ČIM PETLOVI ZAKUKURIKAŠE

 

Čim petlovi zakukurikaše

ja je uzeh poda se

s golemom prostotom

drhteći električno.

Neko deran-pašče zaplaka,

neki se komšija zakašlja,

neka baba debelo zaurlika:

"Eksplozija u fabrici kotlova!"

Gle, noćas nisam spasao svet:

"Ta, loš sam pesnik

maljem me zatuci,

il' u Sibir

sa mnom još sto."

Čak i kada bih znao

o čemu razmišlja Montezuma

dok posmatra jareću

bradu Kortesovu i

gomilu malih leševa

koje su dopola pojeli pacovi,

da li bih zadojen

kobiljim mlekom proročanstva

o Pernatoj zmiji

sumnjao da ona nisam?

Mojih sedamsto vojnika

između belasanja butina

njenog Meksika.

Obaramo se na pleća,

gonimo pamet s paše,

sišemo slatke stabljike

mladog kukuruza,

jednom rečju:

umiremo u ropstvu.

Hronike ne beleže

moje otkriće.

(Da sam bolji

pesnik, možda.)

Sad spava kao neucrtani

put na mapi.

Ona je Toltek, Maja,

Actek, Mikstek, Zapotek,

a ja Fernando ili Ernan.

Ljubavje,

glava okrenuta za 180°,

kontinent koji nije smeo

biti pronađen.

 

MENESTRATOV OKLOP

 

Kad bih se samo odlučio da ti

u kljun ubacim Kleostrata

poverenog mi na čuvanje,

svog u metalnom oklopu

sa gvozdenim kukama,

da od takvog zalogaja

umreš kao svodnik i zavodnik.

Neodlučnost je odlika

koja dovoljno govori

o slobodi moje volje:

Kome je trebalo

da posvetim pesmu

koju me je sinoć

učila Silvija Plat,

a koju sam ja

do jutra zaboravio?

"Čuvaj se prodavačice

jabuka", rekla si mi

pri povratku iz trgovine,

"Tespija je propala

zbog sličnih,

moj Menestrate."

"Ali ta reč ljubav..."

završavao je i započinjao

tako sa ismevanjem Kortasar,

(kog, u nepažnji,

oslovljavam i sa Kortes),

neznajući da i od

čestog podgrevanja

ono može da se usmrdi,

kao i, uostalom,

sve druge reči.

Spremam večeru za četvoro

a zapravo sam jedini

sa krilima na ostrvu:

Silvija je horizontalna,

kao i Hulio, ali ne i ti -

Za tebe sam oklop pripremio.

 

JA SAM MRTVA ŽENA

 

Ja sam mrtva žena

i zaista nema potrebe

da čekaš u redu za kupanje

smrt je voda koju bojim

Eliot je svoj život

izmerio kafenim kašičicama

meni su još juče

popili pamet

a mog čoveka koji se

plašio mesa

pojeli su sopstveni

gladni snovi

Uvek od dve ptice

što vise naglavačke

jedna bude preparirana

I otac mog rođaka

je govorio kako se samo

jednim krilom ne leti

Budem i Skretničar

u bračnom krevetu

i za užinu halapljivo

gutam poveće komade

masne ljubavi

Da li je granice

iscrtao moj trbuh

ili sam

moćna kokoška

koja ne leti

i služi se hladna?

 

POČETKOM JULSKIH PSEĆIH VRUĆINA

 

Početkom julskih psećih vrućina

potražih spas u vešanju

Filozofe raduje smrti

kao poslednji kanibal što

izjeda se do tvrdih kostiju

Na tavanu slegla se prašina

Kraj sklerotične hoklice moje bake

razbacao sam kočoperno odeću

Vezujem kudeljnu vrpcu

za rog od borovih greda

Omča oko mog vrata

znoj ispod obrijanih pazuha

tek trenutak neodlučnosti ali

brzo zatim sa nogama bez tla

zaljuljah se nežno s mirom

I već je lipsao dan

kad se otac trulim merdevinama

(topola je meko drvo)

popeo na tavan

Kuhinjskim nožem

rasporio je trbuh mraku

veštim zamahom ruke

pretvornog mesoždera

Kron što proždire svoju

decu omamljen baulja

po tavanu vođen mirisom

sočnog zalogaja i prstima

koji ne osećaju razliku

između dve vrste debelog mesa

Možete samo da zamislite

kako će se iznenaditi

kad žvaćući moje meso

shvati da ono nije slano

 

USTA OBLIKA KOKOŠIJE GUZICE

(po Sartru)

za Ivana Pravdića

 

"Usred bezimenih stvari

meškolje se baršunaste

breskvine kožice dobroga Boga

One se cepaju i pucketaju

pod mojim pogledom

Evo kljastog tramvaja

(kako samo zaudara

na pustu salamuru)

Ja se okrećem oko svoje ose

i stvari se okreću sa mnom

blede i zelene kao ostrige

Besmisleno je

uistinu besmisleno

što lak kao krava posle muže

uskačem u tramvaj

a ne želim nikuda da pođem

A odjednom" -

moj teskobni Žan-Pole -

"u jedan mah

koprena se raspršuje

shvatio sam:

i ja sam progledao

na usta"

 

OBLIK MOGA SNA

/po H. L. Borhesu/

 

Sad slušam kako

tigar iz njenih ustiju

ščepao je za gušu

tog ljubavnika

simbola i senki.

Bambusova šiljata koplja

odbačena u stranu.

Vatra ne šepuri

sjajno perje

iz hladnih peći.

Hajkači dremaju na

Penelopinim haljinama.

Lov je završen,

tako stoje stvari.

Pustolov u potrazi

za stihom što

baca na livadi

sporu senku, Horhe

bio je ili Odisej.

U Penelopi, kobni

tigar, vari

svoju lovinu.

Taj tigar vrele

krvi nije čarobni

oblik moga sna:

on je skoro stvaran

kao reč s kičmom

i divnim krznom.

Od koga budni

čuvaju, bdijući,

telo mrtvog sna?

 

REKLA MI JE

 

Rekla mi je

dok poskakivala je s leve na desnu nogu

"Nemoj umreti na tuđem stepeništu"

sivim glasom olovnih utega

Bandoglava ne shvata

pervertni odnos gore-dole

bipolarne prirode stepeništa

preparirane reči miljenice

Kad zorom sam je odveo u podrum

satima je pokajnički cmizdrila

sedeći na drvenoj metafori

Od tog tugaljivog doba

ne znajući šta je spreda šta otpozadi

u stanu koji nije zapravo loš

(bar ne lošiji od naših života)

glumimo neprilagođene

kućne ljubimce

ponedeljkom i petkom

a Praznik stepeništa

sveo se na polaganje venaca

od plastičnog divljeg cveća

jedno dnevni post

i posprdnu apstinenciju

Sobna vrata na uzglavlju sveta

a i krevet mrtvo more

u kom otpacima svoje ljubavi

hrani ćorave pse moje strasti

nikada ne urade što očekujem

ne kažu što želim da čujem

Kraj meseca dočekujemo

svako sa svojom kišom

besnom olujom i sušnom godinom

između nogu ja luđi od nje

nalik ostrvu umirućih magaraca

i ona pljunuti Bendži,

Zeks i dečak iz svemira

"Istrunuće moja ljubav

za tobom"

po kuhinjskom proscenijumu

delfskog proročišta

uz zurle i doboše

i tako teatralno

"Kad ljubav umre rodi se čovek"

Za nju je samo stvar ukusa

umiranje kao domaća radinost

"Život je stepenište"

ispisano je iznad njenog pupka

Pohovani mozak

ili bokvica za večeru

Odlažem svoje velike uši

i još gluplje pretvaram se

da ne čujem kad

punih usta ponovila je

"Nemoj umreti na tuđem stepeništu"

 

KELTSKI DORUČAK

za Tomu Markovića

 

Nekog ponedeljka ujutru

prvi put tu u uglu

doručak sam delio

s mrtvim Keltom.

I žvaćući presnu kletvu

ponavljao mu neprestano

da je vraški vredna

smrt to ždranje očevo

koje nasledih prekasno.

Na svom izgriženom

jeziku od hleba,

da prozbori barem

kakvu drolju-reč

iz mračne ulice,

u podrumu ove kuće,

taj Kelt što doručkuje

krišku pržene slanine.

Prostu kao opanak

od bivolje kože,

runu keltskog barda

kao ražnatu slamu

za kurje oko na zglobu

reči da razgazim.

Pokošenog vidnog polja

trbuhom opisan krug,

nalik očevima irskih

mladića i služavki

a tako mom ocu,

tek naramku sena

iz konjušnice

osnivača ovog grada.

Između dvojice

u podrumu ove kuće,

keltska uma, kletvom

nabijena do vrha

(što smrdi na čekanje

ni ribe ni mesa),

kao trgovački putnik

varalica: vezivala mi je

sedlo od jezika

ispod stomaka.

I ponovo su me jahala dvojica

sve mamuzajući me u slabine.

Žure, njivu pod pazuhom

vranama da zaseju.

Brži sam od polegle osmice

i jablanova odapetih u nebo:

Putu ću noge odgristi.

Kuću je zidao otac

na temeljima keltske utvrde:

ali kao da nikud

i ne putujemo,

kad je ravno jeziku-

kog ne možemo zauzdati

ni sva trojica,

da li sad živimo

ili smo odveć umrli

u podrumu ove kuće.