Snežana Bukal
Zemljina teža

Kleine blauwe draak¹ visi na belom zidu u hodniku moje kuće. Stvari više nemaju značenje i važnost koje su nekada za mene imale. Taj crtež je jedna od retkih stvari koja prati sve moje selidbe. Kad prilazim kući, za trenutak ga ugledam u duguljastom vitražu i setim se kuće u Amsterdamu i pet godina koje smo tamo provele. Setim se svega odjednom u dugom potezu u kome su sabrani svi trenuci koje sam provela s tobom. I setim se jednog jutra kada sam se uputila drvenim stepeništem ka ateljeu, ne znajući da slikaš. Nisi me čula mada sam već sa stepenica nešto glasno govorila. Zastala sam u vratima ateljea: klečiš raširenih kolena, oslonjena na jednu ruku nad velikim tabakom papira i duvaš u boju. Obrazi su ti napuhani, sredinom čela ti pulsira modra vena. Oko tebe činijice s vodom i plavom bojom. Koncentrisano kao dete koje skida krastu s kolena i ne misli ni o čemu, disciplinom huuu i uuuh stvaraš ponovo svet, spašavaš ga od nestajanja vodenom bojom na papiru.

Sećaš li se kad sam usila kolutove na nove zavese za sve prozore u tvojoj kući? Satima i satima je to trajalo. Strpljivo, jakim koncem, iglom kroz platno, pa oko koluta, pa ponovo kroz platno. Sedele smo jedna naspram druge za dugim stolom. Sve je bilo puno svetla i nekako okruženo prostorom koji je za mene bio ti.

'Pročitala sam svoju prvu knjigu na holandskom. Znaš, toliko emocija! Nisam mislila da je Holandjanin sposoban da pokaže toliko emocija' kazem ali već dok izgovaram zasmeje nas obe moja glupost.

- Ja sam rasla u brdima na ostrvu Java. A tek mnogo, mnogo godina kasnije razumela sam zašto je moj otac bio tamo, zašto sam rodjena na Javi i zašto smo morali da odemo onda kada je posao s čajem prestao da bude dovoljno unosan da plati i biljnog lekara koji brine o plantaži. Ne možeš ni da zamisliš kakva je kiša lila kad smo odlazili. Niz brda se valjala reka crvene tečne zemlje. Sedeli smo na magarcima, napred otac i majka, za njima moja babbi, indonežanska dadilja cije sam mleko sisala kada sam rodjena, i ja pod kabanicom od vojnog šatorskog krila. Nameštaj, majčin miraz, ormari, komode, porcelan, veženi stolnjaci, posteljina i klavir, je stigao mnogo kasnije, kad su prošle kiše. Tako je lila kiša da niko nije ni primetio da i ja i babbi svo vreme plačemo i da mi je u poslednji čas, tren pre no što su me uzeli, išcupali iz njenih ruku, oko vrata stavila kornjačicu od ajkuline kosti i sakrila je pod mokro platno haljine. I danas se sećam do poslednjeg detalja Batave u mlazevima kiše i smeđeg pristaništa i Kurmerlanda, nemačkog teretnog broda s kojim smo nakon devet dana plovidbe stigli u Roterdam. I Roterdamske luke kada su moje oči po prvi put ugledale Holandiju. U Roterdamu smo se uselili u praznu kuću koja je kupljena od poslednjeg preostalog dela majčinog miraza. Spavali smo na podu u jednoj sobi i čekali nedeljama da stigne nameštaj. Ja bih sedela u prozoru i posmatrala niz kuća koji je ličio na crtež iz bukvara iz koga sam babbi² učila slova. Kornjačicu sam krila pod bluzama iz straha da mi je ne uzmu."

Spuštala se senka niz gole prozore, prvo do biljaka, a onda i do drvenih dirki klavira. Mirisala je čas kafa, čas čaj. Sekla si kolač pun grožđica na tanke šnite i koščatim prstima lovila mrvice i prinosila ih ustima. Ja sam strpljivo šila, kidala konac zubima, uvlačila nov i nastavljala sa šivenjem. Razmišljala sam kako je hrpa belog platna u koje su ušiveni klutovi, na podu svuda oko mene mera za vreme i čudilo me koliko platna čini četiri sata. Jesi li i ti mislila o vremenu dok si mi pričala o početku veka. O Velikom ratu. O Drugom ratu. Koliko je milja platna potrebno da se premeri jedan vek?

- Ja sam iz Beograda otišla zauvek autobusom u kome su sedeli oni koji su kao i ja odlazili. Bila je potpuna tišina. U autobusu. Bilo je jako rano jutro. Bila je tišina u celom gradu pa sam za trenutak zaboravila da iz mog grada nekome stiže rat.

Tvoje je prisustvo utisnuto u svemu u kući u šumi, u Nuenenu. Očekujem da te vidim za kuhinjskim stolom u kućnom ogrtaču iskrzanih rukava kako rolaš cigaretu; za malim stolom za pisanje pisama i sređivanje administracije i računa u dnevnoj sobi, kad god upale lampu. U šumi, u plavom radničkom odelu s grabuljama u ruci, skupljaš lišće na gomilu koju ćemo uveće zapaliti.

Miris tvojih soba, drveta i suvog lišca, borovih iglica, terpentina, čistog veša u ormarima, sušenih trava, starih mantila i kaputa...

- Reci im da mi nedostaju.

- Kome?

- Kući u šumi i bojama.

- A kući u Amsterdamu?

- Ne.

- Zbog Hane i giljotine?

- Zbog giljotine.

- Sećaš li se koje su to novine bile?

- Naravno da se sećam, l'Orateur du Peuple. Hannah je već bila otišla za Amsterdam. A ja sam po prvi put nakon četiri ratne godine bila zaista sama u kući. Sve je bilo uhvatilo nekakvo raspoloženje za prepravke, doterivanje. Pa sam i ja rešila da kuću sama okrečim. Belim krečom razmućenim u kofi vode i metlom sa dugom drvenom drškom. I ne samo to. Rešila sam da prvo ogulim sve stare tapete koje je, već načeta tuberkulozom, pre mnogo godina odabrala moja pokojna majka. Gulila sam tapete, slojeve i slojeve ispostavilo se, čitavu nedelju. Svako veće je pred kućom bila iznešena hrpa mokrih papirnih krpa raznih boja. Sve sobe su bile izguljene, ostala je još samo Hanina sobica, ne veća od dva metra s pola metra, iza tajnih vrata u plakaru u spavaćoj sobi. Otvorila sam plakar i vrata na poleđini i ušla u sobicu. Hana je za sobom sve sklonila i počistila. Na rastanku je skinula kornjačicu s vrata i vratila mi je. Bila sam joj je dala u nekoj od noći kada je bez glasa plakala na podu svoje sobice, a je grlila i tešila je u svom naručju, kao mene nekada u mojim noćnim morama moja dobra babbi: šuuu,šuuu,šuuu. No, i dalje je mirisalo ne samo na Hanu, već i na nešto neizrecivo, drugacije od mirisa cele kuće. Spustila sam sveću na pod i dodirnula zid. Zid je bio oblepljen tapetama, ne od papira već nekakve tamne, ljubičaste, reljefne svile. Skidale su se lako, bez kvašenja, samo ih je trebalo noktom odvojiti od zida i naglo povući. A pod tapetama, otkrijem, neko je nekada zid oblepio slojevima novina. I tada sam je ugledala. Naslovnu stranu l'Orateur du Peuple iz 1789: Marie Antoinette odsečena glava. I crtež. Znaš šta je bilo na crtežu? U levom uglu poslužavnik s bokalom i čašom, u sredini nasmejani kasapin s čibukom u ustima iz koga se vije dim i satarom u podignutoj ruci, u desnom uglu Marie Antoinette u crnom, kleči i ponizno moli sklopljenih ruku.

Već dok sam čitala tekst počeo je da me hvata strah i onda me svu obuzeo. Potpuno sam se ukočila od straha u kome su bili sakupljeni svi prethodni, četvorogodišnji, nepokazani, neizrečeni strahovi. Od Gestapa. Od zlih komšija. Od ljudi. Od toga da je u kući visio opis odsecanja glave osobi s mojim imenom. Četiri godine Hana je provela u toj sobici, a da to niko nije znao. Četiri godine je na kanapu u dvorištu visio samo veš jedne osobe. Kupovala sam u dućanu samo za jednu osobu. Đubre izbacivala - nikad više od jedne kofe. Vodu u toaletu povlacila ne više puta no što bi to činila jedna osoba. Držala zavese širom otvorene, da se vidi samo jedna osoba koja se kreće kućom. I tako četiri godine, mesecima, danima, noćima. Hanna je jednom poludela i uspela da me ubedi da se prošetamo Wertheim parkom. Sedele smo na klupi u parku, onoj uz kanal, skoro do policijskog časa. A jednom je izašla iz plakara, ogrnula moj mantil i otišla na pijacu. Vratila se cegerom punim krompira. Spustila ga je u kuhinju i bez reči ponovo nestala iza vrata plakara. Eto, to su bila naša dva greha za četiri godine.

- Rat je poceo kad je u Dubrovniku ubijen moj drug Milan. Granata je prepolovila kuću. On je bio u kuhinji, hteo je da skuva jutarnju kafu. Kad se pet godina kasnije potpisalo primirje, poginuo je moj drug Zaim. Šetao je Sarajevom, pogrešnom ulicom i sreo okasneli snajperski metak. Oboje su bili pesnici.

Sklapaš oči lagano. Uzdišeš, jecaš i ispravljaš se u stolici, jer te negde boli. Počinješ da drhtiš, pomerim kolica iz senke na sunce. Prija ti. Bol je minuo, smešiš se i ćutimo. Cupkaš dugim prstima karirano ćebe koje ti je prebačeno preko nogu. Pa i ja, ne znajući bolje, primičem svoju stolicu tebi, naslonim glavu na tvoje grudi, obgrlim te i posmatram kako nebom lete laste, neko dete čuči kraj psa, mine automobil i mirno se njišu krošnje.

Tvoje lice me ne plaši. Nedostaje mu tek poneki detalj, plavi kreon duž kapaka, stare naočari popravljane mnogo puta komadom žice. Na crnoj svilenoj traci, oko vrata ti visi kornjačica koju sam pre par nedelja kupila u jednom ribarskom selu u Istri.

- Šetala sam kamenom rivom letos u Piranu, u Istri, ne verujuci da sam ponovo zaista tu - šapućem ti - a onda se odjednom, ni od kuda, iz vedrog neba, stvorila oluja. Podigla se bura i zavitlala more. Prodavci su sklanjali tezge s rive. Leteli su slamnati šeširi i letnje haljine. Kamenom su rivom kloparale drvene ševrinke s nečije oborene tezge. Od jednog od prodavaca, pod prvim kapima krupne kiše, uspela sam da kupim privezak koji se na crnoj traci njihao s kanapa. Nije za prodaju, vikao je prodavac u vetar, ali je uzeo novčanicu i ne gledajući šta mu dajem i nestao za svojim dućanom koji je niz obalu vitlao vetar. Nebo je pocrnelo. Kiša je lila u mlazovima. Sevalo je i grmelo kao da puca more. Na rivi više nje bilo nikoga sem mene. Izula sam sandale i ne mareći nevreme i kišu bosa hodala kamenim gradom. U ruci sam držala privezak i ponavljala sam sebi: našla sam je, našla sam je. Znam koliko si je puta tražila, godinama, po mnogim fijokama, kutijama i kutijicama, uverena da je nisi mogla izgubiti, da si je negde spustila, na logično sigurno mesto, samo zaboravila gde.

- U babbinu kuću u dvorištu iza velikog drveta, sme da se ide samo popodne, kada svi spavaju. Jednom sam pila supu iz kornjačinog oklopa, a babbi je sedela na tršcanom podu s nogama podvijenim pod sobom, pušila je lulu i malim nožem rezbarila za mene komad ajkulinog zuba, medicinu protiv straha i bolesti. Jer mene bolest lako nađe, a noću se bojim i bambusovog lista koji šušti u vrtu. Ispila sam supu do dna. Na dnu posude od kornjačinog oklopa pisalo je nešto slovima koje nisam znala da pročitam. S babbi sam govorila dijalektom kojim se govori ne uz obalu već u brdima. Samo jednom sam ga ponovo čula, na pijaci u Roterdamu od dva stara Indonežana koji su se svađali zbog džaka pirinča. Naci ćeš kornjačicu u kući u Nuenenu. U poslednjoj sobi. U trećoj polici komode, iza marama, u kutiji od šibica. Tamo sam je sakrila. A u snu komadom ugljena crtam zapis s dna posude od kornjačinog oklopa. Kad se probudim, ne sećam se više kako izgleda ni šta kazuje. Sta ti radiš kada više nema ničeg da te za zemlju drži? - pitaš i upireš košcatim prstom ka staklenim vratima koja se bešumno otvaraju da propuste tvog muža i sestru s odeljenja za dementne.

- Pišem, odgovaram na tvoje pitanje prostom rečenicom. Trebalo je, ali se nisam usudila jer nismo više bile same, da kažem: Pišem, jer otkada te više nema ni u Amsterdamu ni u kući u šumi manje govorim. Trebalo je da kažem udaram prstima po tastaturi sećanja dok me ne zabole jagodice. Držim se olovke dok mi se ne ukoče prsti, ne mareći da li ću da potonem u grafit, u žitki mol prošlog vremena, već na prvom ili nekom od narednih slova.

- I need now my babbi - tiho cviliš.

Tvoj muž, ruku prekrštenih pred sobom i sestra koja te je jutros oprala frotirskom rukavicom i rastvorom vode i alkohola, koja te je obukla , očešljala i nahranila ječmenom kašom ne razumeju. Na licima im čitam: vidiš, ona je sada takva. Prinosiš šolju bele kafe ustima i onda je tako držiš pred usnama. Minut je dug. Stojimo u krugu oko tebe i postaje nelagodno.

- Išlo bi lakše da je crno vino, kažem da prekinem potpunu tišinu, a ti se zasmeješ. Mali znak da je sve u redu. I slep bi ga video.

1 Mali plavi zmaj
2 Baboe - indonežanska reč, dadilja