Oni poput Vitgenštajna i Rasela
Aleksandar Šaranac

Knjiga je bila vlasništvo moje porodice još od kraja drugog svetskog rata. Doneo ju je iz zarobljeništva moj deda po ocu, u narodu poznat po nadimku Svraka, jer je svaki predmet koji se nije nalazio pod budnom prismotrom svog vlasnika ili nije bio pričvršćen za nešto debelim lancem, pre ili kasnije završio u njegovom džepu. Bio je strastveni kolekcionar svega i svačega, naročito onoga što nikome ne nedostaje ili onoga zašta niko neće da primeti da mu nedostaje sve dok ne bude prekasno. Verovali ili ne, retko je zbog toga imao neprilike, pre svega zahvaljujući svom prirodnom šarmu. Kažu da sam mnogo toga nasledio od njega.

Taj moj deda je 1941. godine odveden u nemačko zarobljeništvo kao podoficir Jugoslovenske vojske. Čitav rat je proveo radeći na farmi svinja jedne dobrostojeće nemačke porodice u blizini Drezdena. Vlasnici farme su se, po svemu sudeći, prema mom dedi odnosili i više nego pristojno, ali njemu to nije smetalo da i u njihovoj kući održava svoj kolekcionarski hobi. Porodična legenda pripoveda da mu je to jednom prilikom spasilo život, i da je tom događaju ključnu ulogu igrala upravo Hajdegerova Phenomenologie und Theologie.

Priča kaže da je deda držao svoju kolekciju ispod jedne rasklimane daske drvenog poda barake u kojoj je spavao. Odatle je svako jutro vadio po jedan predmet, stavljao ga u džep košulje od grubog sukna koju su kao uniformu nosili dvi zarobljenici na farmi, i tako odlazio na posao. Taj rizik ga je uzbuđivao, pumpao mu je adrenalin u krv, davao mu je razlog za život, pomagao mu je da izdrži dane teškog fizičkog rada na farmi.

Jedan od poslova koje je moj deda obavljao na toj farmi bio je da sa ručnim kolicima odlazi u susedno selo, odakle se vraćao natovaren džakovima kukuruza za ishranu svinja. U početku, deda je na takve šetnje odlazio uz pratnju nekoga od nemačkih vlasnika farme, ali je vremenom, stekavši njihvo poverenje, počeo da ide i sam.

Za vreme jednog od tih kratkih putovanja, loša serća ga je nanela na potporučnika Fridriha Fon Braunderbena, esesovca, potomka stare nemačke plemićke loze, izuzetno obrazovanog čoveka, ali zakletog elitistu. Braunderben je prezirao sve niže obrazovane slojeve, a naročito je mrzeo radničku i seljačku klasu, koje je smatrao za uzroke svih zala na zemlji. Tu mržnju životom je platio veliki broj ratnih zarobljenika smeštenih u radne logore po Nemačkoj, koje je esesovac presretao dok su radili ili ih zaticao bez nadzora i lično ih ubijao, na licu mesta.

Ugledavši mog dedu kako gura kolica sa kukuruzom, Nemac je prišao, uhvatio ga za kragnu jednom rukom, i pribio ga uz drvo koje je raslo pored puta, drugom rukom vadeći pištolj iz futrole. U tom trenutku, iz dedinog džepa je ispala knjiga.

Nemac se zbunio, vratio je pištolj u futrolu i sagao se da je dohvati. Obrisao je blato sa zaštitnog omota, pogledao u njega, zatim u moga dedu, pa još jednom u knjigu. Ponovo je prešao rukom po koricama, a zatim je vratio Hajdegerovo delo u dedin džep, napravio korak u nazad i lagano se naklonio.

- Entschu'ldigen bitte, Herr Professor. Gehen weiter.

Deda je ispravio leđa, laganim pokretom glave uzvratio naklon, mirno zaobišao esesovca, vratio na kolica srušeni džak sa kukuruzom i nastavio put.

Nemac je dugo gledao za nim, razmišljajući koliko je rat odvratan, kada su u njemu i intelektualci primorani da rade teške fizičke poslove. Nekoliko dana kasnije, Braunderbenov odnos prema seljacima je izašao na videlo, zbog čega je poslat na ruski front, gde mu se gubi svaki trag.

Svako ko je iole poznavao mog dedu reći će vam da je čitava ta priča samo još jedna u nizu njegovih debelih, sočnih laži.

Bilo kako bilo, deda se vratio iz zarobljeništva sa punim koferom, u kome se, između ostalog, nalazila i jedna čipkana venčanica, lula od ružinog drveta sa kompletnim priborom za održavanje i čišćenje, ceo komplet srebrnog escajga i Phenomenologie und Theologie. Venčanicu je ubrzo prisvojila babina sestra od tetke koja se udavala baš nekako tih dana. Lula je takodje brzo napustila kuću, kao rodjendanski poklon nekom daljem rodjaku. Escajg se najduže zadržao kod nas, nestao je pod sumnjivim okolnostima tek nekoliko godina nakon dedine smrti, u opštem metežu rođaka koji su došli da pomognu kada smo se selili u porodičnu kuću na periferiji grada, u kojoj mi i danas žive roditelji. Od dedinog ratnog nasledstva jedino je još Hajdeger ostao.

Pošto niko do mene u porodici nije bio zainteresovan za literaturu, knjiga se brzo preselila u moju biblioteku. Kada sam se odselio od roditelja, poneo sam i tog Hajdegera u nov stan. Od onda ga nisam otvorio, delimično zato što sam od modernih filozofa više voleo one lingvistički nastrojene, poput Vitgenštajna i Rasela, a delimično i zato što ne znam ni reč nemačkog.

Ali, evo, došlo je konačno vreme da knjiga koja je pomogla mom dedi učini nešto korisno i za mene.

Narednih nekoliko dana telefon je zvonio kao lud. I ako mu nikada nisam dao svoj broj, bio sam siguran da je to Budmil (prokleta identifikacija poziva na mobilnim aparatima), pa se zato nisam ni javljao. Pustio sam ga da se nervira.

Kada sam ocenio da je prošlo dovoljno vremena, da se vatra nestrpljenja u njemu dovoljno razbuktala, pozvao sam ga ponovo i rekao da je tetka spremna da proda.

Sastanak je trebalo ugovoriti na neutralnoj teritoriji. Nisam se mnogo razmišljao oko toga, odlučio sam se za klasično rešenje. Predložio sam mu da se nadjemo u Beogradu, kod "Konja", u subotu koja prva dodje, oko pet sati popodne.

< Zoltan Danji: Kako sam došao do Hajdegerovih sabranih dela | Zoltan Danji: Svih devetnaestoro >