Robert G. Tili: "Objedujem s lutkama"
- "Dobar dan"
- Muhamed
Zapisujem svoje inverzije na marginu novog poetskog rukopisa Roberta Tilija, na rukopis koji je rastrta ponjava puna reči koje ne prestaju da naviru iz Tilijeve glave, iz njegovog "mlakog mozga.", iz žica iz svih žičanih instrumenat za kojih se dotakao zadnjih deset godina. Neumoljivo i nehajno kao "novac detinjstva" rasipaju se reči po belim listovima neispisane hartije, pa ponekad pomislim da je ove pesme pisala poetska mašina koja radi na ono nečujno KLIK, a da je prostor i razdaljina koja se mora prevaliti između onog ON i OFF tek odrednica nemerljiva mi prostorom ni vremenom nego možda tek onom nejasnom kategorijom koju nazivamo imaginativus, kao katalizatorom poetskog napona koji ovaj pesnik nosi u sebi.
"Objedujem" ove stihove služeći se olovkom i mozgom, kontempliram ove zahuktale stihove, ovaj čanak variva od reči zapržen Muhamedovim "Dobar dan", kao motoom koji ne treba razumeti, nego se navići na njega. Pljušte reči, padaju stihovi, pletu se kiše!
Imam osećaj da stalno pada kiša u ovim pesmama, kao da je kataklizmičko-bibliski potop pred nama i pitam se, nije li to samo moj "dojam pri objedu s'lutkama" ili je ova poplava reči, ova provala, proizašla iz crnih slapova fonema što se obrušavaju i razlivaju u literarnu kakofoniju tek nagovešten strah, tek nedorečeni i strahom samrtnim do neartikulacije doveden "glas pesnika" koji se bacaka, baza i traži ponet svojim usijanim živcima "ulaz" da bi izišao i pobegao u "pustinju gde mu preostaju samo osečanja, bez čulnosti i ništa drugo".
Tili kao da naslućuje da boriti se s' rečima znači i umirati sa njima, da je usamljenost, (čitaj: nemost) hladna, i da je nalazimo uvek tamo gde je i ne očekujemo. Zato je ova poezija svojevrsna Georgika lirike i života XX veka, sva napeta od moderne ikonografije i fluidne heraldike reklamne flore super marketa i bolesnog izobilja veka elektronike.
Reći će neko da je ova poezija puna psitacizma, formom automatsko pisanje, svojevrsni Cut - up u tehnici i to bezrezervno ne treba poricati, jer Tili je izrastao na teoretskim osnovama antiumetnosti i rok kulture ali istovremeno mudro sprovodi i onu maksimu Eliota da je najstarije sredstvo poezije "efekt iznenađenja".
Tili nepiše knjige, čak ni pesme (svaka pesma je tek prostorno-vremensko odredište onih impulsa koji su ga potakli na pisanje odeljka velikog teksta - sve teče kao beskonačna muzička tema), on samo ispisuje do u tančine i precizno svoj poetski program - svoj veliki rukopis koji se fragmentarno objavljuje bez izmena pristupa poeziji od svojih prvih objavljenih pesama pa sve do danas (ova tvrdnja stoji pod uslovom da se shvati uslovno). Svest o sopstvenoj nepromenljivosti, o dugoj beskonačnosti, o toj poetskoj Mobijusovoj traci kao da je u ovom rukopisu došla do izražaja. Autor je u "Objedu" dosegao još jedan nivo u proccsu sopstvenog preispitivanja o svrsishodnosti života, umetnosti, samog bitka, a tu svoju veliku dilemu dosledno - sadržajnim tematom -ovde prezentuje.
Pred nama je rukopis sa poetskom konstatacijom o večnoj istovetnosti promena koje se pretapaju kao varijacije jedne te iste teme - života. Ovo je poezija o razmeni tvari o pompeznom ništavilu svakodnevlja u kome su čovek, intelekt, umetnost, (čitaj poezija) izgubljeni i zatureni, svodivi na neke hiljadugodišnje zakonitosti kontemplacije i zaborava. Nameće se pitanje čemu ovoliko reči da bi se izgovorila ova jednostavna istina, ali Tili kao da želi podvući 3 stupnja postojanja materijalnog i duhovnog sveta; hrana posle konzumiranja prelazi u drugi stupanj svog bitka u obične izmetine, da bi se ove u trećem stupnju, razložile na tvari koje prolaze kroz neke nove procese u granicama hemije i time se gubi i nestaje svaka naša čulna veza sa njima. Tako se i silne reči svakodnevne kakofonije usložene kroz energiju intelekta završavaju u obliku stihova, ali te stihove vremenom pokriva zaborav i oni neminovno završavaju u makulaturi istorije. I ništa više nije ponovljivo inverzibilnost je neminovna, jer u prirodi sveta svi procesi su nepovratni pa i sam otvoreni proces stvaranja poezije. Tako pesnik ostaje sam bez svojih reči, on je usamljen, a usamljenost je hladna i potpuno nema. Nemost je apsurd, i to je granica do koje Tili stiže svojim novim rukopisom, to je odslik jednog unutarnjeg sazrevanja, dosezanje onog nivoa kada se preuzvišene stvari detroniziraju, veo misterije skida sa božice poezije koja ogoljena razbija sve iluzije svog tvorca i zato stihovi:
- "tražih gliste u govnetu
- svoje bake i
- dragulje u svojoj trošnoj
- stolici"
mogu biti i svojevrsni moto ove knjige u kojoj je pojmom jukstapozicije svet doveden do apsurda, istine koja razotkrivena predstavlja pročišćenje i nov početak tilijevskog viđenja sveta. Baš zbog ovoga će se veliki tekst Tilijeve, "pesmarice života" nastaviti; traganje za draguljima i poetskim biserima teku dalje i po cenu silaska u "kal". Ima još skrivene poezije, nove i neponovljive za pesnike poput Tilija samo treba biti hrabar i zagaziti u još nedosegnute prostore a Tili je na pravom putu da ovaj iskorak učini do kraja u nekoj skoroj nam budućnosti.
februar, mart 1989.