Priče sa Makropolja
IV. serija, 6. tok

Ištvan Besedeš i David Albahari
Zimovnik II

"Mornar - ne dospeva na brod -

tetura se kroz snežne oluje."

(A. Blok)

Kada su se ocrtale konture keja, u meni se pojača neki loš predosećaj. A čim se ispostavilo da je mrak noći najgušći baš iznad gradskih svetala, ja reših da se nipošto ne primaknem mostiću. Posle me je ipak ponelo uzbuđenje mojih raspojasanih drugova, te s njima pređoh preko daske i dohvatih se tla, i evo nas kako se spotičemo i približavamo snegom prekrivenom gradu, gegajući se vodnjikavim, razgaženim tragom, duž neke praznično nakićene ulice. Cilj pred sobom jedino ja nisam video, tako da sam dospeo najdalje, i izronio na drugi kraj grada, da bih bacio jedan pogled na prazan, mračan kopneni beskraj, i smesta krenuo natrag.

Nakon što su se prodavnice zatvorile, ulica se ispraznila, i praznični metež se preselio iza prozora stambenih zgrada. Bazao sam u svojoj crnoj uniformi, kao nekakva senka izgubljena između iznutra osvetljenih smetova snega. Išao sam od kuće do kuće, i trupkajući u mestu ispred ponekog prozora, zamišljao da zavirujem u neke svoje uporedne živote, koje - pošto sam već godinama na moru - drugi žive umesto mene. Skoro da sam izgubio strpljenje, dok su ti drugi kusali moju prazničnu večeru, raspakivali moje poklone ispod jelke, podizali uvis moju decu i privijali uz sebe moje voljene supruge. Spopade me pravi bes što su moje mesto zauzeli debeljuškasti, mekušni nitkovi sa svojim prslucima i štucovanim brkovima, poželeh da oborim njihove samovare, da zapalim svu tu skalameriju, da spržim grad mojih uporednih života, i otarasim se svih poklona koje su mi Bog i ljudi namenili, sveg tog mog života u zimovniku. Zaželeo sam da naprasno zamre blještavilo prozora, tako da, kad svane, more stranputica nema u čemu da se ogleda. Ili da se obesim. Prelom vratnog pršljena bi sasvim izvesno prekinuo ovo mučno sećanje na nepostojeće.

Nekoliko sati kasnije, možda je već bilo i iza ponoći, došao sam sebi. Usta su mi bila širom otvorena. Na svu sreću, u maloj krčmi je vladala dobrostiva polutama, jedinu senku je bacao treptavi plamen petrolejke a po okolnim stolovima behu poslagane izokrenute stolice. Nigde nije bilo nikoga. Mornari su se verovatno već odmarali na drvenim ležajima u potpalublju.

Ubrzo sam shvatio u kakvoj me je nepodobnoj pozi zatekla omamljenost. Utrnuo od otrova žestokih pića, postao sam sličan trulom drvenom kipu ili šipu nekog starog, isušenog pristaništa, sa gnjilom omčom oko vrata. Donja vilica mi je ostala nepomična. Delimično sam je ispravio i pretražio jezikom, proveravajući da je posetioci krčme nisu možda koristili kao pepeljaru, jer igrali su bilijar pored mog stola (zapravo ih nisam video, jedino sam čuo zveckanje karambola kad bih sklopio oči). To ne bi bilo ono najgore što je moglo da me snađe. Mogla mi je iz usta viriti krpa za čizmu, štrokava čipka ili prazna čaura... Ne bih primetio ni da su mi ukrali srebrne zube, ni srce da su mi iščupali kroz širom razjapljena usta.

Ispustih čašu i, iskrivljene glave, izađoh na ulicu i oteturah se prema doku. Cvokotao sam od mraza, jedva sam uspevao da se održim na nogama po neravnom ledu. Vetar je vitlao sitne pahuljice. Da se nisu topile, zatrpale bi mi razjapljena usta. Jedva sam uspevao da gutam sok istopljenog snega, nešto je i iscurilo. Samo da me ne gledaju noćni šetači. Kao da su pripadali nekoj drugoj, vanzemaljskoj rasi. Njihov smeh je tako daleko dopirao. Nisam mogao da pojmim da li to meni nedostaje ono što njih čini drugačijim ili su oni nekom zaslugom stekli taj višak. Išli su sa klizaljkama pod pazuhom. A brod sam bezuspešno tražio. Vez je bio prazan, samo je morska površina oko njega vrvela od života. Nisam imao drugog izbora: spustio sam se niz daščane stepenice, i sitnim koracima krenuo za lađom. Kao po hrapavom nepcu mrtvog džinovskog psa, zabatrgao sam prema nerazlučivom, crnom ždrelu. Ostadoh i bez posla i bez prenoćišta. Obruč klizača se, međutim, obazrivo raskrilio preda mnom. Davali su prolaz stranom čoveku sa širom otvorenim ustima koji je preko leda, među šarama snežnih vrtloga, krenuo tragom svoje odbegle melodije. Možda je na otvorenom moru brod ponovo bacio sidro, i sa njega dopire ovamo jedva čujni zvuk harmonike.

Išao sam, išao, a kada sam se okrenuo, nisam mogao da poverujem svojim očima - sve je iščezlo, i klizači, i šetači, i lučka svetla, i obrisi gradskih kuća. Sve što sam video, i ispred i iza sebe, bio je mrak. Možda bi ipak, pomislio sam, bilo bolje da se vratim, jer ko zna gde se led završava, i samo bi mi još trebalo da upadnem u ledenu vodu i pretvorim se u santu. Možda ne bih ni stigao da se pretvorim u santu, već bih potonuo, pun vode koja bi se ulivala u moja razjapljena usta. Ipak sam odlučio da nastavim dalje, pravo u crno ždrelo, bez obzira na posledice. A i bio sam uveren da onaj zvuk, koji možda i nije poticao iz meha harmonike, postaje sve glasniji. Čak mi se u jednom času učinilo da čujem glasove koji su pevali, gotovo da sam razaznao reči pesme o devojci koja u podnožju brda čeka svog mornara, ali onda se vetar razbesneo, mada ni pre toga nije bio nežan, i pahulje su se pretvorile u beli zastor koji me je obavijao sa svih strana. Zatvorio sam oči, jer bilo je sasvim svejedno da li gledam ili ne, i tako, žmureći, probijao sam se kroz sneg koji mi je već dosezao do kolena, pa čak, na nekim mestima, i do kukova. Obrazi su mi brideli od hladnoće, prsti visili kao ledenice sa jarbola, mišići drhtali i pretili da otkažu poslušnost, ali primoravao sam sebe da idem dalje, jer sam znao šta donosi san koji se, uz fijuke vetra, udvarao mojim kapcima. A onda sam, već posve iscrpljen, udario čelom u neku tvrdu prepreku i, delom od iznenađenja ali i od nemoći, stropoštao sam se u sneg.

Prvo sam, naravno, pomislio na brod, odnosno, na krmu ili bok, okovane ledom, i pogled mi je već krenuo nagore, prema ogradi, odakle bi, kao odgovor na moje povike, trebalo da slete lestvice upletene od konopljinih vlakana. Potom sam shvatio da preda mnom ne stoji brod, već da sam naleteo na zatvorena vrata. Uspravio sam se na kolena, dotakao bravu, opipao ragastov. Bila su to doista vrata, napravljena, po svemu sudeći, od dobre hrastovine, čak su u vrhu imala prozorčić kroz koji je domaćin mogao da osmotri posetioce. Nisam se ni upitao šta vrata rade na zaleđenom moru, već sam odmah pokucao. Tamo gde postoje vrata, tamo postoji i ognjište, ili bar nada u prisustvo vatre, a ako mi je tada nešto bilo potrebno, onda je to bila toplota. I malo ruma, razume se, mada ne bih odbio ni tanjir vruće supe ili, u najgorem slučaju, šolju čaja, makar i bez mleka.

Strpljivo sam čekao, tresući se od hladnoće, pa sam, kada sam uvideo da niko ne dolazi, zakucao ponovo. Ponovo ništa. Posle toga počeo sam da udaram i rukama i nogama, potom da se derem iz sveg grla. Iza mojih leđa, slutio sam ali nisam se okretao, mećava je popuštala, vetar je jenjavao, led prestajao da škripi a oblaci počinjali da se razilaze. U jednom trenu povećane tišine, kada sam posle nekoliko snažnih udaraca približio uvo ključaonici, učinilo mi se da čujem korake koji su dopirali iz daljine, a onda se doista na prozorčetu u vrhu vrata pokaza jedno sjajno oko. Pogledalo je levo-desno, potom pravo u mene, a zatim je iščezlo. Dugo se nije ništa čulo, i već sam se spremao ponovo da vičem i nasrćem na vrata kada do mene dopre džangrljanje ključa u bravi. Vrata su škripnula ali se nisu pomerila, i ko zna, možda bih se tada okrenuo i otišao, da nisam začuo tihi glas koji me je iznutra podsticao da se naslonim na vrata i gurnem ih svom snagom. To sam i učinio. Vrata su se u prvi mah odupirala mom pritisku, a onda su naglo popustila i ja se preturih preko praga. Kada su mi se oči privikle na treperavu svetlost sveće, ugledao sam devojčicu. Nije mogla da ima više od devet godina, premda u to nisam mogao da budem siguran, jer ništa nije toliko varljivo kao senke na ženskom licu. Devojčica se sagnula da bi me bolje pogledala, potom se zakikotala i brzo prstima pritisla usne, ali je i pored toga do mene dospeo mirišljavi trag njenog daha. Ako me, posle toliko sati provedenih na zaleđenoj pučini, čulo mirisa nije varalo, nedavno je jela jagode.

"Što se smeješ?" upitah prividno ljutim glasom. I dalje sam ležao na podu, izvaljen na leđa.

"Smešan si mi u toj crnoj odeći", reče devojčica. "A još mi je smešnije kako si proleteo kroz vrata i stropoštao se na pod."

"Nije lepo", rekoh, "smejati se tuđoj nesreći."

Devojčica se smesta uozbiljila, čučnula i dotakla mi nadlanicu. "Izvini", promrmlja, i mogao bih se zakleti - samo da nije tih treperavih senki - da su joj se u uglovima očiju pojavile suze. "Trebalo je", nastavi devojčica, "prvo da te pitam odakle ti ovde, koja je te je nevolja ovamo poterala?"

Oklevao sam s odgovorom, ali postojao je samo jedan način da se to kaže. "Izgubio sam brod", rekoh napokon.

Devojčici se raširiše oči. "Šta si izgubio?"

"Brod", rekoh. "Pobegao mi je brod i sad ga tražim."

Devojčica ponovo pokuša da priguši smeh prstima, ali nije uspela. Pala je na leđa, toliko se smejala, i još se pritom udarala po butinama i povremeno pljeskala, podižući ruke visoko iznad glave.

"Šta je sad smešno?" upitah kada se naposletku smirila, obrisala oči i povukla rub haljine preko kolena.

"Uvek je smešno", reče ona ozbiljnim glasom, "kada neko traži brod u pustinji."

Sada je bio moj red da se nasmejem, mada je moj smeh više ličio na zaludno kevtanje. "U pustinji," ponovih, "u kakvoj pustinji? O čemu ti pričaš?"

"Ako mi ne veruješ", reče devojčica i uspravi se, "možeš sam da se uveriš."

Prišla je prozoru i razmakla zavese. I stvarno, dokle god je pogled mogao da dopre, a dopirao je daleko, video se samo pesak. Nigde ni palme ni kamile. Jedino je sa golog neba pržilo sunce i, sudeći po svemu, nije skoro nameravalo da prestane.

Okrenuh se oko sebe, poput kakve umorne čigre, ne bih li ugledao vrata kroz koja sam se nedavno ukotrljao u ovu sobu, međutim, nigde nisam mogao da ih nađem. Video sam baricu, po svemu sudeći od snega s moje odeće i dubokih čizama, ali tamo gde bi, na osnovu zdravog rasuđivanja, trebalo da se nalaze vrata, i to još onako velika i od debele hrastovine, visilo je ogledalo. Ali ogledalo nije odražavalo sliku koju sam očekivao. U njemu  su  iza mojih leđa  štrčale olupine  brodova. Sve do horizonta - ogromni tankeri, izrešetane krstarice i, u izmagličastoj daljini,  propeti rep  podmornice, ponad ropotarnice morskih dubina. Razbarušena kosa mi je smetala da jasno vidim, i kad sam se u trenu instinktivno povukao  u stranu, pogled mi je iskliznuo iz slike. Tad sam primetio, kako su se zidovi - među koje sam koliko maločas bio pušten - zaljuljali i počeli da se ruše, kao da su od peska, mada je  okvir i dalje nepomično stajao. Video sam i male trgovačke brodove u ogledalu, među njima i kineske lađe, s jedrilicama i motorima. Na jednoj od njih je ležao  tovar, propisno vezan konopima i pokriven ponjavom, iz kojeg su ovde-onde  izvirivale gajbe s jagodama - rumenim i tvrdim kao koral. Tik iznad olupina su, nepredvidivo  klizeći,  promicale  raže, a jato lelujavih električnih jegulja me je podsetilo na treperav red prigradskih svetiljki. Skoro da poverujem da je to grad smrti,  svakako neko mesto koje je lišeno života. U svakom slučaju, za mene je tamo i tada sve bilo ravno nizu uspavanih ulica, čiji su stanovnici, koji  su još koliko sinoć pažljivo ugasili žiške, sada ugljenisani ležali na svojim zamišljenim ležajevima. Iz otvorenih usta, crnih kao školjke, izvirivali su zubi neprirodne biserne beline. Kažem, savršeno je svejedno da li je gar ili mulj prekrivao taj vidik. Iznad svega, tamo gde bi u okviru ogledala trebalo  da se vidi nebo, gde su moje oči tražile oblake i sunčev sjaj, u vertikalnom  položaju su spavali kitovi, kao neki  ugasli lampioni što vise s plafona plesne dvorane. Objašnjenje za mrak. Nakon toga mi u lice udari uzavreo vetar, koji je u prvom naletu podigao prašinu, te sam morao da odvratim pogled sa prevarnog amalgama.
- A što se tiče tebe, ako dobro vidim, ti si izgubila svoje more... - kazah pokrivajući lice rukavom i pokušavajući da se iskreno   nasmejem. To je bilo više nalik  suvom kevtanju, ali je imalo nekog učinka. Učinilo mi se da je zlobna aluzija postigla svoj cilj. Bilo je u tome nekog zluradog trijumfa, jer je moja izgubljena stvar, činilo se, po svojim razmerama mnogo manja od onoga što je mojoj sagovornici ponestalo.
- Zaboga, pa more može da stane  u jedan običan bokal. Bolje misli na onog, koji je izgubio svoju žeđ - čuo sam njen glas, ali ni nalik na malopređašnji. Postao je nekako prozukao, i pun razočaranja. Sred vrtloga prašine, u svojoj lepršavoj halji,  stajala je starmala ženica, tačnije usedelica. - Ionako nema smisla raspravljati o tome,  šta gde nestaje, jer  vreme ima duplo dno.
Vodenu baricu s mog kaputa do tada  je već prosušio vetrom nošen pesak. Ponovo sam se okrenuo prema ogledalu, moje oči naviknute na more jedino su ovde videle mogućnost izlaza.  Neka to bude prozor kajute, mislio sam, a ja  - zatočenik utrobe jednog ogromnog broda. Sa čuđenjem sam zaključio da, dok sa vanjske strane traje mrak, sve gušći i gušći, kao u Marianskoj dubini - unutrašnja svetlost postaje sve blistavija, kao da sama naleže na zidove, da bi izjednačila pritisak ogromne količine vode. Sve je bilo kao u ogromnom zapaljenom gusarskom brodu, čudo kako se još nije raspao, mislio sam, a teret mu je nemerljiv pesak s beskrajnog morskog dna, u stvari vrela zgura, dok je  kormilar neki nevidljivi, usamljeni bog, koji nema ni pojma o tome, da sam i ja tu prisutan, da sam  mu se pridružio na ovom, za smrtnike nepojmljivom putovanju. Dovoljno je samo načiniti pukotinu na staklu, da bi  jači pritisak provalio, i da bi slana voda ponovo osvojila svoje isušeno korito.
- Viđao sam ja već takve jeftine mađioničarske ladice - promucao sam više da bih sebe ohrabrio.
  Bio sam već zašao u izvesne godine, i sve češće sam želeo da popričam  sa Stvoriteljem. To poželeh i ovoga  puta. Žudeo za svemoćnim odgovorima, a pošto nisam mogao više da čekam na njih, počeo sam ih sam formulisati - kao kad neko igra partiju šaha sam sa sobom i, iako se trudi da jasno razdvoji uloge, čim postane pobednik, doživi i poraz. Nisam imao drugog načina da bih negirao ono što je potvrđivalo iskustvo celog jednog života. Inače bi se svi zaključci svodili na zaludnost svakog zavaravanja i maskiranja, na nemogućnost bekstva od trena, u kome će me smrt pre ili kasnije presresti  na putu.
- Tog mađioničara, međutim,  još nisam video - rekao sam devojci, za koju sam mislio da još uvek stoji iza mojih leđa, kao što je to pokazivalo ogledalo: iskoristivši što sam bio okrenut na drugu stranu, ona krišom prinese usnama jednu jagodu. Ali kad sam se okrenuo, nikog nisam našao na tom mestu, ko zna od kada sam pričao sam sebi. Pre nego što je ogledalo, a u ogledalu Mariansku dubinu i moje pobledelo lice, konačno  progutao kovitlavi pesak, na poslednjoj slici ipak se pojavila devojka, činilo se kao da maše iznad tovara jagoda, dok joj se  kosa  lelujala kao morska trava. Istina, na sebi više nija imala haljetak - ostavila ga je verovatno uredno složen na meni nepoznatoj obali - i, ovako gola, više  je  ličila na nekog  dečaka.
Mada sam bio  siguran da se  razgovor sa Bogom ne može  odvijati u sadašnjem vremenu,  ovaj slučaj me je u izvesnoj meri pokolebao. U stvari, ostao sam pri ubeđenju da  Stvoritelj u trenutku našeg uvek mogućeg susreta, može biti samo muškarac, i da će mi se - pošto je za razumevanje jedne jedine njegove reči poteban čitav jedan životni vek - kad dođe vreme za to, obratiti u liku muškog deteta. Zaigranog na  otpadu prepunom oštrih predmeta. Na deponiji  nekorisne starudije oblivene zlatom. Ono je to koje baca zlatnu boju na krš, koji sačinjavaju otpaci mog života, odnosno života sličnih mom, koji spaljuju sve iza sebe, i koji uvek ostaju u tami. A da taj polovni raj mora biti osvetljen suncem - tu nije bilo nikakve sumnje. U ovoj po mnogo čemu manjkavoj, nemuštoj, ili u pauzama između reči beskrajnoj konverzaciji, ne znam ni sam, možda bi se sunčev sjaj koristio kao najčešći odgovor, a eventualno bi se moglo uzeti u obzir i njihanje jedne krošnje, takve krošnje koja je već ljuljala ljuljašku. Stotine izrečenih "da", stotine  "ne", i svih  deset hiljada puta izrečenih "možda" ne bi se moglo takmičiti s tim odgovorom.
Tonuo sam u pesak, koji se sve brže levkasto kovitlao, da bi me napokon  usisao u sebe, kao kad pauka proguta bunar koji je sam iskopao. Oči i usta su mi se opet napunili krckavom prašinom, i zbog toga nisam mogao ništa da vidim, samo sam klizio postrance, kao da ponovo klizim po ledu. To spuštanje se činilo beskrajnim. U pojedinim trenucima je izgledalo da se klizalište, glatko kao staklo, i ne spušta, nego da je skoro vodoravno, da je to ispravljena zemljina kugla, i da će me oluja, ako ne uspem  da se uhvatim  za nešto, odneti  do ruba, koji se već naslućuje iza vidika, i da će me gurnuti u vasionu. Buka oluje se stišala tek kada sam neočekivano meko sleteo u ogromnu peskarnicu. Kad sam bolje pogledao, postalo mi je jasno da sam pao iz, trenutno, gornje posude džinovskog peščanog sata u donju. Kroz stakleni zid plavilo se nebo, a iz zjapa zenita sve tanje je isticalo vreme. Nije mi više sipkalo na glavu, zahvatio ga je vetar, pridržali oblaci. Na kraju se, čudesno zaošijana, bez težine, kao neko suvo lišće,  u pesak spustila šahovska tabla.  Bilo je vreme da se ponovo nešto pita. Uvukao sam ruku u blistavu  prašinu. Kao neko u potrazi za figurama.

Kada sam izvukao ruku, među prstima sam držao pomorandžu. Stvoritelj me je ipak čuo ili, tačnije, napokon mi odgovorio na sva moja pitanja. Zagrizao sam pomorandžu i gorčina njene kore sjuri mi se u grlo. U tom trenutku, dok sam stiskao zube, setih se jedne stare pesme iz mog rodnog kraja. Na obali reke, pevalo se u toj pesmi, čobančica čuva ovce i čeka da joj se dragi vrati iz grada. U međuvremenu, iznenada, kako je to bivalo u mom kraju, naiđe oluja, padne grdna kiša i reka nabuja. Kada njen dragi stigne na naspramnu obalu, reka je mutna i visoka, i nijedan čamdžija neće da se otisne preko talasa. Čobančica maše s druge strane, ovce bleje, i njen dragi, ljut na brodare, zakorači u reku i krene prema njoj. Nije daleko odmakao kada ga dohvate jake vodene struje i odvuku među virove. Njegova glava se još dva-tri puta pojavi na površini, potom nestane. Svi čekaju, naprežu oči, ali uzalud. Čobančica se vrati kući, smesti ovce u tor, i onda se obesi o krušku. Sutradan njenog dragana nađu u plićaku, i sahrane ih zajedno na brdu iznad reke, tamo gde se uvek na nebu, posle kiše, vidi duga.

I tako, mljackao sam i sisao pomorandžu, i pitao se zašto mi u toj pustoši peščanog sata na pamet padaju tako turobni stihovi. Kao da mi nije dosta moje nevolje! Kao da ne moram da strepim od pomisli da svakog trena neko može da okrene peščanik i tako ponovo pokrene lavinu propadanja! A najgore od svega, pomislio sam, jeste to što će tada sitna zrnca vremena možda meriti period neophodan da se skuva rovito jaje. Ničeg uzvišenog neće biti u tome, i još ću morati da pazim da mi šahovska tabla ne sleti na glavu, da mi se se kraljica ne zabode u oko ili kralj u obraz. Besno sam bacio isisanu pomorandžu i zagnjurio lice u dlanove.

Tada mi neko dodirnu rame. Osvrnuh se i ugledah beduina. "Jesi li ti ovo bacio?" pitao je strogim glasom. Spustih pogled i u ruci mu ugledah onu moju pomorandžu, usahlu kao izduvani fudbal. Drugu ruku je držao za leđima, i lako sam mogao da zamislim da u njoj stiska glatku sablju ili bodež sa izuvijanim vrhom. Pogledao sam levo, pogledao sam desno: nigde nikoga. Nije vredelo da lažem. "Jesam", rekoh i padoh na kolena, spreman da se rastanem od života. Dok sam se spuštao, primetih da na tlu nema moje senke, a to je moglo da znači samo tri stvari: ili da je tačno podne, ili da je nebo pokriveno oblacima, ili da na nebu uopšte nema sunca. Mogao sam da upitam beduina, ali nešto mi je govorilo da je bolje da ćutim. I tako sam nemo klečao, pognute glave, piljio u beduinove čizme i čekao da svemu dođe kraj.

"A ta čobančica", upita beduin, "zar je morala da se ubije?"

Podigoh glavu i zagledah mu se u crne oči. "Tako je u mom kraju", rekoh, "niko nikome ne prašta, ni živ mrtvom, ni mrtav živom."

"A ovce", reče beduin, "šta je s njima?"

"Ovce su i dalje u toru", rekoh. "Hrani ih komšija."

"Ima li jagnjadi?"

"Ima."

"Ako sada pođeš", reče beduin, "za koliko bi mogao da se vratiš s dva jagnjeta?"

"Za tri dana", rekoh. Ne znam, doduše, zašto sam se odlučIo za tri dana; mogao sam da kažem "šest" ili "jedanaest" ili "četrdeset" ili bilo koji drugi broj, s obzirom da uopšte nisam mogao da predvidim koliko dana hoda je moj stari kraj udaljen od pustinje.

"Hajde, onda", reče beduin, "kreni." I pruži ruku koju je do tada držao za leđima, a u njoj, umesto vitke sablje, ugledah mešinu punu vode.

I tako, s mešinom u rukama, s košuljom vezanom oko glave, da bi se bar malo zaštitio od sunca, ispucalih usana i žmirkajući, krenuh pravo preko dina, samouvereno, kao da sam znao kuda idem.

Usporio sam korak tek kada beduina više nigde nije bilo: strah od smrti je trajni oblik bitisanja, pomislih, za tren nadživljava trenutke, za dan godine, i stariji je od najstarije kornjače i drveta mamutovca. Čemu onda žurba, kada je ovaj put tako blještav, kada će se na njega jednog dana vratiti i moja senka, kada je beskrajan, kao što je daleka nada da će se iza sledeće brazde peska pojaviti zelenilo gaja, i da će na dnu dine zablistatii reka koji nosi telo mrtvog ljubavnika. Naravno, to zavisi i od toga, ako zavisi od ičega, da li je to taj isti kontinent, ili bar njegov subkontinent, na kojem su srasli ujedno milioni bujnih oaza, gde vodotokovi jure jedan ka drugom, gde se do žeđi pešači miljama, da bi se dospelo do soli, do solju izbrazdane slatine, do patuljaste senke na pustom tlu, s beskonačno dubokim bunarom ispod peska. Ono što nas čini, i tu i tamo, u istoj meri, odomaćenima, jedino je uzmicanje: najjednostavniji način izbegavanja smrti - nemoj da usporiš, nemoj da se zaustaviš, staza za mrtve i za žive jedna je ista, napreduj brzinom zamahnutog sečiva mača, da te ne bi sustigla, i da se ti ne bi sjurio u nju.

A šta ako ne naiđem na pravu reku? - pomislih, vukući noge po pesku, i u mojoj mašti već se pojavila bujica koja umnožava žrtve. Ona više nije nosila jednog glupog ljubavnika, već cele porodice, čitave narode strasnika. Iskoračila je na obalu za brodarima, samo je čobanice samoubice ostavila da vise na granama, kao zastave diplomatske misije straha, uginule ptice - čuvarke voćaka. A ovce u toru? Ne bi me čudilo, kako su bezazleno živele, kad bi tako i umrle. Kuda onda jurim, što ne uživam u zamamnim prizorima, u oslepljujućem plavetnilu neba što upija svekolike vode, što se ne bacim na ostrvlje kamiljih grba, koje su spremne da ispiju sve pljuskove ovoga sveta?

Počeo sam se uspinjati na sledeće brdo peska, još verujući da postoji nešto što će mi utoliti žeđ, ali kad sam se popeo na vrh dine i bacio pogled na sledeću dolinu, osetih nečiji pogled na sebi. U vrelom pesku, izvaljen na bok, sličan suvoj amfori, nalazio se muškarac bez godina, i dovikivao mi da pogledam kako je jadan i da ga smesta odnesem do sledeće oaze; mogu biti siguran da sa njim neću zalutati.

Pošto ovaj čudan svat beše bez ruku i nogu, a ja nisam neki ljubitelj bogalja, rado bih ga ostavio gde sam ga našao. Ali on je u sebi imao nešto kameno, zapravo nešto od džinovskog oblutka, pa posumnjah da je negde ispod peščanih stena pećina od siga, ogromna špilja! Možda baš otuda potiče okrnjena božanska posuda! Jer postoje stalagmiti i stalaktiti. To je prirodno. I jedni i drugi nastaju pomoću istog kapanja - iz nevidljivog vodopada stena. U paru. Tako je to i sa ljudima, neko je deo gornjeg, neko donjeg sveta, svako stremi u određenom smeru. Onom glatkom mesnatom obličju nije pak bilo moguće odrediti mesto, iako se jako približio tlu: kao da je lebdeo između neba i zemlje. Zaustavio se na toj tački u svome padu. Kao da se zaglavio u nevidljivom levku peščanika. Ko ga podigne, i ponese, nije svestan da se i sam zadržava između dva sveta, da pomera vreme zatvoreno u meh. Moguće da sam ga već ranije izgubio, pa mi tok događaja došaptava, da ga ne bi trebalo poneti, jer odavno se nalazi na mojim leđima posuda za vodu, koju sam dobio od beduina, i koja mi je, pretvorena u tu grdobu, značila spas.

- Vina je bilo u tom mehu, i ti si se dobro napio - dovikuje neki od mornara. Videh mu usnu duplju, i u njoj gnjili kutnjak. Ipak sam nastavio, i vratila se tišina, tačnije oko mene se stvorio njen mehur u prigušenom žagoru krčme.

U međuvremenu biće da su mi vilice ponovo utrnule, u mojim ustima jedva vidljivo se pokretao jezik, a i glava mi se opet iskrivila - pa i sto se ponovo napunio ispijenim čašama ruma - a ono za šta sam mislio da je jasan govor, nije bilo drugo do grozničavo mrmljanje.

Tada je ponovo pukao mehur tišine i uplovio sam u buku. Da li sam se probudio ili je tek trebalo da zaspim? Da li se sve već odigralo ili je tek trebalo da počne da se dešava? Mornari su pevali i psovali, a oni hrabriji štipali su kelnerice i grlili ih oko struka. Kelnerice su cikale i uzmicale, i rum i vino su tekli iz prepunjenih čaša. I moja čaša bila je puna, iako sam mogao da se zakunem da sam je pre toga do dna iskapio. Okrenuh se da priupitam kelnericu da mi nije ona dolila piće, a ona mi samo mahnu i kaza: - Dobrodošao u zimovnik! - Na te reči ostali mornari zagrajaše, i kelnerice se rastrčaše po krčmi, tako da su plamičci u petrolejkama počeli da trepere. Prekrstih ruke, spustih ih na sto i onda položih glavu na njih. - Stiže oluja - reče neko, ali ja sam već tonuo u san, prvo polako, potom sve brže i brže, sve dok nisam začuo zvuk harmonike. I tada oprezno kročih na led.

< Ištvan Besedeš: Čime se nastavlja tamo gore? |