Robert G. Tilly
U brodu koji plovi nikuda i na Milnu

 

Dobro, hoće li se iko setiti da mi već izmeni taj olinjali dijapozitiv ugrađen u oči

slana voda istok-zapad jesenji galebovi s paunovim repovima

visoka tuberkulozna temperatura neba

ja sam s tobom

tamo na severu pod oblacima koji se zgodno sklope i produkuju Drugo Vaskrsenje

ja sam s tobom

koji si pedantno otpušten iz ratne mornarice

kao neizlečivo depresivni idiot

iako te ovde svi smatraju tek za admirala

admirale

zarđali moždanih vijuga

kao neizlečivi admiral proređenih misli

kao kralj depresije našeg malog grada okruženog nepreglednim pustarama

Nedoživljenog

kao depresija sama

kao ti sam

koji govoriš da je za ono što mene muči

koji grebeš zid u Puli od bola od nadulih testisa jer si mužjak u krajnjoj

a i u prednjoj

borbenoj liniji

da ostavila si mu nešto a to je Peter Green, Clarcke i Hutchinson, a to je tek za melem tek za hindu zelenilo oko nas zabranjeno je zabranjivati a to ni za na hleb kad se voli a kad to ja kažem onda to nije fraza ni mesna zajednica ni materica pojaši ponija sa obala sivila Škotska nemoj nemoj sad dubine tišine i sveznadar pal

eolita onog dana

koji natežeš iz pljoske u čarapi i pušiš iz čarape

Ballantine's i Camel

dust my broom blues

koji si moj istomišljenik petnaest metara nad ovim svetom koji se deli na materiju i korist

koji vučeš na sarkazam

kojem penis nalevo

koji samo što nije

koji je tu

dakle da je najbolji lek izdrkati tu dlakavu nesreću među nogama i sljuštiti osamnaest piva nakon toga

ti si tu u mojoj glavi a ja sam tu u onom čamcu ovde onamo u ovde i bilo bi svejedno da je

do đavola s Robertom Tilijem i do đavola s tobom Roberte Tili odavde u

tamo sanjao sam kišni san

o tebi i devici bele kose

baš bele

je li boga ti odakle ti toliko snage za

tražim se

i tražim te

je li, nisi li slučajno u mojoj glavi?

je li, da nisam slučajno u čamcu koji tek što nije

nestati bože moj nestati samo nestati

veruj mi

veruj mi verujem samo u tebe i tvoje

nedoumice

 

Hvar, septembar 1979

 

 

Cveće za madmoiselle Beatrice Dubois

 

U mojoj zemlji meditira više od 5000 građana.

Većinom su to intelektualci.

Moje stanje je haotično i teško,

Ali ja i dalje meditiram.

Jutro se šeće i naš krevet brblja,

Uzvišen kao zaboravljena ljubav.

Kaže: "Lepe žene

obećavaju veće uživanje (jeste gospodine moj), ali imaju moć da izazovu jaču bol..."

I još,

"Ako ne koristiš belu boju slike će ti delovati Prljavo."

Vidi, vidi. Dete uzima časove iz slikarstva.

Ja sam, možda, neiskren.

Vreća mišića i peska i tečnosti i dima

iz kog izranjaju tri mlada Britan ca u indijskoj

Narodnoj nošnji i s raznim orijentalnim zvončićima

I udaraljkama u rukama... Nešto kao Gospodin Mašta.

Tretirala me je kao ljudsko biće.

Kao ljusku graška i pasulj.

A onda se bacila na mene

Sobom.

"Ti si bolji i verniji partner. Ako

Te budem... Tretirao, obožavaćeš me.."

Sve to kako i treba, je li?

Bolne i neprijatne kiše nad i

Pod gradom.

Nevolja se smanjuje kao Alisa ili karo kraljica. Ili obe,

Majku im Božju!

Mojih 10.000.000 nevolja i 11.000 ruža.

Šibaju kroz tunele podsvesti kao pušene ludnice.

Nevolja se smanjila u mojoj šaci

Kada sam prestao

Misliti na njena stopala, zagubljena u kosmosu, zarivena u kalup

Iza vodopada trepavica neznanog

Boga joj

Kaba. Boginja Kwan-Yin. Saturn. Robert

Graves. Koliko li samo mogućnosti za opstanak

jedne nade u tako maloj zemlji.

Gvozdeni puter i nesvarene monade iskustva.

U vazduhu je obitavala i po

Nekad

Obedovala čudesna mešavina svetla i mraka

Dok smo koračali ogromnom kružnom ulicom

(a

Pacovi dahtali lizali usne i slinili okrvavljene brkove

I mrduckali dupetima usijanim od sparine trga

I udisali varljive arome rane jeseni znojnim i užarenim

Njuškicama) i, nije još sve dosanjao,

Stigli na livadu gde su kraj nas

Progalopirala

3 konja. Lepe, snažne životinje i divlje, povrh svega.

Valjano istimarene.

Davno obrukane i sveže izbrijane kao opareno odelo

Bez jahača, kao što bi mogla biti Beina leđa.

Je li, je li

Iko utekao šamanima?

I

Ko?

Neko timari bolesne krave kroz našu ključaonicu.

Do skončanja živim

Na

Javi.

 

Beograd, 1984.