Zoltan Danji
Neočekivani obrt i svršetak

Međutim, na moje veliko iznenađenje, na ulaznim vratima čekala me je samo cedulja, sa jednom na brzinu nažvrljanom porukom u dva reda:

Nešto je iskrslo, morao sam da odem.

Potražiću Vas narednih dana!

Pa, lepo me je izradio! Bio sam veoma ljut, ali ništa nisam mogao da učinim, pa sam se odvezao kući.

Nakon nekoliko dana momak se zaista javio, zatražio je izvinjenje, te ugovorismo novi termin za iduću sredu.

U sredu sam, dakle, u podne stavio Hajdegerovu ediciju u ranac i zaputio se ka Kragujevcu. Međutim, tek što sam kod Novog Sada skrenuo na auto-put, radio je prekinuo svoj muzički program, te objaviše vanredne vesti: izvršen je atentat na srpskog premijera Zorana Đinđića, njegovo stanje je kritično. Počinioci najverovatnije automobilom beže sa lica mesta, te je zato centar Beograda blokiran. Može se očekivati da će saobraćaj ubrzo stati i na putevima oko prestonice, policija temeljito pregleda sva vozila, dugi redovi vozila stajaće posvuda. Nakon kraćeg premišljanja uvideh da je bolje da se vratim. Ako bi mi pošlo za rukom da obilaznim putevima stignem do Kragujevca, pa čak ako bi mi i uspelo da posao srećno realizujem, bilo bi riskantno voziti se u ovim uslovima sa dvadeset hiljada dolara u kešu.

Dok sam se ja dovezao kući radio je saopštio da je premijer umro. Vlada je u zemlji smesta na neodređeno vreme zavela vanredno stanje.

U narednim danima još sam se i nadao da će mi uspeti da obavim posao. Kragujevčanina, međutim, nisam uspeo da kontaktiram, uzalud sam ga zvao telefonom čak i više puta dnevno. Na posletku sam iz novina saznao da je u okviru borbe protiv mafije policija uhapsila i mog naručioca - novobogataša, Hajdegerovog obožavaoca. Njegovo ime nalazilo se na podužem spisku onih preduzetnika koji su dovedeni u vezu sa "Zemunskim klanom", a koji je objavilo "Vreme".

No, mišljah u sebi, odzvonilo je mom nadobudnom biznisu. Palo mi je na pamet šta sam nekoliko dana ranije rekao o lukavim obrtima sudbine. Šta sam sad drugo i mogao da učinim do da naspem sebi čašu burbona sa ledom.

Biznisu je odzvonilo, ostalo mi je svih devetnaest dedifikovanih Hajdegera (komunjarskog knjižnog izdanja koje ne vredi ni pô p.e hladne vode).

Šta, do vraga, da počnem sa njima? Meni jedino materijalna perspektiva tih knjiga nešto znači. Šta bih, do đavola, mogao da započnem sa pišljivim Hajdegerovim potpisom?

I šta, do đavola, da počnem sa ovom mutnom storijom?

Otpih gutljaj viskija.

Zasigurno svaki od devetnaest tomova ima sopstvenu, osobeno avanturističku istoriju - pomislih. Verovatno je svih devetnaest knjiga zamršenim i vijugavim putevima i načinima dospelo u antikvarnice, ili ko zna gde, odakle ih je Budmil istrajnim istraživanjem i sakupljanjem prikupio. Jedna ili dve su možda ukradene od njihovog prvobitnog vlasnika, kojem ih je filozof dedifikovao. Može se pretpostaviti da je po koji vlasnik neke od njih umro, a naslednici su se tako ratosiljali kućne biblioteke koja je postala nepotrebna, a zajedno sa njom i jednog Hajdegera. A bilo je valjda i takvih koji su u pogodnoj prilici dali knjigu na potpis kako bi kasnije mogli da ih preprodaju po većoj ceni. I sve te mnoge povesti sada su fokusirane u mom rancu.

Nasuo sam sebi novi burbon, te se konačno počeh smirivati. I ja sam samo jedna epizoda - pomislih - jedno kratko poglavlje, jedna malena karika u velikom lancu povesti. Jedan beznačajan, ali nezanemariv učesnik, zajedno sa Hajdegerom, mojim tastom, Mirčeom Budmilom, Franjom Hotujcem, Sinišom fon Braunberbenom, doktorom Jurijem Vjazancevim, kragujevačkim dilerom i pokojnim premijerom.

Sudbina je veliki majstor prevare, a mi smo svi u njenim rukama.

Jedna je stvar, naravno, sasvim izvesna. Povesti će se nastaviti i dalje. Ali mi nikada nećemo saznati šta je istina.

< Aleksandar Šaranac: Sve dobre karte | Aleksandar Šaranac: The end? >