Radivoj Šajtinac
Kuhinjske zveri i stara reprodukcija

1.

Vreme je nepouzdane usamljenosti i sva sreća što je svest tako propusna; kako bi opstao u upornom, nekako zdravom telu onaj što ispira usta, ranu ili šoljice od kafe? Ne opstaje se predanošću planovima, slutnjama i navikama, opstaje se sve većom otsutnošću i sve lagodnije i pomirljivije prihvaćenim refleksima. Zbrinuti kućnu obmanu ili samoobmanu, ishranu, spavanje i razgovore u smislu jednostavnog opstanka, podržavaju manje ili veće neizvesnosti. Prima se na isti način i nestanak bližnjih i nestanak struje, tuđe podozrenje i sopstvena otvorenost, kriza u svetu i kvar na instalacijama za vodu, smrt i grip.

Veliki Učitelju, oštećenje koje prizivamo vezano je za događaj na obali; posmatrači su mirni i posmatraju davljenika. Mirnoća je oslonac, davljenje vrlo anarhično. Jednima se čini da prepoznaju buduću žrtvu, drugi razmatraju okolnosti vezane za vodenu struju, temperaturu vode i vazduha, šaku činjenica koju kao bele kokice ubacuju u usta a kao olovnu rosu izbacuju na oči. Oni gledaju ono o čemu bi da razgovaraju, da se slože ili ne slože, ali cene svoju nepokretnost, ne dovode u pitanje ličnu bezbednost i ne rizikuju ništa. Umetnost zanima dilema - davi li se to, možda, žena i da li je ta žena lepa? Ako je lepa, treba se usresrediti na neponovljivi ukras koji tom licu daruju strah i ropac. Stvarnost ne zanima ništa, ona se troši i traje, ona je istovarena i preoteta, nerazjašnjena ili upriličena tek, izbavljenje za onog koji ispira šolje u kuhinjskom lavabou moguće je i u prihvatanju mutnog, hlorisanog vodenog mlaza kao uteha od asocijacija, kao spas od alegorija, kao bekstvo od čvrstog zagrljaja kreacije i dokonosti.

Budi kuhinjski čovek, budi sobna zver i pitom među stvarima koje imaš i koje se kvare. Onakav kakav uveče zaspiš probudi se ujutru.

Nepreobražen.

Zagledanje u lice i udubljivanje u lične događaje ne upoznaje te sa samim sobom i to su čisti, bezrazložni ili manje razložni postupci, bez strasti i volje.

Čitaj i slušaj muziku.

Zaspi.

Popni se nekoliko spratova i baci SE.

2. /Skaz o lenjoj porodilji: Konstantin Daniel: Blizanci (1840 -1848)/

Ona što nas je donosila na ovaj svet, bolje reći, iz sebe pomaljala, odlagala je svoje napone, otezala s grčevima i tako su nam glave virile a telo i udovi u Njoj bivali. Napola smo živeli; nešto već od okruženja koje smo mogli i da vidimo i da čujemo i da omirišemo a nešto od zaostale još utrobne toplote i hrane koju smo s Njom uzimali i delili.

Gospod je glavu ukraslo licem i temenom, očima, ušima i nosem a mi smo, ovako, izvirivajući, ni Ovamo ni Tamo, ni rođeni ni nerođeni, bili prikraćeni da se za nešto mašimo ili ka nečemu, makar i posrćući, zaputimo. Zato su nam lica već ostarila, ćud je na njima ostavila belege, iskušenja i prikraćenosti se upisali a udovi nam ostali tršavi, bledi, krhki i lutkasti. Spram njih su nam glave izgledale stare a pogledi ozbiljni, tegobno smireni, bez i malo onog preširokog i caklećeg iznenađenja kojim trešte dečje zenice. Uzalud smo, ovako skupa, mali i sklupčani, na fotelji, u senci velikog, krilatog naslona. Naše matore glave i naša dečja tela više plaše nego što raduju. Ovaj se vražji spoj ozbiljnosti i miline u nama s takvom jezom udesio da prvo što se može zapitati onaj što nas još u trenu dok nas je dobijao, nekog drugog očekivao i u neki drugi svet premestio svaku ljubav i svaku zebnju.

Možda smo visili ko grozdovi i sami se učili svetlosti. Možda smo prodisali bez utrobnog damara i razumevali zvuk a nerazumevali govor. Možda smo videli obrnuto i slike su nam se prikazivale naopačke a možda smo, bez prave još svesti, pomišljali, da sve može da se odgodi, pa i sam život koji nam je, i ovako, u našem stanju, samo pretio.

Sad, šta je - tu je; evo nas u toj pozi, sedimo, prozirne, bele kože i ostarelih, u nepoznato (možda i nepostojeće) zagledanih lica.

Daj, Bože, da sve tako nije i da je to slika od molera-tvorca odbegla i oteta.

3. /Trenutno proleće - sadašnji brokat/

Naravno da još postoje utisci i poverioci. Oni se ne brane od vlažnog busenja divljih narcisa, zagasitih zelenih preliva benzina, ulja i srebrnkastih krljušti odbačenih kondoma i ispljuvaka. Njihovo je da slede i dnevni se nestanak ne dešava u kontinuitetu; njega podstiče zamor, bolest, samoišćeznuće, dresura i lektira.

I nešto od ukusa istorije ili istorije ukusa. Neka epoha, stil, samoodređenje.

Tlo se i dalje nekom presijava a nekom pričinjava. Nekom nameće a nekom podmeće. Neko nad njim vibrira i prebira, svakom namerom i korakom a neko sleće ili se parkira razmišljajući da je to najbolje učiniti unazad za hitri odlazak na drugo mesto.

List do lista,travka do travke, trun do truna, mrva do mrve i jedino što će okopniti, bukvalno otiću uvis, jesu čestice u nekoj boji.

A pošto boje ne postoje, pošto su uzvraćene kao poruka svetlosti našim prikraćenim očima, ne treba okolišiti: čitanje, slušanje muzike i bacanje Odavde...

(Odlomak iz romana Žrtve bidermajera)