Priče sa Makropolja
III. serija, 6. tok

Slobodan Ilić
Matori dečak

Sa vrata sam odmahnuo prijatelju. Nekako sam znao da je to mahanje, moje poslednje mahanje. Osetio sam nešto u ruci. Osetio sam kako je ona odlučila da zauvek odustane od takvih pokreta. Moja ruka je odlučila da više nikoga ne pozdravlja. Ispraćajući pogledom svog prijatelja, kako se u pravilnim razmacima sve više gubi iz vida, pokušao sam još jednom da mu mahnem, ali ruka me više nije slušala. Ništa me više nije slušalo.

Još neko vreme sam stajao u dovratku i gledao u travu. Nisam mislio ni o čemu. Malo kasnije, pade mi nešto na pamet. Rekoh sebi, idem na spavanje. Krenuo sam u svoju spavaću sobu i tamo sam zastao nad svojim krevetom. Onda sam zapalio cigaretu. Potom sam iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadio pljosku viskija. Pušio sam, pijuckao i gledao u svoj krevet. Povremeno bih stavljao pljosku u ruku među čijim je prstima dogorevala cigareta kako bih ovu drugu mogao da provlačim kroz retke vlasi kose.

Naglo sam počeo da se znojim, ali nisam previše mario zbog toga. Nastavio sam da buljim u krevet usput otpijajući kratke gutljaje. Iznenada sam osetio mučninu od tog pogleda na sopstveni krevet. Nekada sam govorio za krevet da je to najveće ljudsko otkriće. Tada sam bio mlad. Sada sa skoro jednim vekom u sebi ne mislim tako. Ne, nema to veze sa strahom od smrti. Ne. Nema to veze ni sa čim. Samo znam da je najveći čovekov neprijatelj upravo ovaj krevet i svi kreveti ovog sveta. Osvrnuo sam se i pogled zaustavio na vratima. Krenuo sam prema njima. Nisam znao gde sam pošao. Pustio sam noge. Izašao sam u dvorište i pogled usmerio ka garaži. Bilo je dva iza ponoći. Vreme jezive tišine. Otvorio sam garažu i upalio svetlo. Predamnom je bljesnuo, doduše sav prašnjav, kamion u koji nisam seo više od trideset godina. Stari dobri Džejms. Isti onaj s kojim sam počeo karijeru "patrijarha života". Isti onaj iz koga sam kukavički gledao kako moju najveću ljubav života gurnuše sa stene u provaliju. Isti onaj koji je moja žena mrzela toliko da je i mene omrzla.

Ali taj bljesak, ta prašina po njemu, povratila mi je snagu. Kao da sam ga čuo gde mi govori kako život itekako postoji. Uskočio sam u njega na isti način kao onda kada to beše prvi put. Okrenuo sam ključ u bravi i Džejms se iz prve oglasi. Udario sam šakama po volanu i uzviknuo: "Reci druškane, gde idemo!?".

Izvezao sam ga na ulicu i krenusmo levo.

" Slušaj, ne znam koji su tvoji planovi, da li bi voleo neko posebno mesto?" Kamion je uzvraćao jednakim glasom, bučno i pouzdano.

Osvrtao sam se okolo, okretao volan, menjao brzine.

" Znam gde bi smo mogli. To je mesto koje bih voleo da ti pokažem. To je grad čiji asfalt još nisi osetio. Jedan od dva tri na svetu zbog koga bi vredelo zaplakati. Berlin. Da, tako se zove taj grad. Preživeo je razna govna. Bio je star, ne toliko, ali dovoljno da umre jednom za svagda, ipak mu se nije dalo, imao je jako srce, baš kao i ja, i najednom je postao, znaš šta je postao, dečak. Baš tako. Dvaput se rodio. Poput svetaca. E, tamo bih te odveo, pa šta kažeš?". Džejms je radio svoj posao. Mogao sam da prepoznam po zvuku motora da nije imao ništa protiv. Onda sam stisnuo gas i skrenuo u poprečnu ulicu za izlazak na auto-put. Vozio sam bez milosti. Džejms i ja smo grabili ka životu kao izgladneli pacovi.

Još uvek nisam znao zbog čega sam se odlučio na ovaj put. Nisam znao ni zbog čega se osećam tako zadovoljno. Nisam ništa znao. Ako sam nešto želeo od života to je bilo ovo osećanje matorog dečaka. U mojim godinama izbori se prikupljaju u jedan. Umreti. To je sve što je preostalo. Nikad se ne bih vratio u svoje rano detinjstvo. Nikad se nigde ne bih vraćao. Ovo što sada radim je odlazak. Odlazak u dečaštvo. Za obe stvari potreban je podjednak napor. Onda ako je već isto, rekoh Džejmsu, " Budimo dečaci."

U Doveru smo to uveliko bili. Kamion i ja. Dečaci što jure u susret dečaku.

Dok su nas prebacivali trajektom, setio sam se da sam mnoge stvari iz svog života zaboravio. Ne znam zašto sam se sada setio tih stvari koje sam već bio zaboravio. To nije dečački. To iznenadno sećanje, bili su poslednji ostaci moje starosti. Kamion je ćutao. Ja sam u sebi nastavio sa pričom. Nešto je kuljalo iz mene, neko đubre. Na primer kao: Eh, da je moja pokojna žena ovde sa nama. Ili moji prijatelji koji su takođe odavno upokojeni. Da ne govorim o ostalim mrtvacima koji su mi se vrzmali po glavi.

Na La Manšu su mi se udvajala osećanja. Znao sam mnogo o životu, čak previše, bio sam star, i u isto vreme nisam znao šta ću više sa svojim životom, baš kao pravi dečak. Mogao bih svuda.

Taj kanal me je na momente užasavao. Kao da je hteo da nešto što je moguće na sve načine učini nemogućim. Ali onda sam kao svako dete rekao, istina, to me boli, ali zanemariću. Zanemariću sve. Kamion je i dalje ćutao.

Onda smo se iskrcali. Bilo je to tumbanje. Potom sam u kabini uzviknuo: " Ne brini!".

Dečak-grad bio je sve bliži. Bliži nego ikad. Onda sam to pokušao da objasnim svom jedinom preživelom prijatelju. Jako me je uzbuđivao razgovor sa mašinom. Ljudi su već nešto drugo, čim počneš s njima neko uvek pogreši. Ovako, sa svojim kamionom kao sa ženskom pre sedamdeset godina. Ništa ne znamo o životu jer smo u životu. Dobro se sećam tih dana bez ikakvog smisla i koristi. Takve dane sam najviše voleo. Mislim da je i ovaj naš put, ova odluka, ovo jutro, kišno i blatno isto to - bez smisla i koristi.

Pri ulasku u Berlin zaustavio nas je jedan drot. Ko zna šta je on mislio, ali po onome kako nas je gledao, nije obećavao previše. Možda je mislio da su Saveznici ponovo došli, ili da su u pitanju neke lude. Rekao mi je da se brine za mene jer sam već u godinama i kako nije sasvim siguran da sam sposoban za vožnju. Uzvratio sam mu kako on nije sposoban da razume u čemu je reč. Onda sam ga pitao: " Da li si ti sposoban za ono za šta misliš da si sposoban?". On se zbunio, i želeći da sakrije to, pustio nas je. Posle tog govnara, zaključio sam da su najgore godine, srednje godine. Tada stvarno ne znaš ništa, ali to nikako ne možeš da shvatiš. Srednje godine su stvarno jedna sićušna i neprimetna smrt. U tim srednjim godinama isplivavaju sva čovekova govna. I tačno je, sredina je smrt. Kao La Manš, kao trajekt, kao vreme kada čovek napokon treba da se skrasi na jednom mestu. Pljunuo sam kroz otškrinut prozor. A onda sam još jednom pljunuo.

Ostavljali smo ulicu po ulicu iza sebe. Okretali smo se u krug kao izgubljeni. Nismo brinuli o tome kuda idemo. Onda sam osetio žeđ. Bila je to najveća žeđ u mom životu. Zaustavili smo se pred jednom birtijom gde su mnogi mladi doručkovali u luljaškama sa nogama podignutim na stolove. Pronašao sam jednu ljuljašku i zaseo. Stigla je krigla "Berlinera". Ispio sam je iz dva cuga. Onda sam otišao po doručak i ponovo se uvalio u luljašku. Žvakao sam i gledao preko ulice.

Malo posle, prišao mi je jedan momak. Pitao me je da li je onaj tamo kamion moj. Potvrdio sam i nastavio da žvaćem. Seo je pored mene i pitao me odakle dolazim. Momak mi se svideo, pa sam rešio da mu kažem. On je rekao, kako je oduvek želio da vidi Škotsku. Rekao sam mu pa što je nije video. Onda je on rekao kao je imao raznih problema u životu, i kako bi se oni pojavljivali uvek onda kada bi on rešio da negde otputuje. Onda sam mu rekao zašto ovog trenutka ne krene. To je uvek tako dok ne kreneš. Problemi su kao muve. Idi sad, sad idi, i muve će ostati ovde, ja ću ih čuvati. Onda je rekao da je danas imao baš loš dan. Ja sam mu rekao da je svaki dan, loš dan. On se nasmejao. Nasmejao sam se i ja. Smejali smo se sve dok on nije rekao da je danas dobio dete. Onda sam ja prasnuo ponovo u smeh. Prekinuo me je kada je rekao da je veoma srećan. Tada sam se uozbiljio. Onda sam mu rekao da je to stvarno tužna vest. Nakon toga video sam kako se izbuljio u mene. Rekao mi je, kroz suze, bile su to poštene suze, kako mu je danas umro otac. Ponovo sam prasnuo u smeh. A onda sam zaplakao. Privukao sam ga sebi i poljubio ga u čelo. Pitao sam ga kako se zove. Rekao je da se zove Tim. Rekao sam mu kroz plač, da nikako ne pomisli kako ga sažaljevam, rekao sam mu da mi je svejedno bilo plako, bilo se smejao. Onda sam ponovo prasnuo u smeh i tako smejući se otišao do kamiona i upalio ga. Odmah potom sam se vratio Timu i pitao ga da li zna da vozi. On je rekao da zna. Onda sam mu rekao, vidi, Time, mislim da bi bilo najbolje da se malo provozaš mojim kamionom. Tim je bio zbunjen, ali je ustao i otišao do kamiona. Onda me je pogledao. Kao da je hteo da me pita nešto. Doviknuo sam mu: "Vozi dok možeš."

Tim je nestao niz ulicu. Malo kasnije, krenuo sam svojim putem. Nisam znao koji je moj put, ali nisam zastajao. Usput sam šutirao kamenčiće. Skoro da sam zaboravio na Tima i svoj kamion. Zabio sam ruke dublje u džepove i nastavio dalje. Ako bi me neko gledao otpozadi, mogao bi da vidi kako se moja prilika sve više umanjuje, toliko da se u jednom trenutku gubi iz vida, postaje neznatna, nevidljiva. Baš onakva kakva je i trebala da bude.

< Karolj Bala D.: Samostrel III. | Karolj Bala D.: Samostrel IV >