Alen Ginsberg
Sinoć u Kalkuti
 
Nema noć. Stari zidni TIKTAK sat
odbrundava "pola dva", Cvrčanje insekata
u kaminu noći, pod krovom. Vrata su zamandaljena
na sivim uličnim kapijama-snevači, brkovi,
golotinja, žudnje niotkuda. Nekoliko komaraca,
probuđeni neurozom, ljubavnik se obzirno obrće na bok,
automobil žurno prducka po crnom asfaltu,
hrču bikovi, nešto se isčekuje-
Vreme spokojno bulji u tamu među svoja četiri žuta zida.
Nikoga niotkuda, praznina ispresecana vozovima
što zvižduću i kerovima koji zavijaju plašeći sudese
koji im odgovaraju, kevčući u drugom kvartu.
Puškin sedi na polici, sabrana Šekspirova dela
i ona Blejkova, nepročitana,
O, dušo Poetska, kakvog li smisla ima zazivati Te
-mumljanje kojekakvo u ovom ništavilu naseljenom krevetima
pod svetlim ovalnim ogledalom-savršena
noć za spavače da se rastope u spokojnoj tmini
i ostanu tamo u hibernaciji 8 časova-
Buđenje, ne bi li se raskravili otečeni papci, gorke usne
i grlo nagriženo glađu za duvanom, i
šta ćemo s ovim ogromnim stopalima, ovom rukom
ovim okom, u toj skeletima punoj,
podgojenim konjima bremenitoj, podgrejanim kravama punoj Kalkuti
u Beskraju-znojeći se, i dalje, odvrteti zavoje tela dalje,
slastima grudi, snevati o drhtavici trbuha,
ma... je li to to? A proćerdano zvezdano bespuće svemira?
Ako se mozak izmeni, slučajnost izdiše-
punim jedrima poštenja-hop, pravo na gušu ljudsku
-Ali sada nastaje pogrom, velika lomljava
zgrada i planeta
cepa jezičke barijere i ukapa se
ispod otežale podbulosti svog Ganga, zauvek.
Nema izlaza, sem možda kroz bankošku ili njujoršku smrt
svoju, nestajanje i tako to. Koža ima da bude
koža, to je sve što je
ikada imala biti, u svojoj vrisci što je potiče uljudnost
i natera je da povraća od sebe same, u zbunjenosti snova
izdiše ona tako svoju prepopularnu bedu-
Ostavite besmrtnost za druge, neka pate kao umobolnici,
neka vas mimoiđe pušenje slinavka u ćošku Nedođije,
venožder sestre morfijum i žderanje mesišta.
 
prepev: Robert Tili