Ljubomir Damnjanović
U snovima

Bilo mu je pet godina kada su došli vojnici. Ime mu je bilo Artemije. Porodica mu je bila iz reda Argola. Imanje im je bilo Kalkidis. Mirna luka između dva poluostrva u kojoj se ništa ne događa. Tek beskrajni nizovi gostiju koji dolaze da popričaju, da se posavetuju, da se provedu kod uglednog senatora Kolusa. Kolus mu je bio otac. Ponosio se njime. Njegovim prosedim zulufima, njegovim srdačnim smehom, njegovim zagrljajima pred svim gostima. Ponosio se kako mu otac dozvoljava da i Algerija, njegova žena i majka Artemijeva ravnopravno učestvuje u svim diskusijama. Ponosio se i dugim plovidbama porodičnim brodovima koji su brodili između bezbrojnih ostrva njegovog sveta.

Sve je to nestalo jedne večeri kada su nagrnuli vojnici. Artemije je bio sa dadiljom u vrtu. Artemije nije mogao da zna da mu je otac počeo da uživa i prevelik ugled. Da ga neki vide kao budučeg sevastokokratora i možda i budućeg Gospodara svog ostrvlja. Nije znao da se to nekima ne sviđa. Znao je samo da ga boli ruka dok ga dadilja tegli kroz noć. Da želi da se oslobodi nje i da pojuri natrag u kuću koja izgleda čudno između stabala i mraka. Kao da leluja, kao da je crvena i svetli. I neka buka, slabašna buka dopire i do njih dvoje koji se šunjaju i kriju kroz noć koja iznenada postaje kišovita.

Kucanje na nekim vratima. Prekrivač svetlosti koji se prosipa kroz otvorena vrata. Povratak topline. Neki nepoznati ljudi i žene. Uplašen je ali zna da ne mora da ih se boji. Postelja. Mnogo grublja od one na koju je navikao, ali suviše je umoran da bi protestovao. San koji dolazi poput velike utehe. Šeta po obali. Talasi lagano zapljuskuju njegove bose noge. Blage peščane dine obrasle slabašnim rastinjem. Na jednoj od njih je neko. Devojčica. Njegovih godina. Videla ga je. Silazi i šljapka kroz vodu.

"Ko si ti?" pita ga.

"Gde sam?" pita on nju.

"Glupo pitanje," odgovara mu.

"Baš nije," buni se on.

"Glup si."

"Nisam."

"Kako onda ne znaš gde si?"

Ima pravo, misli u sebi a onda se seti noći kroz koju je prošao. Zna da sanja. Ili je sanjao bekstvo? Nije, da je sanjao bekstvo, probudio bi se u svojoj sobi. Ne bi bio na ovoj nepoznatoj obali.

"U snu sam?" pita je. Zelene oči se skupljaju i gledaju ga začuđeno. Crvena kosa leprša na vetru.

"Aha. U mom snu," naglašava.

"E baš nisam. Ti si u mom."

"Nisam. Kako mogu da budem u snu nekog glupog dečaka. Oni mogu da sanjaju samo o ratovanjima."

"Nisam glup."

"Toliko si glup da ni ne znaš da si glup." Smeje se i saginje se da uzme kamičak. Baca ga i on odskače od vode nekoliko puta pre nego što potone. Želi da je pita kako to radi ali se uzdržava. Samo bi rekla da je glup kada ni to ne zna.

"Neka bude po tvome," pomirljivo kaže. Krenuo je ka obližnjoj dini i izvalio se na toplom pesku. I dalje nema nikoga. Sunce je blago kao i vetar. Ona ga gleda par trenutaka a onda mu prilazi i leže pored njega.

"Možda i nisi baš toliko glup. Mada se to možda meni samo čini jer mi se sviđaš."

Artemije oseti kako crveni ali dovoljno je pribran da brzo nađe način da promeni temu.

"Ja sam Artemije. A ti?"

"Glupo ime. Ja sam Lisa."

"Kako?"

"Lisa."

"Ma kako dalje?"

"Šta dalje?"

"Pa ime. Kako samo Lisa. Može da bude Lisisatra, Lisandrida, Lisandra. Ali kako samo Lisa?"

"Eto tako. To je baš normalno ime, a neki tamo Artemije."

"Šta fali tome?"

"Smešno je. Odakle si?"

"Sa Kalkidisa," ponosno kaže i ne veruje ušima kada mu ona kaže da nikada nije čula.

"Glupa si ti. Kako nisi čula za Kalkidis. Svi znaju za njega. Ima najveću flotu u Međuostrvlju."

"Šta je to Međuostrvlje?"

Mora da ga zavitlava. Kako neko može da ne zna za to. Pa tu svi žive. Zbunjena je. Objašnjava joj. Ona samo odmahuje glavom.

"Baš je ovo čudan san. Kako mi samo može da padne na um da postoji još nešto osim našeg sveta. Svuda oko nas je samo more. Nema drugih mesta. Samo Alizija."

"Šta ie Alizija?"

"Pa ovo gde smo."

"Nikada čuo."

Artemije podiže pogled ka nebu kao da odande traži pomoć. Ali tamo nema pomoći. Samo nova tajna. Sunce je potonulo ispod talasa i na nebu je već poznati mesec ali i neke nepoznate zvezde. Otac mu je oduvek pokazivao zvezde i objašnjavao mu svakom prilikom kako da uz njihovu pomoć nađe put do kuće. Ali ove zvezde mu u tome ne bi pomogle. Čak i one koje mu deluju poznato, koje sjaje kako bi trebalo da sjaje stoje na pogrešnim mestima. Želi da to kaže Lisi ali sve bledi i nestaje. Budi se ukočen u nepoznatoj sobi. Sve ga boli. Samo je dadiljino lice poznato. Ali ono je uplakano. Kada primeti da se probudio prilazi mu i seda pored njega. On se pridiže. Grli ga. Po prvi put je vidi uplakanu. Dugo ga steže i grli. Ništa mu nije jasno. Mešaju mu se uspomene na san i na plamteći dom i vrtove. Na krike u noći. Na zaspala tela pored kojih su prolazili dok su se krili po vrtovima.

Potom ga vode do kola. Dugo se voze. Dolaze u grad. Retko je bio u Luki. Ponašaju se prema njemu i dadilji kao prema paketima. Idu iz ruke u ruku sve dok se ne skrase na kraju u visokim bedemima opsanoj vili u samom centru grada. Čovek kojeg je viđao da dolazi kod njegovog oca ga dugo grli i kune mu se da će osveta biti krvava i da će sin njegovog najdražeg prijatelja postati njegov sopstveni sin. Da će moći da odraste i da se osveti krvolocima za sve što je preživeo. Artemije ne shvata šta je to tako strašno u noćnoj avanturi i spavanju u neudobnom krevetu.

Kada je malo odrastao, shvatio je.

A Lisu je po drugi put sanjao kada mu je bilo deset godina. Kada se vratio posle napornog dana na stadionu gde su vežbali bojne veštine.

Opet ista obala. I devojčica od deset godina na onoj istoj dini. Odmah joj je prišao.

Kao da nije prošao ni dan od njihovog prvog susreta. I ona je isto reagovala. Odmah ga je prepoznala.

"Opet ti," reklaje. "Sada izgledaš manje glupo." Jednostavno je konstatovala.

"I ti," vratio joj je istom merom.

"Zar ćemo da se opet svađamo?"

"Ne." Rekao je.

"E dobro." Krenula je linijom koja je bila granica do koje je voda stizala. "Znaš, razmišljala sam o našem susretu. Gotovo sam ga zaboravila. Znaš, kao i svaki san. Jednostavno nestaje. Ali ne i ovaj. Ipak je ostao. Znala sam da je samo san ali...ma ne znam" Ućutala je i ćutke hodala pored njega. Skupio je hrabrost da je uhvati za ruku. Nije se naljutila, nije se trgnula. Ćutke su šetali do kraja sna.

Prvi san ga i nije toliko impresionirao. Ali ovaj. Kao da je potvrda da je to nešto više od sna. Da nije slučajan, da ima nekog smisla. Kao da je deo nečega tajanstvenog i magičnog. Uplašio se ovoga. Magija je ismevana u školi u kojoj su ga sakrili prijatelji njegovog oca od osvete vladajuće familije. Artemije se zakleo da će se kad-tad osvetiti ali znao je da je suviše mali za to. To su mu govorili kada je izlazio iz škole na raspuste. Govorili su mu i da treba da predano uči, da se priprema za dan kada će povesti pobunu i osvetiti se za sva nanesena zla. Govorili su mu da otac nije ni nameravao da se pobuni. Da su se oni uplašili njegove popularnosti i izveli taj nepotrebni masakr.

Malo je vremena Artemije imao da se posveti nekim prijatnim snovima ali oni su ipak dolazili. Uvlačili se u njegovu spavaonu, šunjali između redova kreveta i nepogrešivo ga pronalazili. Odvodili ga u neki svet gde su postojale čudesne mašine i blještavi gradovi. Gde je postojalo samo jedno ostrvo. Neobično nebo. Ona mu je objašnjavala i pričala o svim tim čudima na uvek istoj plaži. U uvek istom sutonu gde su postojali samo oni i niko drugi. Njoj je i palo na pamet da je svet njegovih ostrva možda na drugoj strani lopte koja je njihov svet. Da možda zato ne znaju jedni za druge.

"Ali kažeš da imate brodove koje pokreću mašine. Zašto niste doplovili do nas?"

"Koliko bi uglja morali da ponesu ti brodovi?"

"Mnogo, verovatno," pogledao ju je. "Shvatam. Ako ponesu dovoljno uglja onda nema mesta za posadu i hranu i vodu. Ako napravite veći brod, potrebno je više uglja da ga pokrene i opet ste na početku. A ako napravite brodove poput naših, sa jedrima, oni su suviše spori i opet ne može se poneti dovoljno hrane."

Uzdahnula je.

"I nikada se nećemo stvarno videti," dodao je.

"Ali zato imamo snove." Slegnula je ramenima. Stao je i privukao je sebi. Imali su tada po sedamnaest godina. "Ali poljubac u snovima je poput onog na javi." Poljubio ju je. Uzvratila mu je. Spustili su se na pesak. Talasi su ih blago dodirivali i dodatno milovali. Nisu ih osetili. Prepustili su se pobedi nad prostorom.

Dnevni život je postao sporedan za njega. Gotovo da nije ni primećivao promene koje su se oko njega odigravale. Tek kada je dobio ponudu od dvora da dođe i da radi na njemu zbunjeno je zastao na sred ulice i osvrnuo se oko sebe. Video je spokojna lica, pune radnje, mašine koje su zauzimale sve više mesta na ulicama. Znao je da je donekle i sam odgovoran za to. U školi je zapostavio borbene veštine i sa drugovima se prepustio pravljenju mašina koje je viđao u snovima. Stari vladar je umro. Nasledio ga je sin koji je smatrao da je prava moć u srećnim i zadovoljnim ljudima. Strahovlada se istopila i nestala poput lošeg sna. Doba nemira je ostalo daleko u prošlosti i Artemije shvati da nema protiv koga da se buni. Da nema razloga. U nekoliko trenutaka istopile su se gotovo dve decenije mržnje. Stajao je na ulici dvadesetopetogodišnji mladić dok su oko njega prolazili ljudi. Tada je shvatio da nema više ni onih koji su ga učili da mrzi i da živi za osvetu. Lakog srca otišao je na dvor i prihvatio ponudu.

"Tek u snovima živim," govorio joj je.

"Ali imamo i obaveze prema stvarnom svetu." Milovala ga je po kosi dok su sedeli na dini.

"Moji pronalasci su im dovoljan dar. Sada radim na brodu dovoljno moćnom da prebrodi razdaljinu koja nas deli."

Snuždila se. Privukla je noge ispred sebe i šarala prstima po pesku.

"Šta je," upitao ju je.

"Ništa," osmehnula se. "Treba da se udam. Tako je dogovoreno među našim porodicama. Pitam se kako će to ispasti. Znam da ću mu biti verna u stvamosti ali ovo. Ovo je drugo," osmeh joj se vratio na lice. "Ovo je naš svet. Ovde donosimo samo ono što želimo. Kao sve one mašine i slike gradova. Niko nam ne može ovo oduzeti." Zaplakala je. Hteo je da je zagrli, da joj kaže da... nije znao šta da joj kaže. Samo joj je u jednom trenutku podigao šiške sa uplakanih očiju. Nekako je iscedila osmeh i obećala mu da više nikada neće plakati u snovima.

Susreti su se nastavili. Kako su godine prolazile oni su postajali sve češći. Artemije se isto ponekad znao da zapita da li je ikada u stvari varao svoju ženu. Da li je u snovima izdavao svoje sinove i unuke i ženu. Lagodno su živeli. U raskoši. Njegovi saradnici su blagonaklono gledali starca koji i pored svih pronalazaka i dalje želi da napravi brod nad brodovima. Ostareli vladar je dao Artemiju odrešene ruke da se igra sa svojim snom. I na čuđenje svih brod je najzad završen. I sve ono što je išlo uz brod. Hrana bez vode koja je zauzimala mnogo manje mesta, mašine koje su od morske vode pravile vodu koja se mogla piti. Jedra sposobna da uhvate najmanji dašak vetra, motori koji su trošili gorivo koje je do tada bilo nezamislivo. Artemije se samo plašio da ne bude suviše star za tu plovidbu. Svi su mu u stvari govorili da je suviše star, ali nije ih slušao.

Brod je napokon zaplovio. O dugoj plovidbi ne vredi pisati. O očaju koji ga je obuzimao zato što se nikako ne pojavjljuje to ogromno ostrvo. O neobjašnjivoj tuzi koja je sa svakim pređenim lijem sve više obuzimala njegovu voljenu.

A onda je neko viknuo Kopno. Artemije je izleteo na palubu i niko ga nije mogao da vrati u kabinu. Fascinirano je gledao sve bližu i bližu obalu. Bio je u prvom čamcu koji je pristao na obalu. Satima je sedeo na sanduku i posmtrao kako se iskrcavaju vozila. Izdržao je truckanje koje je je trajalo danima. Izdržao je suze voljene koja je uporno odbijala da mu kaže razlog tuge.

Došli su do brežuljaka koji su uzbudili arheologe. Gotovo mesec dana je gledao kako otkopavaju ostake drevnog grada. Ništa mu nije bilo jasno. Jedva je čekao san da mu ona pruži objašnjenje.

"Aleksandre, šta kažeš na njegov rukopis?"

"Bio bi to dobar roman," Aleksandar je mrzeo tog bezličnog obaveštajnog oficira koji im je dodeljen na ekspediciji. Istina je da je najveći um carstva umro u svom šatoru. Ali zaboga, pa star je ko Knjiga otaca. Zašto ne pusti tog časnog starca da na miru bude sahranjen na kopnu u koje je jedino on verovao.

"Nisam vas sasvim razumeo?" Lisin ga pogleda ispod oka. Seo je na poljski krevet u kome je noćas preminuo Artemije.

"Pa sve je prepričano. I to u trećem licu, ali očigledno da je pisao o sebi. Ako bi se malo razradilo, pa tu ima materijala za roman. Starac je prekraćivao poslednje dane sa svojom maštarijom. Samo je nabacao slike i okvir priče."

"Kakva priča. Zar je ova za vas priča?"

"A šta drugo bi pa bilo?"

"Ispovest," odmahnuo je Lisin. Sumnjičavo je gledao mladog arheologa.

"Ispovest o snovima? Pa ovde je sve mrtvo hiljadama godina. Grad je razoren i to tako užasno da se kamen pretvarao u staklo."

"I šta onda?"

"Dečija trauma. Stvorio je svet u kome je voljen. U kome postoji neko ko mari za njega."

"A svi ovi pronalasci?"

"Tu su se probijale slike iz njegove podsvesti. Ideje koje su se rađale i nalazile način kako da isplivaju."

"Lupate. Zamajavate me. Znate da to nije istina." Lisin je skočio i uneo se u lice Aleksandra koji je uspeo da zadrži spokojan izraz dok se u sebi pitao da nema posla sa ludakom. Sa ludakom na opasnom položaju. Morao je da iz njega išćupa ono u šta je verovao istražitelj.

"A šta je po vama istina?"

"Ona je stvarna." Aleksandar je hteo da se nasmeje. Uzdržao se. Koliko god da je Lisin lud on ima vlast i moć nad životima svih njih. Ćutke je slušao Lisina.

"Zar ne vidiš? Ona je živela ovde. Viđala se sa njim u snovima. Ali nije ih delio samo prostor, nego i vreme. Zato se onako ponašala dok je Artemije plovio ka njoj. Znala je ono što on nije znao. Da je njena civilizacija postojala mnogo pre naše. Možda smo mi ostaci tog naroda. Možda smo pobegli na ostrva od ratova koji su uništili sve."

"I sve zaboravili?"

"Ko zna kakva su oružja imali. Mora da je shvatila na kraju da ih deli i vreme a ne samo prostor."

"To ste već rekli."

"Ali starili su zajedno," reče posle duge pauze Lisin. Obrisao je čelo i izašao iz šatora. Aleksandar ga je sledio. "Možda postoji objašnjenje za to..." zagledao se u sunce koje je tonulo iza talasa.

"Kakvo?"

"Možda su zajedno i umrli." Opet lupa, pomisli Aleksandar. Moraće da diskretao, vrlo diskretno porazgovara sa nekim o Lisinu i njegovoj razboritosti. Od njegovih ocena možda zavise i neki životi. Lisin je nastavio.

"Možda im je suđeno da nastave da postoje zajedno u poslednjem snu. Možda ju je noćas sreo i možda su zajedno došli do one tačke kada mogu da opstanu samo u snu. Možda upravo sada hodaju plažom u sutonu. Možda će da hodaju dokle postoje snovi i svetovi." Okrenuo se, kao da želi da pođe ka čamcima. Zastao je.

"Šta ćete napisati u izveštaju?" Upita ga Aleksandar.

"Godine i iscrpljenost su učinile svoje. Jednostavno je umro."

"A rukopis?"

"Napišite taj roman. Ali voleo bih da ima kraj kakav sam vam ispričao. Učinite mi to." Tutnuo mu je hartije u ruke i žurno krenuo ka čamcima.

Aleksandar je isto krenuo ka čamcu koji je čekao na njih. Vetar je zašuštao i mahinalno se okrenuo. Za trenutak mu se učunilo da na dinama vidi dve siluete kako zamiču sa pogleda držeći se za ruke. Mahnuo je glavom i njih više nije bilo.

Pogledao je nekolko listova hartije koje je držao u ruci. Poželeo je da ih prepusti vetru i napuštenoj obali. Ali ipak ih je strpao u džep. Rešio je da nikome ne priča o incidentu sa Lisinom. Čovek ima prava na svoje snove i maštarije. Mada je on čudna osoba za tako nešto. Bezbednjak koji veruje u ljubav koja premošćuje prostor i vreme.

I možda i napiše taj roman. Dok su plovili ka brodu izvukao je listove i zadubio se u njih.