam ga. Voleo me je. Ali sve spise je uništio i pustio me da hodim po svetu. Kao po ovim ulicama. Opet sam hodao. Čvrstim korakom išao sam kući. Bogovi, ako igde postoje, milosrdni su ove godine i prema meni i mojim sugrađanima. U mojoj slađanoj žrtvi bilo je dovoljno divljeg mesa. Neće biti daljih lovova. Bar neko vreme.
Kući. Dugo grlim Anu. A onda je u jednom trenutku grčevito stežem. Zbunjeno se odmiče. Gleda me. Kažem joj da sam je se uželeo. Da mi je toliko mnogo nedostajala. Okrećem se, suzbijam suze koje su gotovo navrle i izdale me. Deca ubrzo dolaze iz grada. Tašta ponovo gunđa kako pišem gluposti i kako to može da utiće na decu. A moram da ih pišem. Moram da vam objasnim kako je to živeti na drugoj strani mraka a toliko voleti svet i ljude oko sebe. Sedam i, dugo, dugo, kucam. Čudovišta se roje mojim ekranom i posle toga sam nekako čistiji i mirniji. Barem neko vreme. Možda pokušavam da samom sebi objasnim ko sam i zašto sam. A i da se živeti od toga. Ana me zove. Nevoljno odlazim u krevet. Ležim i buljim u plafon. Suze ponovo pokušavaju da isplivaju. Gledam je. Spava. Dopuštam suzama da izađu u mrak i da natope jastučnicu. Oprezno udišem vazduh koji je miluje po koži.
Osećam miris.
Miris vanile.