Ljubomir Damnjanović
Grafit

Ustao je da se pozdravi sa strankom koja je odlazila. Ostali u sobi su zakolutali očima. Nervirala ih je njegova sitničavost i finoća. Ko god da je ušao u kancelariju, Milan bi ustao da se pozdravi. Kada bi odlazili on bi naravno ustajao da se oprosti. Uvek je govorio 'ako smem da iznesem svoje mišljenje,' i 'da oprosti ova sofa'. Uvek je odlazio tačno u tri sata sa posla. Dolazio tačno u petanaest do sedam. Otvarao fijoke. Iznosio hartije, olovke, razmeštao ih pažljivo po stolu. Potom bi na jednu stranu stavljao nove predmete - pažljivo ih pregledao i rešavao.

U deset bi sišao u restoran i jeo tačno pola sata. Potom bi se vratio za sto i radio do pet do tri. Odlazio u tolalet i u tri izlazio iz kancelarije. Poslednji. Pažljivo bi pogledao da nema pikavaca koji se još dime. Da li su svetla pogašena. Dva puta bi zaključao za sobom i predao ključ portiru.

Za pola sata bio je kući. Poljubio ženu, seo da jede. Da pregleda deci zadatke. Da odgleda vesti. Da pročita novine i deset strana knjige. Da legne da spava. Da se probudi u šest i deset i da se spremi na posao.

I tako iz dana u dan. Osim jednom mesečnom, kada je išao da kupi knjigu koju će čitati tog meseca. Roman od oko tri stotine strana. Mora da ima toliko strana. I to je jedini dan kada kasnije dolazi kući.

Ali.

U pet do tri je zaboravio da ode do toaleta. Sravnio je poslednju stavku i sa iznenađenjem shvatio da je sam u kancalariji. Požurio je da pažljivo pregleda kancelariju i da je zaključa. Predao je ključ na portirnici i već je odmakao dvadesetak koraka od vrata firme kada se setio toaleta. Ali danas je bio dan za kupovinu knjige i nije hteo da se vrati. Dugo je obilazio knjižare i sa nezadovoljstvom konstatovao da se sve manje pišu stari dobri romani za koje treba vremena da se pročitaju. Knjige su sve tanje i tanje. Do pre neku godinu ne bi se ni smatrale knjigama. Zamislite zbirku od tridesetak priča na samo četrdesetak stranica? Roman od osamdeset stranica.

Ipak ju je ugledao. Sa zadovoljstvom je osetio njenu težinu i masu. Pomislio je na svetove koji se kriju u njoj, na susrete sa ljudima koji su puno interesantniji od njegovih kolega i saradnika i prijatelja. Sa zadovoljstvom je slušao kako se ušuškala u njegovoj tašni pošto ju je platio. A onda je po prvi put obratio pažnju na nejasno osećanje koje ga je pratilo gotovo svo vreme cunjanja po knjižarama. Na pritisak u bešici koji je po izlasku iz knjižare postao gotovo neizdrživ. Hteo je da se vrati u knjižaru, da ih zamoli, ali znao je da bi ga gledali čudno. U blizini nije bilo kafane, a i malo mu je glupo da ulazi tamo i naručuje piće, jer koje pravo ima da se koristi njihovim toaletom ako nije gost? Da izdrži do kuće, to je jedino rešenje. Ali za njega nema više vremena.

Primećuje mračni prolaz koji vodi u isto tako mračno dvorište. Noć je zavladala gradom. Neprijatno mu je ali jednostavno mora. Ulazi poput lopova. Stavlja tašnu na ispust na zidu i olakšava se. Kao da ispred njega na zidu nešto svetluca. Neka slova. Zakopčava se. Uzima tašnu i okreće se, ali radoznalost nadjačava. Vadi iz tašne malu baterijsku lampu i osvetljava grafit. Ustukne. Ruka zadrhti.

AKO TE UHVATIM DA OVDE PIŠAŠ IMA DA TI GA OTFIKARIM.

Nešto iza njega zašušti. Kao da neka senka teče preko zida po kome se ispišao i klizi ka zemlji. Okreće se i gotovo istrčava iz dvorišta. Pričinjava mu se da čuje nekakvo klizanje i šištanje iza njega. Gotovo se zabija u devojku u miniću, ali ni ne izvinjava se. Beži što dalje. Čini mu se da čuje zvonku psovku koja ne priliči tako lepim i mladim ustima. Grabi autobus i ide kući.

Dom ga smiruje. Polako zaboravlja na natpis. Nastavlja sa rutinom sve dok ne zaspi. U snu ga proganja nešto neodredljivo. Neka sen koja se šulja iza njega. Prilazi mu dok ide ulicom, ruši ga. Oseća bol i toplinu između nogu. Gura mu nešto meko i krvavo u usta. Budi se. Skoro da je zavrištao. Ali nije. Dolazi blagorodno jutro.

Mada.

Na poslu je pao sistem. Ne može da dobije tabele i nemoćno gleda kako se predmeti gomilaju. Doručak je bljutav. Zaboravili su da skuvaju pirinač i grašak kako valja. Izlazi celih deset minuta kasnije sa posla. Propušta autobus i gura se u razdrndanom kršu koji kao da će svakog časa izdahnuti. Oko njega su nepoznata lica. Odnekud su izronili nekakvi odrpani kepeci i starice koje pričaju same sa sobom. Hleba u prodavnici nema. Zadovoljava se nekom lepinjicom i žena ga sa negodovanjem gleda i iznosi ručak koji mu se zbog nečega ne sviđa. Sijalica iznad njegove fotelje crkava i tek tada vidi da nema rezervne. Dete se iz škole vratilo sa modricama.

I tako. Iz dana u dan. Sve se nekako gomila i skuplja. A snovi nastavljaju da ga komadaju i proganjaju. Budi se u sred noći sa osećajem da mu je do malopre neko gurao u usta nešto meko i krvavo dok mu između nogu teče neka nova krvava reka.

To traje gotovo nedelju dana. Ljudi primećuju da se sa njim nešto dešava. Živi spomenik postojanosti, vrednoće i urednosti se pred njihovim očima kruni i on rešava da to mora da jednom stane. Ali kako?

Dugo, dugo razmišlja. A onda. Setio se. Možda da ponovi postupke od onog kobnog dana kada je kupio knjigu? Siguran je da je to u pitanju. Da je nehotice nešto poremetio u ustrojstvu sveta i da su ga zato zatekle sve ove nevolje. Ali još bi nekako i preživeo da su one ostale na njemu. Ali nisu, šire se. Zahvataju polako i celu zemlju. Vidi to na televiziji. Sve je veći haos i nered. Mrak se širi preko vesti koje su sve crnje i crnje i on zna da je lično za to kriv. Da mora da se vrati do onoga grafita i ponovi ono što je tada uradio. Da će onda sve krenuti po starom.

Sačekao je da padne veče. Ušuljao se u mračno dvorište. Otkopčao pantalone. Skupio mu se na hladnoći. Odbio je poslušnost. Kao da je sva voda nekuda nestala. Dugo mu treba dok najzad ne oseti kako kreće topli mlaz. Kao da izbacuje iz sebe sve loše što ga je pratilo ovih dana. Zna da će posle ovoga sve krenuti po starom.

"Jesam li ti lepo rekao", nešto šišti iza njega. Ukočio se. Mlaz pada po pantalonama ali on nije u stanju da to više primeti.

"Jesam li ti lepo rekao, barabo pederska, da ću da ti otkinem kitu ako te samo još jednom uhvatim da mi pišaš po zidu!"

Nema vremena za odgovor. Nema vremena da se zakopča. Pokušava da pobegne. Ali prolaza između zgrada više nema. Samo tama i glas koji klizi prema njemu. Okreće se ka glasu ali nikoga ne vidi. Možda neku senku koja klizi po slovima grafita.

"Evo ti pederčino", zadnje su reči koje čuje. Nešto ga grabi dole i vuče. Oseća nešto hladno i metalno. Želi da krikne ali bela kugla bola ruši ga na zemlju. Vidi senu koja se nadnosi nad njim. Na jednoj strani sene je nešto što uspeva da odnekud izmami tragove odsjaja. Oseća kako mu se rastvaraju usta i kako u njih nešto ulazi. Čuje kikot i zadnji ostaci svesti u beskraj vrte reči "Jesam li ti rekao..."