Priče sa Makropolja
III. serija, 3. tok

Karolj D. Bala
Samostrel II.

Nikada nisam verovao da se pred čovekom u izvesnim okolnostima, recimo u trenutku smrtne opasnosti, može odviti film njegovog života. No bio sam pak sasvim siguran da bi mi, ukoliko bih dospeo u takvu situaciju, u pamet došla neka posve svakidašnja tričarija, ili pak da bi mi glava bila prepuna onakve odzvanjajuće tišine kakva sjakti na ekranu uključenog pa zaboravljenog televizora nakon završetka programa.

I bio sam u pravu - a i nisam. Kada je Elvira sa suprotnog kraja dvorišta na mene uperila cev lovačke puške, u meni je odista počeo da se niže jedan sled slika. Ali ne film moga života, niti pak neka svakidašnja tričarija, nego jedna osobita, čudnovata povest, za koju nisam mogao da odlučim da li je to moja sopstvena uspomena, da li sam je doživeo, pročitao, ili su mi je pak samo ispričali.

Pri tom kao da sam video kako Elvira pomalo spušta pušku, nišani. Valjda ne želi da mi upuca nogu, onda neka mi radije razbuca glavu, nisam voljan da kao bogalj proživim svoj život, mišljah, no moj strah nije prekinuo unutrašnju pripovest koja je, tako sam osećao, napredovala beskonačno polagano, poput nekog starca koji dokono pripoveda uz baštenski sto, pijuckajući pritom fino piće - a to je samo povećavalo moju paniku. Zaprepastila me je mogućnost da možda neću stići do kraja njegove pripovesti.

Zatim je u brzom sledu, najpre iznutra, iz u nutrini odvijajuće priče, prasnuo pištolj, a potom sam iza sebe čuo jedan zasopljeni hropac, da bi na posletku zagrmelo oružje u rukama moje žene. Stresao sam se, no kako nisam osetio nikakav bol, okrenuh se polagano i pogledah unazad u pravcu zatomljenog zvuka. Bela pena na psećoj njušci tada je od naviruće krvi počinjala da se boji u crveno.

Pre no što sam mogao da razaberem šta se to dogodilo, Elvira je sa trema već povikala na mene: da zakopam mrcinu. Zapovest je bila toliko racionalna, da sam u svojoj smušenosti zaboravio da se pobunim, da se zgranem, nisam pohitao za njom da smesta zatražim podnošenje računa o ovoj najnovijoj ludosti. Poslušno bih i bio pošao po ašov, no tada mi je bol prodro u jagodicu prsta. Naravno, posekotina. Najpre ću to previti, odlučih.

U kuhinji je upitno podigla pogled ka meni, a ja sam tada postao svestan da mi cela utroba drhti, i da ni glasa ne mogu pustiti od sebe, pa sam pokazao krvareću ruku. I za mene samog neočekivano ostavila je ono što je upravo radila i počela je da se bakće sa mnom. Isprala je ranu hladnom tekućom vodom, natopila je parče gaze jodnom tinkturom i sa flasterom za rane pritisnula na posekotinu, a potom mi je čvrsto kružno ufačlala prst.

Već juče je videla da nešto nije u redu sa Lordom, rekla je pritom bezbojno. Još je dobro što nikoga nije ujeo. Kada je sused javio da je pronašao crknutu lisicu podno ograde smesta je znala šta treba da učini, shvatila je zašto već drugi dan pas penasto balavi i ne jede.

Oborio sam pogled. Nisam tražio da položi račun o tome zašto mi nije rekla, jer smo oboje decidno znali da ja nisam bio u stanju da učinim ono što je ona bez razmišljanja učinila. Nisam je pitao ni to nije li se možda bojala da će pogoditi mene. Bila je još sasvim mala devojčica kada ju je otac naučio da puca, redovno ju je vukao sa sobom u lov. Elvira rukuje oružjem poput snajperiste, zbog toga se i oseća bezbednom ako noću uz uzglavlje pripravi ubitačnu alatku.

Ašov mi nije ležao u ruci, smetao mi je oko prsta obmotani zavoj, zadugo sam šeprtljao ukraj bašte. Kada sam Lorda odvukao u jamu spopala me je žestoka mučnina, minutima sam bljuvao u podnožju naše kajsije, glava mi je hučala, kloparala od mnogih konfuznih misli. Odjednom mi je svega bilo do guše - no nisam tačno mogao da pojmim od čega mi je to bilo dosta.

Dok sam poravnavao zemlju u našem voćnjaku se već smrkavalo. Sastrugao sam sa ašova za njega prionule vlažne grudve, alat sam odložio u šupu i krenuo da se operem. No na tremu sam zastao. Nekako mi se nije htelo ući u kuću. Spopao me je osećaj kao da imam još nekog posla, da imam važnu, neodgodivu dužnost, koju mogu da izvršim samo u Elvirinom odsustvu, samo onda ako se izvučem iz njene sfere, ako ne računam na nju, ako nisam upućen na nju.

Premeštao sam se sa noge na nogu, rasejano sam popravljao povez na mojoj ruci, gledao sam čas na ulicu, gde se po običaju beskrajni niz kamiona jedva pomerao, a čas sam pak okretao glavu ka šupi, premeravajući koliko sam metara stajao udaljen odavde kada je ... Pa naravno, odjednom mi pade na pamet. Pripovest! Koja se odvila preda mnom, a za koju nisam mogao da razaberem jesam li je doživeo, ili ... No šta li to beše? O čemu je ona govorila?

Svim silama sam se skoncentrisao, ali nisam uspeo da dozovem ni iskricu od onogašto se tada i tamo, u užasu na mene uperene puške, odvijalo preda mnom. Ovakvog nečeg nigde nema, jedio sam se, poput osobe koju ujutro od opterećujućeg uticaja jednog teškog i u svim detaljima jasno ocrtanog sna oslobađa zvrjanje budilnika, a koja čim navuče svoje zokne već nije u stanju da se seti bilo čega iz svojih snoviđenja. Osećao sam da je sada moj grčeviti napor ono što ne dopušta da mi se u pamet vrati bilo šta od onoga što sam preživeo u kritičnom trenutku.

No, sada bi nešto trebalo popiti - odlučih - i krenuh u komšiluk kod Dežike. Ali baš kao što sam malopre zastao na tremu, sada sam to učinio u vratnicama. Opa. Sutra je ponedeljak, idem sa Elvirom na kliniku gde ćemo sa docom razgovarati o mom alkoholizmu. Još će biti kadri i da mi uzmu krv, još mi samo fali da u njoj pronađu alkohol.

Odgegao se nazad. Da bih razvukao vreme povukoh se do moje radionice, stavio sam katanac, a ključ ubacio u džep. U drugim prilikama nisam uviđao potrebu za tim, ali sada kada Lorda više nema... Premišljao sam se ne bi li trebalo da uzmem i samostrel, ali sam procenio da za sad nema potrebe za tim.

Tama je bivala sve gušća, već se i par zvezda videlo iznad drveća. Duboko sam udahnuo i ušao u kuću.

Pre no što sam zaspao najpre sam mislio o tome kako bih hitno trebao da nabavim jednog psa pre no što iznova otputujem, neka se malo navikne kod nas, a potom pak o tome da će mi možda ipak u snu iznova doći ona čudna povest... u kojoj... da, u kojoj je valjda bio jedan pas, jedan veliki vučjak, u dlaku isti kao ...

Ujutro sam se probudio sa blagom glavoboljom. Sad bi dobro došla jedna kafa, odjednom sam poželeo našu staru jutarnju procesiju, kada se Elvira sa dve pušeće šolje zavukla nazad kraj mene, kako bismo je zajednički posrkali. Bila je u stanju da se probudi 20 minuta ranije radi ove petominutne idile. Dođavola, zbog čega se sve tako iskvarilo, besneo sam, ili pre tužbalisao, žurno navlačeći na sebe kućnu odeću, kako bih pre polaska još mogao da nahranim stoku.

U autobusu smo oboje bili neuobičajeno mučaljivi. Sedeli smo turobna lika, poput dvoje neizlečivih bolesnika koji su načisto sa bezizlaznošću svoje situacije. Isti smo utisak izazvali i na klinici dok smo čekali u hodniku.

Nakon što se predstavio, doca nas je posadio da sednemo i dosadno je govorio o tome kako je alkoholizam jedna neželjena društvena pojava, koja je u tolikom i tolikom procentu porodica uzrok zahlađenju među parovima, u toliko i toliko slučajeva dovodi do razvoda, itd, itd. Ali naše će društvo učiniti sve da pomogne onima koji ... bla, bla, bla... Potom je promenio ton, okrenuo se ka meni i upitao me kolika mi je uobičajena dnevna doza. To me je toliko iznenadilo, da sam samo izbečio oči, nisam umeo da odgovorim. Nabrao je obrve, nije silio stvar. Ispružio je ruku sa dlanom okrenutim na gore i zatražio da ja položim svoj na njega. Osetio sam da je njegov dlan blago oznojen. Potom mi je zasvetlio u oko, gumenim čekićem mi je pokucao po kolenu i zatražio da sklopljenih očiju spojim svoja dva kažiprsta. Poslušao sam ga bez reči, pazivši dobro da me ne iznervira ovolika količina gluposti.

Na osnovu čega tvrdite da vam je muž alkoholičar - iznanada se obratio Elviri, koju je slično meni iznenadilo iz nenadanog pravca pristiglo interesovanje. Pošto sam pak ja ostao dužan za odgovor, ona se pribrala i izjavila da sam poslednji put do poslednje pare propio svoju mesečnu platu. A koliko zarađujem, upita ovaj put mene, no smesta je i odmahnuo rukom da ništa ne treba da kažem. Značajno me je gledao u oči iznenadivši me svojim novim pitanjem još i više negoli prethodnim. Da li bih imao nešto protiv toga da me on podvrgne hipnozi i tako nastavi pregled? Molećivo sam pogledao Elviru, ona je slegla ramenima, a ja sam u svojoj zbunjenosti našao da kažem da nemam ništa protiv.

< Slobodan Ilić: Priča o steni | Slobodan Ilić: Život. Hipnoza >